Odbacivanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o povredi prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Višeg prekršajnog suda. Sud je utvrdio da nisu navedeni ustavnopravni razlozi za povredu prava na pravično suđenje, a prekršajni postupak koji je trajao šest meseci nije povredio pravo na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4988/2010
24.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Markovića iz Kule, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Zorana Markovića izjavljena protiv presude Višeg prekršajnog suda u Beogradu – Odeljenje u Novom Sadu Prž. 22852/10 od 21. septembra 2010. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemečnog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u prekršajnom postupku koji se vodio u predmetu Prekršajnog suda u Senti – Odeljenja u Kanjiži Pr. 1355/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Marković iz Kule podneo je Ustavnom sudu 30. novembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Višeg prekršajnog suda u Beogradu – Odeljenja u Novom Sadu Prž. 22852/10 od 21. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemečnog članom 32. stav 1. Ustava, u prekršajnom postupku koji se vodio u predmetu Prekršajnog suda u Senti – Odeljenja u Kanjiži Pr. 1355/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je kao okrivljeni u prekršajnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe oglašen krivim zbog prekršaja iz člana 292. stav 1. tačka 3) Carinskog zakona, te je osuđen na novčanu kaznu i istovremeno mu je izrečena zaštitna mera oduzimanja putničkog vozila. Podnosilac ističe da prekršajni sudovi nisu poštovali osnovno pravo na odbranu jer odbranu okrivljenog nisu proverili, a što znači da nisu izveli dokazne predloge odbrane. Dalje navodi da nije mogao da bude oglašen krivim za robu koju je vozio kao kao prevoznik, za šta mu nije potreban „vizni režim i radna dozvola“, jer je on registrovan u Srbiji, a na teritoriji Evrope ima ovlašćenja koje Evropska unija priznaje. Podnosilac dalje navodi da se povreda prava na pravično suđenje ogleda u tome da sud mora izvesti i ispitati okolnost da li je vozilo bilo u pokretu na teritoriji Republike Srbije, a ako to nije onda ispitati da li roba u tranzitu može biti oduzeta od prevoznika.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku predhodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Prekršajni sud u Senti – Odeljenje u Kanjiži presudom Pr. 1355/10 od 7. maja 2010. godine oglasio okrivljenog Zorana Markovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, krivim zbog prekršaja iz člana 292. stav 1. tačka 3) Carinskog zakona izvršenog dana 4. maja 2010. godine, te je okrivljenom izrečena novčana kazna u označenom novčanom iznosu i istovremeno je izrečena zaštitna mera oduzimanje predmeta, i to putničkog vozila marke „Opel Corsa – B“, registarskih oznaka M JD 3036 (DE).

Viši prekršajni sud u Beogradu – Odeljenje u Novom Sadu je osporenom presudom Prž. 22852/10 od 21. septembra 2010. godine odbio žalbe branioca okrivljenog i branioca oštećenog, te je prvostepenu presudu potvrdio kao pravilnu i zakonitu.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Imajući u vidu sadržinu navedenog prava i razloge ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi ustavnog prava zasnivaju, Ustavni sud najpre ukazuje na to da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je prekršajni postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. Formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenog prava ne čini ustavnu žalbu samu po sebi dopuštenom.

Podnosilac ustavne žalbe nije naveo konkretne razloge kojima bi obrazložio na koji način mu je povređeno pravo na odbranu u prekršajnom postupku, niti je naveo koji predloženi dokazi nisu izvedeni. U vezi sa navodima ustavne žalbe da se povreda prava na pravično suđenje ogleda u tome da sud mora izvesti i ispitati okolnosti da li je vozilo bilo u pokretu na teritoriji Srbije, a ako to nije onda da se ispita da li roba u tranzitu može biti oduzeta od prevoznika, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica u prekršajnom postupku i načina na koji su sudovi tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima kada je njihova primena bila proizvoljna ili diskriminatorska, što nije slučaj u konkretnom slučaju.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi iz kojih bi proizlazila povreda procesnih garancija sadržanih u pravu na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se razlozi navedeni u prilog tvrdnje o povredi ovog prava, kao elementa prava na pravično suđenje, u konkretnom prekršajnom postupku ne mogu prihvati kao razlozi koji imaju ustavnopravni karakter. Ovakav stav Ustavni sud zasniva na činjenici da je u vezi prekršaja koji je izvršen 4. maja 2010. godine, prekršajni postupak protiv podnosioca pravnosnažno okončan osporenom presudom Višeg prekršajnog suda u Beogradu – Odeljenje u Novom Sadu Prž. 22852/10 od 21. septembra 2010. godine, koja je dostavljena braniocu podnosioca 1. novembra 2010. godine, dakle nakon šest meseci. Navedeno trajanje prekršajnog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, očigledno nije moglo dovesti do povrede njegovog prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

5. Na osnovu svega iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o povredi prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti