Odbačena ustavna žalba protiv akata donetih pre stupanja na snagu Ustava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu jer je izjavljena protiv upravnih akata i sudske presude donetih pre stupanja na snagu Ustava iz 2006. godine. Osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda nije predstavljalo meritorno odlučivanje, već procesnu odluku o nedozvoljenosti pravnog leka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4987/2010
22.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mlađena Rudića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Mlađena Rudića izjavljena protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Stari grad D-578291 od 14. decembra 2002. godine, rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija u Beogradu 02/1 P. broj 17447 od 21. februara 2003. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Uvp.II 149/03 od 27. februara 2004. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Ur. 7/10 od 2. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mlađen Rudić iz Beograda je 30. novembra 2010. godine, preko punomoćnika Nebojše Crnogorca, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda i prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 22. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je presudom Okružnog suda u Beogradu uvažena njegova tužba i poništeno konačno rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, nakon čega je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije uvažen zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i preinačena presuda Okružnog suda u Beogradu, tako što je odbijena njegova tužba. Dalje je naveo da je 3. avgusta 2004. godine Sudu Srbije i Crne Gore sa sedištem u Podgorici podneo zahtev za vanredno preispitivanje navedene presude Vrhovnog suda Srbije, koji nije zaveden, zbog čega je 19. novembra 2004. godine, nakon što je otvorena „kancelarija Suda u Beogradu“, tom sudu podneo kopiju navedenog zahteva. Istakao je da Sud Srbije i Crne Gore podneti zahtev nije ustupio nadležnom Vrhovnom sudu Srbije, već ga je priključio svom predmetu Žg. 196/05, koji je arhiviran nakon prestanka postojanja Državne zajednice Srbija i Crna Gora.

2. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je postupak meritornog odlučivanja o pravima podnosioca ustavne žalbe iz penzijskog osiguranja okončan osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Uvp.II 149/03 od 27. februara 2004. godine, kojom je uvažen zahtev tuženog za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Beogradu U. 393/03 od 30. juna 2003. godine i navedena presuda preinačena, tako što je odbijena tužba podnosioca ustavne žalbe.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Ur. 7/10 od 2. novembra 2010. godine odbačen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za vanredno preispitivanje presude, uz detaljno obrazloženje razloga odbačaja.

3. Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud ocenjuje da osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Ur. 7/10 od 2. novembra 2010. godine ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja o pravima podnosioca ustavne žalbe iz penzijskog osiguranja, jer je o ovim pravima odlučeno osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Uvp.II 149/03 od 27. februara 2004. godine. Stoga, se dopuštenost ustavne žalbe mora utvrditi posebno u odnosu na osporene akte donete u pravnosnažno okončanom upravnom postupku i upravnom sporu, a posebno u odnosu na rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Ur. 7/10 od 2. novembra 2010. godine, kojim je odlučivano samo o ispunjenosti procesnih ptretpostavki za postupanje po zahtevu za vanredno preispitivanje presude Vrhovnog suda Srbije Uvp.II 149/03 od 27. februara 2004. godine.

Imajući u vidu da je ustavna žalba kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, to se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje imaju javna ovlašćenja, koji su doneti nakon stupanja na snagu Ustava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), odbacio kao nedopuštenu ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Stari grad D-578291 od 14. decembra 2002. godine, rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija u Beogradu 02/1 P. broj 17447 od 21. februara 2003. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije Uvp.II 149/03 od 27. februara 2004. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

4. U pogledu dela ustavne žalbe kojim se osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda Ur. 7/10 od 2. novembra 2010. godine, Ustavni sud ističe da iz odredaba Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora („Službeni list SCG“, broj 1/03) i Zakona o Sudu Srbije i Crne Gore („Službeni list SCG“, broj 26/03), proizlazi da nakon 4. februara 2003. godine, kada je stupila na snagu Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora, nije više postojao Savezni sud, kao i da Sud Srbije i Crne Gore nije bio nadležan da postupa po zahtevu za vanredno preispitivanje presude Vrhovnog suda Srbije, već samo o zahtevima za ocenu zakonitosti konačnih upravnih akata kojima institucije i organi Srbije i Crne Gore, kao i njihove organizacije koje vrše javna ovlašćenja, rešavaju o pravima ili obavezama fizičkih i pravnih lica ili drugih stranaka u pojedinačnim upravnim stvarima. Takođe, prema Zakonu o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva za vanredno preispitivanje sudske odluke, u konkretnom slučaju, ovo pravno sredstvo je bilo dozvoljeno isključivo protiv pravnosnažne presude Okružnog suda u Beogradu U. 393/03 od 30. juna 2003. godine, a ne i protiv presude Vrhovnog suda Srbije Uvp.II 149/03 od 27. februara 2004. godine, kojom je odlučeno o izjavljenom zahtevu.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud ocenjuje da se osporeno rešenje kojim je Vrhovni kasacioni sud odbacio zahtev za vanredno preispitivanje presude Vrhovnog suda Srbije Uvp.II 149/03 od 27. februara 2004. godine, ne može se dovesti u ustavnopravnu vezu sa istaknutim povredama načela zaštite ljudskih i manjinskih prava iz člana 22. Ustava i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, a na drugačiju odluku ne može da utiče ni isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, na koje se može pozivati samo u slučajevima kada je podnosilac ustavne žalbe imao pravo na zaštitu pred sudom, odnosno drugim nadležnim organom.

5. Na osnovu navedenog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbačena ustavna žalba protiv akata donetih pre stupanja na snagu Ustava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti