Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je krivični postupak zbog teškog povređivanja podnosioca trajao skoro 13 godina i okončan zastarelošću. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4982/2010
22.12.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, u postupku po ustavnoj žalbi D. S, S . S . i Z . S, svi h iz sela G . K . kod Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S . i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu K. 6839/10 (ranije Vojnim sudom u Nišu K. 247/98) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe D. S . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba S. S . i Z . S .

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S, S . S . i Z . S, svi iz sela G . K . kod Niša, podneli su 29. novembra 2010. godine, preko punomoćnika Z. M, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava n a suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu K. 6839/10 (ranije pred Vojnim sudom u Nišu K. 247/98).

Prema navodima podnosilaca ustavne žalbe, D. S . je 13. januara 1998. godine, u selu G . K . kod Niša, usled eksplozije zadobio teške telesne povrede opasne po život koje su rezultirale teškim invaliditetom, jer je ostao bez obe ruke i sa teškim povredama grudnog koša. U tom trenutku, on je imao 15 godina. Do eksplozije je došlo usled paljenja opasnih hemijskih sredstava – komponenti ličnog pribora za dekontaminaciju, koji su bili ostavljeni na poligonu Vojske Jugoslavije, neuništeni, neobezbeđeni i protivpravno razbacani u krugu poligona. U to vreme, maloletni D. S . i njegov drug N. R. su došli u posed tih hemijskih sredstava i njima se „igrali“, kada je i došlo do eksplozije.

Podnosioci ustavne žalbe dalje navode da je vojni tužilac u Nišu Vojnom sudu u Nišu podneo optužnicu protiv lica koje je bilo odgovorno – kapetana M. M. Međutim, zbog neažurnosti, a delimično i potpune neaktivnosti državnih organa tj. sudova, i to u rasponu od skoro 13 godina, nastupila je apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja protiv okrivljenog.

Takvim postupanjem, odnosno nepostupanjem sudova, odgovorno lice je izbeglo krivičnu odgovornost, čime je izostala moralna satisfakcija podnosilaca ustavne žalbe, kao i mogućnost traženja prava na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Podneskom od 17. juna 2011. godine, podnosioci su dopunili ustavnu žalbu, ističući i povredu prava na život, zajemčenog odredbom člana 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i utvrdi pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njena Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

U selu G. K . kod Niša, u dvorištu kuće M. R, 13. januara 1998. godine, došlo je do eksplozije u kojoj je teško povređen tada maloletni D . S, ovde prvi podnosilac ustavne žalbe. Eksplozija je bila izazvana improvizovanom eksplozivnom napravom (metalna pumpa za motorna vozila napunjena delovima vojnih hemijskih sredstava za ličnu dekontaminaciju koja je zapaljena žarom od nagorelog drveta). Do ovih hemijskih sredstava prvi podnosilac ustavne žalbe i N. R. došli su na strelišt e Vojske Jugoslavije VP 6592 N.

Neposredno nakon eksplozije, prvi podnosilac je hitno prevezen u Kliničko-bolnički centar u N, gde je primljen kao hitan slučaj u teškom opštem stanju, nakon zadobijanja rane od eksplozije i destrukcije desne podlaktice, leve šake i leve polovine grudnog koša.

Istog dana, 13. januara 1998. godine, pripadnici Vojne policije Niš, izvršili su uviđaj, utvrdili ko je lice odgovorno za raskompletiranje opreme u kojoj su bila hemijska sredstva koja su izazvala eksploziju, utvrdili stanje na vojnom poligonu, gde su zatekli delove pribora za ličnu dekontaminaciju i uputil i na veštačenje supstance nađene na licu mesta. Tog dana uviđaj je izvršio i istražni sudija Opštinskog suda u Nišu. U zapisniku o uviđaju istražnog sudije, pored ostalog, konstatovano je da je u skoro svim delovima kuće M. R. pronađeno više delova pribora za ličnu dekontaminaciju, čaure od ispaljenih metaka, te nekoliko školskih metaka.

Vojna policija u Nišu podnela je Vojnom tužiocu u Nišu 16. februara 1998. godine krivičnu prijavu protiv M. M, kapetana iz VP 6021 N, zbog postojanja osnovane sumnje da se M. M, kao stručno lice i predsednik komisije za raskompletiranje sredstava za ličnu dekontaminaciju, nije pridržavao pravila i uputstava koja regulišu postupak za uništavanje rashodovanih pribora, već je izdavao naređenja da se deo ostataka od pribora odvozi na poligon, tu istovar i i pali, iako za to nisu bile iskopane sabirne jame. Po završetku radova na raskompletiranju, M.M. nije obišao mesto gde su pribori paljeni, već je sačinio izveštaj gde je rekao da su ostaci pribora spaljeni i zakopani, iako to nije bila istina.

Vojni tužilac u Nišu je 27. marta 1998. godine podneo istražnom sudiji Vojnog suda u Nišu zahtev za sprovođenje istrage protiv M. M. zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 3. u vezi člana 187. stav 4. u vezi sa stavom 1. tada važećeg Krivičnog zakona Republike Srbije. Vojni sud u Nišu je 22. maja 1998. godine doneo rešenje Ki. 286/98 o sprovođenju istrage protiv okrivljenog M.M, koja je završena 2. jula 1998. godine.

Vojni tužilac u Nišu je 27. avgusta 1998. godine podigao optužnicu protiv okrivljenog M.M. zbog izvršenja krivičnog dela – teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 3. u vezi sa članom 187. stav 4. u vezi sa stavom 2. tada važećeg Krivičnog zakona Republike Srbije.

Glavni pretres zakazan je za 16. decembar 1998. godine, ali je 5. decembra 1998. godine prezakazan za 24. decembar 1998. godine , kada je i održan. Na glavnom pretresu je, između ostalog, naloženo veštačenje nađenih ostataka improvizovane eksplozivne naprave i hemijskih sredstava sa lica mesta, kao i delimična rekonstrukcija predmetnog događaja.

Delimična rekonstrukcija događaja izvršena je 8. marta 1999. godine.

V. i . Vojske Jugoslavije, koji je bio određen za veštačenje, 1. februara 1999. godine, obavestio je Vojni sud u Nišu da „problematika predmeta ne spada u delatnost Odseka za eksplozive V . i . VJ“.

Vojni sud u Nišu je podnescima od 18. januara 2000. i 11. februara 2000. godine ponovio naredbe da se izvrši pomenuto veštačenje od strane V. i . Vojske Jugoslavije, ali je od tog instituta ponovo dobio odgovor da njihova delatnost ne obuhvata veštačenje iz oblasti za koju se ono traži u konkretnom slučaju.

Vojni sud u Nišu je 9. marta 2000. godine doneo novu naredbu o veštačenju, u kojoj je određeno da će veštačenje izvršiti Institut „K. S .“ iz B. U prilogu naredbe, Institutu je dostavljen i celokupan spis predmeta, te je naloženo da se veštačenje izvrši u najkraćem roku i da se sudu nalaz i mišljenje veštaka vrati sa spisima predmeta.

U periodu od 9. marta 2000. godine, pa do 10. septembra 2008. godine, u spisima predmeta nema informacije o bilo kakvoj aktivnosti suda, Instituta „K. S .“ ili bilo kog državnog organa.

Dopisom od 10. septembra 2008. godine, Opštinski sud u Nišu, zamolio je Okružni sud u Nišu da po službenoj dužnosti zatraži spise predmeta od Instituta „K. S .“ iz B.

Okružni sud u Nišu je 16. septembra 2008. godine, tražio od Instituta „K. S .“ iz B. da spis dostavi Okružnom sudu u Nišu , koji je preuzeo nadležnost Vojnog suda u Nišu. Spisi su dostavljeni 22. januara 2009. godine.

Okružni sud u Nišu je 5. februara 2009. godine dostavio spise predmeta Okružnom javnom tužilaštvu u Nišu, kako bi se izjasnio o prihvatanju optužnice Vojnog tužilaštva u Nišu VKT. 133/98 od 27. avgusta 1998. godine.

Okružno javno tužilaštvo u Nišu je 9. februara 2009. godine vratilo spise predmeta Okružnom sudu u Nišu, uz predlog da se sud oglasi stvarno nenadležnim za dalje postupanje.

Okružni sud u Nišu je 11. februara 2009. godine doneo rešenje VKP. 11/09 kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i odlučivanje u predmetu VPK. 11/09 protiv okrivljenog M.M. Stavom drugim izreke ovog rešenja, naloženo je da po pravosnažnosti rešenja spis predmeta bude dostavljen Opštinskom sudu u Nišu, kao mesno i stvarno nadležnom.

Viši sud u Nišu je 9. avgusta 2010. godine dostavio spis predmeta Osnovnom sudu u Nišu.

Osnovni sud u Nišu je 23. avgusta 2010. godine dostavio spis predmeta Osnovnom javnom tužilaštvu u Nišu, kako bi se izjasnilo o prihvatanju optužnice Vojnog tužioca u Nišu, uz napomenu da je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Osnovno javno tužilaštvo je 7. septembra 2010. godine vratilo spise predmeta O snovnom sudu u Nišu, uz napomenu da prihvataju optužnicu Vojnog tužioca u Nišu.

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu K. 6839/10 od 13. septembra 2010. godine, koje je ispravljeno rešenjem K. 6839/10 od 22. oktobra 2010. godine, obustavljen je krivični postupak protiv okrivljenog M.M. zbog apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredba člana 2. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kojom se garantuje pravo na život sadržinski je identična odredbi člana 24. stav 1. Ustava Republike Srbije, pa je Sud istaknute navodne povrede označenih prava cenio u odnosu na odredbe Ustava, i to člana 24. stav 1. kojim se jemči da je ljudski život neprikosnoven.

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud je prethodno utvrdio: 1) da su ustavn u žalb u podneli D. S, koji je imao svojstvo oštećenog u krivičnom postupku, i njegovi roditelji ; 2) da podnosioci ustavnom žalbom od 29. novembra 2010. godine osporavaju dužinu trajanja krivičnog postupka koji nije ispunio zahteve brzog i efikasnog postupanja u vezi sa teškim ranjavanjem D . S , a što je za posledicu imalo nastupanje apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja; 3) da su podnosioci podneskom od 16. juna 2011. godine istakli i povredu prava na život, zajemčenu odredbom člana 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, odnosno odredbom člana 24. stav 1. Ustava; 4) da je do teškog ranjavanja podnosioca ustavne žalbe D . S , koje je za posledicu imalo amputaciju obe njegove ruke i teški invaliditet, prema navodima iz spisa predmeta Osnovnog suda u Nišu K. 6839/10, došlo usled eksplozije nastale paljenjem opasnih hemijskih sredstava – komponenti ličnog pribora za dekontaminaciju, koji su bili ostavljeni na poligonu Vojske Jugoslavije, neuništeni i neobezbeđeni; 5) da teško ranjavanje nije imalo smrtni ishod, ali da se iz otpusne liste sa epikrizom, zapisnika vojne policije, zapisnika policije i drugih akata iz spisa predmeta, kao i vrste i intenziteta povreda, može zaključiti da je život podnosioca ustavne žalbe D . S . bio ozbiljno i neposredno ugrožen.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za odlučivanje po ovoj ustavnoj žalbi, prvo pitanje kojim se Ustavni sud bavio odnosilo se na dopuštenost ustavne žalbe ratione personae. S obzirom na to da je D. S . imao svojstvo oštećenog u krivičnom postupku i da je u trenutku podnošenja ustavne žalbe bio punoletan, Ustavni sud je našao da njegovi roditelji, takođe podnosioci ustavne žalbe, S. S . i Z . S, nisu aktivno legitimisani u ovom ustavnosudskom sporu. Naime, Sud je utvrdio da je u vreme otpočinjanja osporenog krivičnog postupka, prvi podnosilac ustavne žalbe bio maloletan, pa su kao njegovi zakonski zastupnici u postupku učestvovali njegovi roditelji. Međutim, kako je tokom trajanja osporenog postupka prvi podnosilac postao punoletan, te kako se u istom krivičnom postupku nije neposredno odlučivalo o pravima i obavezama S. S . i Z . S, Ustavni sud je ocenio da oni nisu aktivno legitimisani za podnošenje ustavne žalbe, te je, u odnosu na njih odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13-Odluka US ), jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u tački 3. izreke.

Prilikom ispitivanja dopuštenosti ustavne žalbe ratione personae u odnosu na D. S , Ustavni sud je imao u vidu da on u svojstvu oštećenog, osporava dužinu trajanja krivičnog postupka, a da je imovinskopravni zahtev postavio u parnici koju je pokrenuo pred nadležnim sudom. Iako Ustav ne garantuje pravo da će se krivični postupak protiv trećih lica voditi, a da se, prema ustaljenoj praksi Suda, garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava mogu priznati oštećenom samo ako je u krivičnom postupku postavio imovinskopravni zahtev, za ocenu dopuštenosti ustavne žalbe u konkretnom slučaju je od značaja činjenica da je reč o krivičnom postupku koji se vodio u vezi sa povredom prava na život koje je zaštićeno odredbom člana 24. stav 1. Ustava .

S tim u vezi, Ustavni sud podseća na svoj stav izražen u Odluci Už-4077/2010 od 14. jula 2011. godine da pravo na život ne može da bude predmet bilo kakvog ograničenja ili derogiranja, što obavezuje državu da preduzme sve potrebne mere kako bi se zaštitio život lica koje je pod njenom nadležnošću. Reč je o pozitivnoj obavez i države koja obuhvata materijalnopravni i procesnopravni aspekt.

Sud ističe da materijalnopravn i aspekt pozitivn e obaveza države podrazumeva i preventivno preduzimanje prikladnih mera za zaštitu pojedinca čiji je telesni integritet ili život ugrožen bilo tuđim kriminalnim ponašanjem (Evropski sud za ljudska prava, odluka Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva , 87/1997/871/1083, od 28. oktobra 1998, § 115 .), bilo opasnim delatnosti ma koje potencijalno predstavljaju rizik za život ( Evropski sud za ljudska prava, odluka Öneryýldýz protiv Turske , 48939/99, od 30. novembra 2004 , § 93.). U skladu s tim, jemstva koja se vezuju za pravo na život primenjuju se kako u cilju sprečavanja smrtne posledice, tako i predupređenja opasnosti po život ili rizika od nastupanja bolesti (Evropski sud za ljudska prava, odluka İlhan protiv Turske , 22277/93, od 27. juna 2000, §§ 75, 76 .).

Posmatrana sa procesnopravnog aspekta, pozitivna obaveza države sastoji se u sprovođenju nezavisne i delotvorne istrage, pri čemu se, u slučaju da je pokrenut krivični postupak, zahtev za delotvornim postupanjem odnosi na postupak u celini, a to znači i na glavni pretres (Evropski sud za ljudska prava, Öneryýldýz protiv Turske , prethodno navedeno, § 95.). U tom svetlu bi trebalo razmotriti pitanje da li je podnosilac ustavne žalbe, budući da je imovinskopravni zahtev postavio u parnici koju je pokrenuo pred nadležnim sudom , aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud podseća da pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava izvorno spada u kategoriju zaštitnih prava čiji ratio se nalazi u potrebi obezbeđenja delotvorne zaštite osnov nih ljudskih prava. Iako se prema praksi Suda pravo, na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje može priznati oštećenom samo pod uslovom da je u krivičnom postupku postavio imovinskopravni zahtev, u konkretnom krivičnom postupku je raspravljano o optužbi da je ugroženo pravo na život. Usled toga se, prema shvatanju Ustavnog suda, postupanje nadležnog suda u konkretnom slučaju mora ocenjivati u svetlu višeg, a ujedno i nešto drugačijeg standarda od onog koji se vezuje za suđenje u razumnom roku, tako da mogućnost oštećenog da ukazuje na nedelotvorno postupanje nadležnih organa ne može biti uslovljena činjenicom da li je podneo imovinskopravni zahtev. Na osnovu toga, Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe u ovom slučaju aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu u razumnom roku. Ustavni sud podseća da je u svojim dosadašnjim odlukama izneo stanovište da, imajući u vidu da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, prilikom ocene razumnog roka suđenja treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od dana kada je done to rešenje o sprovođenju istrage, pa do okončanja postupka.

Razumnost dužine trajanja postupka mora se utvrđivati u svakom konkretnom slučaju, prvenstveno imajući u vidu sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe i postupanje nadležnih organa vlasti, kao i koja je važnost predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

Ceneći navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je od donošenja rešenja o sprovođenju istrage, pa do obustavljanja krivičnog postupka u kojem je raspravljano o krivičnoj optužbi protiv lica koje je optuženo da je učinilo krivično delo , prošlo skoro 12 godina i četiri meseca . Za to vreme nije doneta čak ni prvostepena presuda. Podnosilac ustavne žalbe je imao nesporni interes da se u postupku utvrdi da li je njegovo teško ranjavanje, koje je za posledicu imalo amputaciju obe ruke i teški invaliditet, nastupilo usled propusta okrivljen og, što za njega bez sumnje ima posebnu važnost. Podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama nije doprineo dužem trajanju sudskog postupka, a nije imao na raspolaganju delotvorna pravna sredstva protiv neopravdano dugog trajanja krivičnog postupka. Iako je u ovom krivičnom predmetu bilo složenih pravnih i faktičkih pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, a činjenično stanje je bilo kompleksno, jer je treba lo da se utvrdi da li je postojala uzročno-posledična veza između radnji okrivljen og i posledice koja je nastupila – teškog ranjavanja prvog podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da se postupanje nadležnih sud ova ne može smatrati efikasnim , naročito u svetlu pozitivne obaveze države da delotvorno istraži i u krivičnom postupku raspravi postojanje sumnje o povredi prava na život. Dužnost suda je da postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Po oceni Ustavnog suda, odugovlačenje postupka u ovom slučaju, usled čega je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, isključivo je prouzrokovano propuštanjem nadležnog suda da pravovremeno i efikasno postupa . Pri tome, Sud nalazi da se ni složeno činjenično stanje, kao ni preuzimanje nadležno sti vojnih sudova posle njihovog ukidanja, ne mogu smatrati valjanim razlogom koji bi mogao da opravda prekoračenje razumnog roka za donošenje sudske odluke. U prilog ovoj oceni govori i to da od 9. marta 2000. godine, kada je predmet poslat na veštačenje, pa do 10. septembra 2008. godine, tj. u periodu od skoro osam godina, sud nijednom nije uputio nikakav dopis ili se kod instituta informisao šta se dešava sa naloženim veštačenjem. Čak i tada, posle skoro osam godina, tek na inicijativu punomoćnika podnosioca ustavne žalbe , prvostepeni sud je počeo da se istražuje gde se predmet uopšte nalazi.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prethodno utvrđenu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud ističe da navode o povredi prava na život iz člana 24. stav 1. Ustava nije posebno razmatrao.

8. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te da je u konkretnom krivičnom predmetu raspravljano o optužbi da je povređeno pravo na život, a to je, saglasno procesnom aspektu zaštite pomenutog prava, od postupajućeg suda zahtevalo da delotvorno sprovede krivični postupak, da je oštećeni u vreme nesrećnog događaja imao 15 godina i da je ostao težak invalid, Ustavni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za razmatranje zahteva za naknadu nematerijalne štete podnosioca ustavne žalbe. U skladu s tim, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je uzeo u obzir okolnosti ovog slučaja, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač ka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti