Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku pred Vrhovnim kasacionim sudom. Sud utvrđuje da je postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti trajao neopravdano dugo, dosuđujući podnosiocu naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Mašića iz Dublja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodana Mašića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Vrhovnim sudom Srbije, kasnije pred Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu Gzz1. 408/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Slobodana Mašića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Bogatiću P. 132/03 od 29. avgusta 2003. godine, presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 1869/03 od 20. decembra 2004. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 408/10 od 23. septembra 2010. godine .

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

1. Slobodan Mašić iz Dublja podneo je 30. novembra 2010. godine, preko punomoćnika Milorada Đukića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Bogatiću P. 132/03 od 29. avgusta 2003. godine, presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 1869/03 od 20. decembra 2004. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 408/10 od 23. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčen og članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu Gzz1. 408/10 .

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je Vrhovni kasacioni sud o zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučio po proteku pet i po godina , što ne predstavlja suđenje u razumnom roku, kao i da je sud bio dužan da istovremeno odluči o zahtevu za zaštitu zakonitosti i o reviziji, u kom slučaju bi, po njegovom uverenju, za njega mogla biti doneta povoljnija odluka. Takođe se navodi da su sudovi osporenim presudama konstituisali pravo svojine po osnovu održaja u korist tužioca iako za to nije bilo uslova.

Podnosilac je Ustavnom sudu, između ostalog, p redložio da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Šapcu P. 1872/10, ranije predmeta Opštinskog suda u Bogatiću P. 132//03 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac V.J. je 11. novembra 2002. godine podneo Opštinskom sudu u Bogatiću tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog , radi utvrđenja prava svojine.

Presudom zbog izostanka P. 871/02 od 25. novembra 2002. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ali je ova presuda ukinuta rešenjem suda donetim na ročištu 17. februara 2003. godine.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Bogatiću P. 132/03 od 29. avgusta 2003. godine, u prvom stavu izreke, utvrđeno je da je tužilac V.J. po osnovu održaja vlasnik i držalac bliže označene nepokretnosti koja se nalazi u K.O. Dublje, što mu je tuženi dužan priznati, dok je drugim stavom izreke odlučeno o troškovima postupka.

Osporenom presudom Okružnog suda u Šapcu Gž. 1869/03 od 20. decembra 2004. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe je 9. februara 2005. godine kao tuženi izjavio reviziju protiv drugost epene presude, a 12. maja 2005. godine i zahtev za zaštitu zakonitosti.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1151/06 od 8. juna 2006. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv drugostepene presude.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Gzz1. 408/10 od 23. septembra 2010. godine odbacio kao nedozboljen zahtev za zaštitu zakonitosti koji je tuženi izjavio protiv prvostepene i drugostepene presude.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku , koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i ''Službeni list SRJ'', br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) , bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjivao u toku postupka bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet pred sudom trećeg stepena bio nerešen 18 meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period od dana podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti sudu 12. maja 2005. godine do 23. septembra 2010. godine kada je o zahtevu odlučeno .

Ustavni sud je utvrdio da je, u konkretnom slučaju, od podnošenja tužbe 11. novembra 2002. godine do donošenja presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 1869/03 od 20. decembra 2004. godine kojom je postupak pravnosnažno okončan prošlo dve godine i jedan mesec , te da je podnosilac ustavne žalbe 9. februara 2005. godine izjavio reviziju, a 12. maja 2005. godine i zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Srbije. Dakle, postupak je pred dve sudske instance trajao nešto više od dve godine, dok je sudu trećeg stepena trebalo pet godina i pet meseci da osporenim rešenjem odbaci izjavljeni zahtev za zaštitu zakonitosti.

Sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da navedena dužina trajanja postupka po zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da osporeni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Sagledavajući činjenice i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud nalazi da složenost predmeta spora ne može da opravda petogodišnje trajanje postupka po vanrednom pravnom leku .

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se predmetni postupak okonča u razumnom roku, s obzirom na to da se vodio radi utvrđenja prava svojine, pri čemu podnosilac nije doprineo dužem trajanju postupka pred sudom, s obzirom na to da nije zloupotrebljavao svoj procesni položaj.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju postupka je neažurno postupanje Vrhovnog suda Srbije koji je najpre propustio da istovremeno odluči o reviziji i o zahtevu zaštitu zakonitost, iako je takva obaveza bila predviđena odredbom člana 419. tada važećeg Zakona o parničnom postupku. Nadalje, isti sud je i u daljem toku postupka bio neažuran, te je tek po proteku pet godina i pet meseci od izjavljicanja zahteva osporenim rešenjem 23. septembra 2010. godine ovaj vanredni pravni lek odbacio kao nedozvoljen .

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka po vanrednom pravnom leku u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je neažurno postupanje suda trećeg stepena dovelo do toga da je postupak po zahtevu trajao pet godina i pet meseci , čime se znatno odstupilo od standarda razumnog roka. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u tački 1. izreke, ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da prema pravnom stavu Ustavnog suda, u parničnom postupku revizija predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe. Međutim, ako je podnosilac ustavne žalbe koristio pravo da izjavi zahtev za zaštitu zakonitosti, Ustavni sud će smatrati da su pravna sredstva u konkretnom postupku iscrpljena donošenjem odluke suda po podnetom zahtevu, ali samo u slučaju da je zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen iz razloga, na način i pod uslovima propisanim zakonom. U suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, te činjenice da je u konkretnom slučaju zahtev za zaštitu zakonitosti odbačen kao nedozvoljen, Ustavni sud je uvidom u povratnicu koja se nalazi u spisima predmeta Osnovnog suda u Šapcu utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu primio 31. januara 20 05. godine, te je stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, kao neblagovremenu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presuda Opštinskog suda u Bogatiću P. 132/03 od 29. avgusta 2003. godine i presuda Okružnog suda u Šapcu Gž. 1869/03 od 20. decemmbra 2004. godine.

8. U odnosu na osporeno rešenje o odbacivanju zahteva za zaštitu zakonitosti, Ustavni sud konstatuje da je ovaj vanredni pravni lek, u konkretnom slučaju, odbačen kao nedozvoljen, jer razlozi na kojima se zasnivao nisu predstavljali zakonski razlog zbog koga se mo gao podneti. Vrhovni kasacioni sud je detaljno obrazložio zbog čega nisu bili ispunjeni uslovi za njegovo izjavljivanje, s obzirom na to da je podnosi lac njime osporavao utvrđeno činjenično stanje i primenu materijalnog prava, što n ije predstavlja lo razlog za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka (a nisu ukaz ivali na nedozvoljeno raspolaganje stranaka). Stoga je, s obzirom na ograničene razloge za njegovo izjavljivanje, zaključak Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti zahteva za zaštitu zakonitosti, u konkretnom slučaju, ustavnopravno utemeljen , pri čemu Ustavni sud ukazuje da se navodima ustavne žalbe ne osporava zakonski osnov za donošenje osporenog rešenja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja Vrhovnog suda Srbije, a potom Vrhovnog kasacionog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

10. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Pravilnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević