Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava drugostepenu presudu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Razlog je neujednačena sudska praksa, gde su sudovi u Novom Pazaru u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama donosili suprotne odluke o pravu na naknadu zarade.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Senada Osmanovića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Senada Osmanovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 275/07 od 15. januara 2008. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 312/08 od 27. marta 2008. godine i utvrđuje se povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 312/08 od 27. marta 2008. godine i nalaže Apelacionom sudu u Kragujevcu da donese novu odluku po žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 275/07 od 15. januara 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Senad Osmanović iz Novog Pazara je 5. maja 2008. godine, preko punomoćnika - advokata Refije Garibović iz Novog Pazara, izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 275/07 od 15. januara 2008. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 312/08 od 27. marta 2008. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da su osporene presude nezakonite iz razloga što su sudovi pogrešno zaključili da je sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, zaključenim između podnosioca ustavne žalbe i poslodavca, regulisano pitanje naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, te da poslodavac prema podnosiocu nema dugovanja i odbili njegov tužbeni zahtev za naknadu zarade u visini minimalne zarade, po osnovu plaćenog odsustva za period od 1. marta 2004. do 6. marta 2007. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Podnosilac ustavne žalbe smatra da se u konkretnom slučaju radi o isplati naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, a ne o isplati zarade, što je regulisano odredbom člana 2. navedenog sporazuma, te da su u pitanju „dve potpuno različite kategorije prava“. Takođe navodi da su Opštinski sud i Okružni sud u Novom Pazaru po osnovu istog pravnog pitanja donosili različite presude čime je stvorena pravna nesigurnost. Kao primer navodi presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine, gde je Okružni sud po istom pravnom pitanju zauzeo drugačiji stav. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi da su mu osporenim presudama povređena naznačena ljudska prava zajemčena Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06, kao i dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 275/07 od 15. januara 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, podnet protiv bivšeg poslodavca kao tuženog, radi isplate minimalne zarade za period od 1. marta 2004. godine do 6. marta 2007. godine, kada je podnosiocu prestao radni odnos. U obrazloženju presude se ističe: da je tužiocu 6. februara 2007. godine prestao radni odnos u Društvenom preduzeću Savremena konfekcija ''Raška'', kada je tužilac sa tuženim postigao pismeni sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada; da se tužilac od 1995. godine do prestanka radnog odnosa nalazio na plaćenom odsustvu; da je članom 2. navedenog sporazuma utvrđeno da tuženi prema tužiocu nema duga po osnovu neisplaćenih zarada, što svakako znači da tu spada i minimalna zarada jer je članom 1. sporazuma propisano da je predmet sporazuma utvrđivanje konačnog dugovanja tuženog prema tužiocu na dan prestanka radnog odnosa.

Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 312/08 od 27. marta 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 275/07 od 15. januara 2008. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da su neosnovani navodi žalbe da sporazumom nije regulisano pitanje naknade zarade, jer je članom 2. sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada od 6. februara 2007. godine utvrđeno da tuženi prema tužiocu nema dugovanja, zbog čega je prvostepeni sud izveo pravilan zaključak da je tužilac sa tuženim postigao pismeni sporazum o regulisanju obaveza po osnovu rada, pa i u delu neisplaćenih zarada sve do prestanka radnog odnosa.

Uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 Ustavni sud je utvrdio da je tuženi Društveno preduzeće Savremena konfekcija ''Raška'' u odgovoru na tužbu osporio tužbeni zahtev tužilje Bahrije Mustafić, iz razloga što je ona 16. oktobra 2006. godine potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada i rešenje o prestanku radnog odnosa, te da iz navedenog sporazuma potpisanog između tužilje i tuženog proizlazi da danom prestanka radnog odnosa Preduzeće prema zaposlenom nema nikakvih dugovanja. Presudom tog suda P1. 1079/06 usvojen je tužbeni zahtev tužilje Bahrije Mustafić iz Novog Pazara i obavezan tuženi Društveno preduzeće Savremena konfekcija ''Raška'' iz Novog Pazara da tužilji isplati po osnovu minimalne zarade za period od 1. aprila 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine taksativno navedene iznose, kao i da za isti period na ime tužilje izvrši uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u roku od 8 dana po prijemu presude. U obrazloženju ove presude navodi se da činjenica da je tužilja potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, ne znači da je poslodavac izmirio za tužilju sve svoje zakonske obaveze. Naime, ''okolnost da je potpisan sporazum ne isključuje pravo tužilje da prema tuženom, kao poslodavcu i dalje traži isplatu minimalne zarade i uplatu spornih doprinosa, kao pravo iz radnog odnosa, bez obzira što joj je u međuvremenu prestao radni odnos i bez obzira na stavljanje potpisa na sporazum, jer u čl. 2. istog sporazuma nije naveden iznos koji je navodno plaćen po osnovu minimalne zarade, a u stavu 2. istog člana tuženi se kao poslodavac obavezao na uplatu doprinosa''.

Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tuženog i potvrđena prvostepena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine.

4. Ustavna žalba je podneta, između ostalog, i zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to da se član 32 stav 1. i član 58. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Odredbama člana 60. Ustava utvrđeno je da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, te da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05), kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, kao i da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je pošao od činjenice da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između zarade i naknade zarade, koja predstavlja pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje umesto zarade, između ostalog i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, te činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da time što podnosilac ustavne žalbe nema pravo na zaradu (tačka 2. sporazuma), nema ni pravo na naknadu zarade u visini minimalne zarade, uz obrazloženje da se podnosilac ustavne žalbe u suštini odrekao prava na isplatu zaostale naknade zarade time što je sa poslodavcem potpisao sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza. Sa stanovišta ustavnopravne zaštite prava na rad, međutim, razlikovanje između zarade i naknade zarade nije ni neophodno, budući da je odredbom člana 60. stav 4. Ustava, po oceni Ustavnog suda, utvrđeno, između ostalog, da se niko ne može odreći prava na pravičnu naknadu za rad. Imajući u vidu da pravičnu naknadu za rad predstavlja kako zarada tako i naknada zarade, te da se tog prava niko ne može odreći - kao što se ne može odreći nijednog od prava za koje član 60. stav 4. Ustava sadrži eksplicitnu zabranu odricanja - podnosilac ustavne žalbe se nije mogao odreći ni prava na naknadu zarade u konkretnom slučaju, za period dok se nalazio na plaćenom odsustvu. Naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada predstavlja svakako pravičnu naknadu za rad, budući da je podnosilac ustavne žalbe bio na plaćenom odsustvu ne svojom voljom, već odlukom poslodavca. U takvoj pravnoj situaciji, naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada se ima upodobiti sa pravičnom naknadom za rad, koje se zaposleni, saglasno odredbi člana 60. stav 4. Ustava, ne može odreći.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje. Ipak, polazeći od navedenih odredaba Ustava, kao i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio da su navodi podnosioca ustavne žalbe osnovani u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude. Naime, i u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe, kao i u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06, utvrđeno je da su tužioci bili u radnom odnosu kod istog poslodavca - tuženog do momenta kada im je prestao radni odnos po osnovu odluke tuženog o proglašenju tehnološkim viškom, te da su se do tog momenta duži period vremena nalazili na plaćenom odsustvu. Takođe, u oba postupka tužioci su tražili isplatu minimalne zarade, koje navode je tuženi – poslodavac osporio iz razloga što su tužioci potpisali identičan sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Kod ovako utvrđenog istovetnog činjeničnog i pravnog stanja u oba predmeta, Opštinski sud u Novom Pazaru je u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe tužbeni zahtev odbio, dok je u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 isti zahtev usvojio, a Okružni sud u Novom Pazaru je tako različite prvostepene odluke u oba slučaja potvrdio.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnosioca ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njegovog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Novom Pazaru, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u periodu od nešto više od jedne godine doneo potpuno različite presude, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je potpuno različitom ocenom sudova datom povodom istog pravnog pitanja povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 275/07 od 15. januara 2008. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 312/08 od 27. marta 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Kako se u ustavnoj žalbi ukazuje samo na povredu prava na pravično suđenje i imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, tačkom 1. izreke Odluke utvrdio samo povredu prava na pravično suđenje, ne upuštajući se u ocenu postojanja povrede prava na pravičnu naknadu za rad zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 312/08 od 27. marta 2008. godine, kako bi nadležan sud u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbi podnosioca. Stoga je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da će osporena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava za sada preuranjen, zbog čega je ustavnu žalbu u ovom delu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti