Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanih navoda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv parničnih presuda o naknadi štete. Utvrđeno je da su sudovi pružili ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoje odluke i da nisu povredili pravo podnosioca na pravično i nepristrasno suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slavoljuba Marjanovića iz Kučeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slavoljuba Marjanovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Kučevu P. 361/02 od 26. juna 2007. godine i presude Okružnog suda u Požarevcu Gž. 1780/2007 od 26. januara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavoljub Marjanović iz Kučeva je 2. aprila 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Kučevu P. 361/02 od 26. juna 2007. godine i presude Okružnog suda u Požarevcu Gž. 1780/2007 od 26. januara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavnu žalbu je za podnosioca sačinio mr Dragan Rančić, advokat iz Kučeva.

U ustavnoj žalbi se navodi: da su osporene presude donete u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kučevu protiv tuženog – ovde podnosioca ustavne žalbe po tužbi za naknadu materijalne štete; da su osporenim presudama povređena prava podnosioca ustavne žalbe na nepristrasan sud i na suđenje u razumnom roku, zbog toga što je parnični sud na osnovu odredbi Zakona o obligacionim odnosima mogao da obaveže podnosioca samo na popravku nadzemnog betonskog dela porušene ograde, bez nadzemnog metalnog dela čije je propadanje tužilja morala sprečiti svojim aktivnim delovanjem (podeljena odgovornost), a ne i na naknadu materijalne štete u novcu; da je nezakonito obavezan da plati "nenormalno visoku" novčanu naknadu, i to sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. juna 2007. godine, kao dana donošenja prvostepene presude, pa do isplate; da je presuda Okružnog suda u Požarevcu doneta posle više od godinu dana, tek 26. januara 2009. godine. Predlaže se da Ustavni sud, na osnovu člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, uvaži ustavnu žalbu, poništi osporenu prvostepenu i drugostepenu presudu i odredi da se uklone štetne posledice u određenom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i spisa predmeta Opštinskog suda u Kučevu P. 361/02, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Dara Karabaš iz Kučeva je 4. maja 1995. godine podnela Opštinskom sudu u Kučevu tužbu protiv Ljubiše Milenkovića, Vere Joksić i Save (Slavoljuba) Marjanovića, svih iz Kučeva, radi naknade štete izazvane rušenjem betonsko-gvozdene ograde, koju je tužilja podigla na katastarkoj parceli 5551/4 KO Kučevo, čiji je vlasnik, s tim da je tužbu protiv Vere Joksić kasnije povukla, koje povlačenje je sud prihvatio rešenjem od 12. jula 2000. godine.

Opštinski sud u Kučevu je prvom presudom donetom u ovom parničnom postupku - P. 179/98 od 27. novembra 2001. godine, stavom prvim izreke, tuženog Savu Marjanovića – ovde podnosioca ustavne žalbe, obavezao da na ime naknade štete tužilji isplati iznos od 109.581 dinara, sa kamatom od dana presuđenja do konačne isplate, stavom drugim odbio veće tužbeno traženje prema podnosiocu za iznos od 6.750 dinara, a stavom četvrtim obavezao podnosioca da tužilji naknadi utvrđeni iznos parničnih troškova, dok je stavom trećim izreke presude odbio tužbeni zahtev tužilje prema tuženom Ljubiši Milenkoviću i stavom pet obavezao tužilju da tuženom Lj. Milenkoviću naknadi troškove parničnog postupka.

Rešavajući o žalbi podnosioca ustavne žalbe protiv prvostepene presude, Okružni sud u Požarevcu je, rešenjem Gž. 565/2002 od 31. maja 2002. godine, ukinuo presudu Opštinskog suda u Kučevu P. 179/98 od 27. novembra 2001. godine u st. 1. i 4. izreke i u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je presuda u pogledu odluke iz st. 2, 3. i 5. izreke, kao neožalbena, ostala neizmenjena. U obrazloženju rešenja Okružnog suda u Požarevcu se, pored ostalog, navodi; da je prvostepeni sud u donošenju odluke iz stava prvog izreke ožalbene presude načinio apsolutno bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14) Zakona o parničnom postupku, koja se ogleda u tome da činjenično stanje nije potpuno, odnosno pravilno utvrđeno, čime je došlo i do pogrešne primene materijalnog prava odredbe člana 185. Zakona o obligacinim odnosima; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je tuženi u obavezi da tužilji nadoknadi štetu, obzirom da je izazvao nastanak iste; da se nalaže prvostepenom sudu da u ponovnom postupku pouzdano utvrdi da li tužilji pripada naknada u novcu koju ona ovom tužbom zahteva ili je tuženi u obavezi da uspostavi ranije stanje, kao i visinu štete, te da izvede dokaze navedene u obrazloženju drugostepenog rešenja.

U ponovom postupku Opštinski sud u Kučevu je doneo osporenu presudu P. 361/02 od 26. juna 2007. godine, kojom je podnosilac ustavne žalbe obavezan da tužilji na ime naknade štete isplati iznos od 109.581 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do končane isplate (stav pravi izreke), odbačen deo tužbenog zahteva za naknadu štete do iznosa od 116.490,25 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom (stav drugi) i obavezan podnosilac da tužilji naknadi utvrđeni iznos troškova parničnog postupka (stav treći izreke). U obrazloženju osporene prvostepene presude se navodi da je sud sproveo predložene dokaze, koje je cenio u smislu čl. 7. i 8. Zakona o parničnom postupku i tako utvrdio činjenično stanje. U ovom postupku izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem svedoka, uviđajem suda na licu mesta, vešačenjem veštaka građevinske struke, uvidom u spise predmeta tog suda i uvidom u podnetu dokumentaciju. U obrazloženju se, pored ostalog, navodi: da je prema nalazu i mišljenju veštaka građevinske struke Miroslava Mihajlovića iz Kučeva od 11. decembra 2000. godine, vrednost porušene ograde, kao i vrednost radova koji su potrebni da bi se uklonili ostaci stare ograde 116.331 dinar; da je u dopunskom nalazu i mišenju od 11. decembra 2000. godine ovaj veštak naveo da je na licu mesta vidljivo da je pri izgradnji ograde upotrebljeno gvožđe za armaturu, a što se tiče donjeg serklaža prečnik gvožđa bi trebao biti 10 mm, što nije pouzdano utvrdio, ali ukoliko bi se utvrdilo da ove armature nema, od datog nalaza treba umanjiti iznos od 3.000 dinara. Dalje se navodi da je sud, postupajući po nalogu iz rešenja Okružnog suda u Požarevcu, sproveo još jedno veštačenje od strane veštaka građevinske struke, Dragomira Blagojevića iz Požarevca; da prema nalazu i mišljenju ovog veštaka od 23. februara 2006. godine, koje je dato po izlasku na lice mesta, postojeća porušena ograda i deo ograde u zemlji ne bi mogli da se saniraju, već bi ograda morala da se zameni novom izgrađenom identičnom ogradom; da je vrednost rada i materijala za raščišćavanje porušene i izgradnju nove ograde procenjena na 126.748,90 dinara; da je u dopunskom nalazu od 19. marta 2007. godine, postupajući po primedbama punomoćnika tuženog, ovaj veštak našao da je vrednost radova i materijala 116.490,25 dinara, a takođe je našao da su temelji kompaktni i da nije potrebno da se na licu mesta poruše, te se izjasnio o fotodokumentaciji iz podneska punomoćnika podnosioca ustavne žalbe od 4. aprila 2004. godine. U obrazloženju osporene presude Opštinskog suda u Kučevu se, takođe, navode razlozi zbog kojih je sud prihvatio nalaz i mišljenje veštaka M. Mihajlovića iz Kučeva u pogledu visine štete, imajući u vidu i nalaz veštaka D. Blagojevića iz Požarevca, i nalazeći da je razlika u ceni koštanja radova i materijala između dva veštačenja nastala usled proteka vremena, razlozi zbog kojih je prihvatio veštačenje veštaka D. Blagojevića koji je odgovorio i na pitanje suda da li postoji mogućnost da se ograda sanira, te razlozi zbog kojih nije prihvatio pismene dokaze tuženog - ovde podnosioca ustavne žalbe sa fotodokumentacijom, kojima je osporavao vrednost materijala i radova iz nalaza i mišljenja veštaka. Pošto je sud utvrdio da je tužilja na svom kućevnom placu - katastarskoj parceli 5551/4, KO Kučevo, izgradila ogradu od tvrdog materijala od betonskog temelja sa metalnom konstrukcijom iznad temelja, pošto je prethodno pribavila i ispoštovala građevinsko-tehničke uslove za izgadnju ove ograde, da je navedenu ogradu porušio lično tuženi, na taj način što je traktorom više puta udario ogradu sve dok se ista nije srušila, da je ukupna vrednost radova i materijala na izgradnji nove ograde 116.490,25 dinara, kao i da saniranje porušene ograde nije moguće, sud je utvrdio da je tuženi dužan da naknadi štetu tužilji i na osnovu čl. 154, 155. i 185. Zakona o obligacionim odnosima odlučio kao u stavu prvom dispozitiva presude. Prvostepeni sud je odbacio tužbu za tužbeno traženje preko 109.581 dinara, a do iznosa od 116.490,25 dinara, zbog toga što je tužbeno traženje preko usvojenog ranije pravnosnažno presuđena stvar; odluku o kamati na dosuđeni iznos je doneo imajući u vidu zahtev tužilje i dan padanja u docnju od strane tuženog, a odluku o troškovima parničnog postupka je doneo u smislu čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku.

Protiv ove presude podnosilac je 17. oktobra 2007. godine izjavio žalbu. Rešavajući o ovoj žalbi Okružni sud u Požerevcu je doneo osporenu presudu Gž. 1780/2007 od 26. januara 2009. godine, kojom je žalba podnosioca odbijena kao neosnovana i potvrđena presuda Opštinskog suda u Kučevu P. 361/02 od 26. juna 2007. godine u st. 1. i 3. izreke, dok je u neožalbenom stavu 2. izreke presuda ostala neizmenjena. U obrazloženju osporene drugostepene presude se navodi da u donošenju ožalbene presude prvostepeni sud nije počinio bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a žalba tuženog ne ukazuje na druge bitne povrede postupka; da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i za takvu odluku naveo razloge koje prihvata i Okružni sud. Okružni sud u Požarevcu je u obrazloženju osporene presude dao jasne i iscrpne razloge za svoju odluku, ukazujući da je prvostepeni sud postupio po nalozima iz rešenja Okružnog suda Gž. 565/02 od 31. maja 2002. godine za dopunu dokaznog postupka i osvrnuo se na sve navode žalbe, a pored ostalog, ocenio da je isticanje prigovora podeljene odgovornosti u smislu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima neosnovano, s obzirom da tužilja nije mogla preduzimati bilo kakve radnje na samoj ogradi, pošto je u toku bio parnični postupak, te je tužilja očekivala okončanje postupka i pravnosnažnu odluku suda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, odredbama člana 7. bilo je propisano: da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva (stav 1.), da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima osnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojim se utvrđuju te činjenice (stav 2.), da je sud ovlašćen da izvede i dokaze koje stranke nisu predložile ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje (stav 3.), da je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele ako iz rezultata rasprave i dokazivanja proizlazi da stranke idu za tim da raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.), ali svoju odluku ne može zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije data mogućnost da se izjasne (stav 4.). Odredbom člana 8. istog zakona bilo je propisano da sud odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka, a odredbama člana 375. - da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode koji su od odlučnog značaja i da označi razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti (stav 1.), da kad se prvostepena presuda ukida zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, u obrazloženju treba navesti koje su odredbe povređene i u čemu se povrede sastoje (stav 2.), da ako se prvostepena presuda ukida i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, navešće se u čemu se sastoje nedostaci u utvrđivanju činjeničnog stanja, odnosno zašto su nove činjenice i dokazi važni i od uticaja za donošenje pravilne odluke (stav 3.). Odredbe člana 377. Zakona predviđale su: da je prvostepeni sud dužan da izvede sve parnične radnje i da raspravi sva sporna pitanja na koja je ukazao drugostepeni sud u svom rešenju (stav 1.), te da na novoj glavnoj raspravi stranke mogu iznositi nove činjenice i predlagati nove dokaze (stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i primenjivao se u konkretnom postupku u vreme donošenja osporenih presuda, odredbama člana 7. je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (stav 1.), da sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza (stav 2.), da je izuzetno, sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) ili kad je to posebnim propisima predviđeno (stav 3.), da sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne osim kada zakonom nije drugačije propisano (stav 4.); odredbom člana 8. je propisano da sud odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka; odredbama člana 342. da pismeno izrađena presuda mora imati uvod, izreku i obrazloženje. (stav 1. ) i da će u obrazloženju sud izložiti: zahteve stranaka i njihove navode o činjenicama na kojima se ti zahtevi zasnivaju, dokaze, kao i propise na kojima je sud zasnovao presudu, ako zakonom nije drukčije određeno (stav 4.); odredbom člana 375. da će drugostepeni sud presudom odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi prvostepenu presudu kad nađe da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti; odredbom člana 382. stav 1. da u obrazloženju presude, odnosno rešenja, drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), odredbama člana 154. propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (stav 1.), da se za štetu od stvari ili delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu (stav 2.), da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara i u drugim slučajevima predviđenim zakonom (stav 3.); odredbom člana 155. da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta); odredbama člana 185. da je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala (stav 1.), da ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno je za ostatak štete dati naknadu u novcu (stav 2.), da kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete (stav 3.), da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (stav 4.).

5. Analizirajući osporene presude Opštinskog suda u Kučevu P. 361/02 od 26. juna 2007. godine i Okružnog suda u Požarevcu Gž. 1780/2007 od 26. januara 2009. godine sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, a polazeći od razloga i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je pravo sudova u parničnom postupku da nakon sprovedenog dokaznog postupka, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka, po slobodnom sudijskom uverenju cene kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti za dokazane i utvrđene, te da Ustavni sud u principu nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja. Ustavni sud, takođe, nije nadležan da ceni pravilnost primene materijalnog prava, ukoliko iz okolnosti konkretnog slučaja i ustavnopravih razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da se radi o očigledno arbitrernoj primeni materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da je osporena prvostepena presuda, koja je zatim potvrđena osporenom drugostepenom presudom, zasnovana na činjeničnom stanju o postojanju i visini štete koju je pričinio podnosilac ustavne žalbe, kao i činjenici da se šteta u konkretnom slučaju ne može naknaditi uspostavljanjem ranijeg stanja, već jedino naknadom u novcu, koje je sud utvrdio u zakonito sprovedenom postupku, ocenom dokaza u smislu člana 8. Zakona o parničnom postupku, o čemu je dao iscrpne, jasne i obrazložene razloge. Ustavni sud je, takođe, ocenio da je obaveza podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete u novčanom iznosu utvrđena osporenim presudama na osnovu čl. 154, 155. 185. Zakona o obligacinim odnosima, te da su osprene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava. Naime, članom 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da je ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, članom 155. je propisano šta čini štetu, a članom 185. stav 3. istog zakona je propisano da kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da su osporene presude u predmetnom parničnom postupku donete od strane zakonom ustanovljenih nadležnih sudova, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili sve činjenice koje su bile od značaja za donošenje odluke, te su na tako utvrđeno činjenično stanje primenili odgovarajuće materijalno pravo, za šta su dali pravno utemeljena obrazloženja. Suprotni navodi podnosioca ustavne žalbe su izraz njegove subjektivne ocene o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Iz iznetih razloga Ustavni sud je zaključio da osporenim presudama Opštinskog suda u Kučevu P. 361/02 od 26. juna 2007. godine i Okružnog suda u Požarevcu Gž. 1780/2007 od 26. januara 2009. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravičo suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Što se tiče navoda u ustavnoj žalbi da je trajanjem postupka po žalbi protiv osporene presude Opštinskog suda u Kučevu P. 361/02 od 26. juna 2007. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, jer je presuda Okružnog suda u Požarevcu Gž. 1780/2007 doneta "posle više od godinu dana, tek 26. januara 2009. godine", Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac izjavio žalbu protiv osporene prvostepene presude 17. oktobra 2007. godine, da je punomoćnik tužilje odgovor na žalbu dostavio prvostepenom sudu 2. novembra 2007. godine, a da je Okružni sud u Požarevcu o žalbi odlučio presudom Gž. 1780/2007 od 26. januara 2009. godine, koja je dostavljena punomoćniku podnosioca 3. marta 2009. godine. Na taj način, postupak po žalbi je u ovom slučaju trajao ukupno godinu i četiri i po meseca. Polazeći od standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi ovog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, Ustavni sud je ocenio da se trajanje drugostepenog sudskog postupka u konkretnom slučaju kretalo u okvirima razumno prihvatljivog trajanja žalbenog postupka, te je zaključio da u osporenom postupku nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Iz napred navedenih razloga Ustavni sud je ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanih navoda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti