Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Usvojena je ustavna žalba i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Sud je konstatovao da je dužina trajanja postupka posledica neefikasnosti nadležnih sudova, a ne ponašanja podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „3D.-K.“ d.o.o. sa sedištem u U, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „3D.-K.“ d.o.o. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 132/10.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „3D.-K.“ d.o.o, sa sedištem u U , je 3. februara 2011. godine, preko punomoćnika, advokata M. T. iz U, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 132/10.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da sudski postupci radi naplate potraživanja podnosioca ustavne žalbe traju preko 15 godina; da je isključiva krivica za ovako dugo trajanje postupaka na nesavesnom, nestručnom i neažurnom radu postupajućih sudova; da je podnosilac ustavne žalbe učinio sve što je u njegovoj moći da se postupci ubrzaju, tako da je u više navrata urgirao za ubrzanjem postupaka; da je između zakazivanja, odnosno održavanja pojedinih ročišta prolazilo više od dve godine – što su nedopustivi periodi neaktivnosti suda; da ni jedan pravni lek koji je korišćen da bi se postupak ubrzao nije bio delotvoran; da je sud opstruirao efikasnost postupka jer se bespotrebno i pogrešno oglašavao stvarno nenadležnim, te da je tako izazvao sukob nadležnosti, kao i da je imajući sve navedeno u vidu očigledno da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ljudskog prava.

Dopunom ustavne žalbe od 18. decembra 2012. godine, podnosilac je tražio naknadu nematerijalne štete, kao i naknadu troškova sastava ustavne žalbe.

Iako podnosilac ustavne žalbe navodi da sudski postupci radi naplate njegovog potraživanja traju preko 15 godina, Ustavni sud ukazuje da je on u uvodu ustavne žalbe, ali i u zahtevu Ustavnom sudu postavljenom u ustavnoj žalbi tražio da se utvrdi da je „radnjama nečinjenja Osnovnog (ranije Opštinskog) suda u Užicu u predmetu 7P. 132/10“ povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu navedeno, kao i to da se Ustavni sud kreće u granicama postavljenog zahteva, Sud je ocenjivao povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom predmetu Osnovnog suda u Užicu P. 132/10, a ne u parničnim i izvršnim postupcima koji su prethodili predmetnom parničnom postupku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog sudom u Užicu, odgovor na ustavnu žalbu vršioca funkcije predsednika Osnovnog suda u Užicu Su. 43-36/13 od 28. novembra 2013. godine, kao i iz adržine navoda podnosioca istaknutih u ustavnoj žalbi i dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 20. avgusta 2001. godine Opštinskom sudu u Užicu tužbu protiv tuženog D.S. Predmet je zaveden pod brojem P. 983/01.

Prvo ročište u ovoj parnici održano je 15. novembra 2001. godine. Posle održanih osam ročišta, Opštinski sdu u Užicu je 2. decembra 2002. godine doneo rešenje P. 983/01 kojim je prekinut postupak u toj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se vodio u predmetu K. 39/2000 pred Opštinskim sudom u Užicu. Navedeni krivični postupak vođen je protiv okrivljenog – dužnika D.S. zbog krivičnog dela prevare, učinjenog protiv podnosioca ustavne žalbe. Presudom Opštinskog suda u Užicu K. 186/98 od 3. juna 2002. godine, koja je postala pravnosnažna 15. januara 2003. godine, D.S. je oglašen krivim zbog izvršenog krivičnog dela prevare.

Podnosilac ustavne žalbe urgirao je 4. marta, 26. juna i 1. oktobra 2003. godine da se parnični postupak nastavi. Sud je van rasprave 8. oktobra 2003. godine doneo rešenje kojim je postupak nastavljen, te je zakazao ročište za 18. novembar 2003. godine.

U međuvremenu je tuženi D.S. preminuo, pa je kao tuženi označen njegov zakonski naslednik, maloletni D.S, koga je zastupala zakonski zastupnik – majka M.S. Predmet je dobio novi broj P. 849/07.

Posle odloženih pet ročišta, ročište koje je bilo zakazano za 9. septembar 2004. godine otkazano je aktom postupajućeg sudije P. 983/01 od 31. avgusta 2004. godine. Naredno ročište zakazano je tek za 10. februar 2005. godine, međutim, i ono je odloženo, kao i ono zakazano za 8. april 2005. godine. Nakon dva odložena ročišta, ročište zakazano za 12. deptembar 2005. godine otkazano je zbog sprečenosti postupajuće sudije, a rasprava je odložena na naodređeno vreme. Nakon urgencije podnosioca ustavne žalbe od 7. februara 2007. godine, sledeće ročište zakazano je za 3. april 2007. godine, odnosno posle skoro dve godine od prethodno zakazanog ročišta. Dana 3. avgusta 2007. godine, posle održana tri ročišta, glavna rasprava je zaključena, ali je onda van rasprave, 2. novembra 2007. godine, glavna rasprava ponovno otvorena. Na narednom ročištu održanom 16. novembra 2007. godine postupajući sud je doneo rešenje o veštačenju od strane sudskog veštaka ekonomske struke. Posle dostavljanja nalaza veštaka, na ročištu održanom 20. decembra 2007. godine, postupajući sud je izveo dokaze saslušanjem tužioca i veštaka, zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 849/07 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe (stav 1. izreke) i obavezao tuženog da tužiocu nakandi troškove parničnog postupka (stav 2. izreke).

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Užicu je presudom Gž. 746/2008 od 29. decembra 2008. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Spisi su vraćeni prvostepenom sudu 3. decembra 2008. godine, a predmet je dobio novi broj P. 45/09. Rešenjem P. 45/09 od 20. januara 2009. godine Opštinski sud u Užicu oglasio se stvarno nenadležnim i predmet prosledio Trgovinskom sudu u Užicu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Međutim, Trgovinski sud u Užicu takođe se oglasio stvarno nenadležnim, pa je Vrhovni sud Srije rešenjem R. 23/09 od 24. februara 2009. godine, rešavajući u sukobu nadležnosti, odredio da je za postupanje u ovoj pravnoj stvari nadležan Opštinski sud u Užicu.

Predmet je ponovo dobio novi broj P. 375/09.

Posle ročišta održanog 8. maja 2009. godine, tužilac je 25. maja 2009. godine postupajućem sudu podneo predlog za određivanje privremene mere radi obezbeđenja potraživanja, zbog sumnje da je tuženi počeo da otuđuje imovinu. Posle dva održana ročišta, Opštinski sud u Užicu rešenjem P. 375/09 od 3. jula 2009. godine odbio je kao neosnovan predlog tužioca za određivanje privremene mere.

Sud je 23. oktobra 2009. godine obavestio stranke u postupku da je rasprava koja je bila zakazana za 17. novembar 2009. godine otkazana „zbog reforme pravosuđa“.

Podneskom od 17. septembra 2010. godine tužilac je urgirao da se zakaže rasprava. Kako je urgencija ostala bez odgovora, a rasprava nije zakazivana, podnosilac ustavne žalbe ponovo je urgirao kod postupajućeg suda podneskom od 2. novembra 2010. godine.

Posle formiranja nove mreže sudova predmet je dobio broj P. 132/10, dodeljen je u rad novom sudiji, a nakon dve urgencije tužioca ročište je zakazano za 9. decembar 2010. godine, ali je odloženo. Na ročištu održanom 22. februara 2011. godine doneto je rešenje o veštačenju veštaka ekonomsko-finansijske struke i određen je zastoj u postupku dok veštak ne dostavi nalaz i mišljenje. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 20. aprila 2011. godine, a tuženi svoje primedbe na isti nalaz 20. juna 2011. godine.

Kako je tuženi D.S. u međuvremenu postao punoletan, podneskom od 7. jula 2011. godine njegova majka i bivša supruga prethodno tuženog M.S. stupila je u parnicu na strani tuženog.

Na ročištu održanom 14. jula 2011. godine sud je prihvatio učešće umešača, sproveo dokazni postupak čitanjem presuda, spisa predmeta i ostale dokumentacije, saslušanjem stranaka i veštaka i time završio dokazni postupak, te posle završnih reči stranaka i umešača zaključio glavnu raspravu.

Osnovni sud u Užicu je presudom P. 132/10 od 14. jula 2011. godine obavezao tuženog da tužiocu isplati određeni novčani iznos (stav 1. izreke) i obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka (stav 2. izreke).

Postupajući po žalbama tuženog i umešača na strani tuženog, Viši sud u Užicu je rešenjem Gž. 1497/11 od 6. oktobra 2011. godine vratio spise Osnovnom sudu u Užicu, radi otklanjanja procesnog nedostatka – dostavljanja prvostepene presude umešaču. Osnovni sud je postupio po nalogu Višeg suda i nakon toga spise dostavio Višem sudu dana 24. novembra 2011. godine. Viši sud u Užicu je presudom Gž. 1653/11 od 22. decembra 2011. godine potvrdio osporenu prvostepenu presudu u celosti, a žalbe tuženog i umešača na strani tuženog odbio kao neosnovane.

Tuženi je 13. februara 2012. godine podneo predlog za ponavljanje postupka i zahtev za izuzeće postupajućeg sudije. Vršilac funkcije predsednika Osnovnog suda u Užicu, rešenjem Su. 39-8/12 od 29. decembra 2012. godine, odbacio je zahtev za izuzeće postupajuće sudije kao neblagovremen.

Na ročištu po predlogu za ponavljanje postupka održanom 19. aprila 2012. godine tuženi je povukao predlog za ponavljanje postupka, pa je sud doneo rešenje da se predlog za ponavljanje postupka smatra povučenim. Takođe, tuženi je postupajućem sudu dostavio dokaze da je tužilac kao pravno lice prestao da postoji i da je posle sprovedenog stečajnog postupka rešenjem Agencije za privredne registre Bd. 84875/2011 od 29. juna 2011. godine brisan iz registra privrednih društava. Po ovom saznanju, Osnovni sud u Užicu je doneo rešenje P. 132/10 od 19. aprila 2012. godine kojim je preknut postupak u ovoj pravnoj stvari (stav 1. izreke) i određeno da će postupak biti nastavljen kada pravni sledbenik pravnog lica preuzme postupak ili kada ga sud na predlog protivne strane bude pozvao to da učini (stav 2. izreke).

Podneskom od 9. maja 2012. godine Republika Srbija, koju je zastupalo Republičko javno pravobranilaštvo-Odeljenje u Užicu izjavila je da na osnovu člana 154. stav 3. Zakona o stečaju stupa u parnicu umesto stečajnog dužnika – tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Osnovni sud u Užicu doneo je rešenje P. 132/10 od 25. maja 2012. godine kojim je odredio da se postupak nastavi, a drugostepena presuda uruči Republici Srbiji koju zastupa RJP-Odeljenje u Užicu, kao pravnom sledbeniku tužioca. Postupajući po žalbi tuženog i umešača, Viši sud u Užicu je doneo rešenje Gž. 544/12 od 6. jula 2012. godine kojim je potvrdio osporeno prvostepeno rešenje, a žalbe tuženog i umešača odbio kao neosnovane. Međutim, nakon donošenja Odluke Ustavnog suda IUz-850/2010 od 12. jula 2012. godine, a koja je objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 71/12, kojom su odredbe Zakona o stečaju po kojima je Republika Srbija aktivno legitimisana za stupanje u ovu parnicu proglašene neustavnim, Osnovni sud u Užicu je rešenjem P. 132/10 od 4. oktobra 2012. godine prekinuo postupak za ponavljanje postupka u ovoj pravnoj stvari.

Podneskom od 14. decembra 2012. godine punomoćnik tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, privrednog društva „3D.-K.“ d.o.o, obavestio je sud da je rešenjem Privrednog suda u Užicu St. 38/2011 od 2. novembra 2012. godine stavljeno van snage rešenje kojim je nad tim privrednim društvom otvoren i zatvoren stečaj, te da su ukinute sve sprovedene radnje izvršene na osnovu tog rešenja, kao i da je tužilac ponovo dobio pravni subjektivitet, pa se „kao takav vraća u predmetni sudski postupak i podnosi predlog za nastavak prekinutog postupka“. Nakon toga, Osnovni sud u Užicu je rešenjem P. 132/10 od 14. januara 2013. godine odredio da postupak po predlogu za ponavljanje postupka bude nastavljen. Isti sud je rešenjem P. 132/10 od 1. marta 2013. godine odbacio kao neblagovremen predlog tuženog za ponavljanje postupka. Rešenjem P. 132/10 od 19. aprila 2013. godine Osnovni sud u Užicu, odbacio je kao neblagovremen i nedozvoljen predlog umešača za ponavljanje postupka. Istog dana je Osnovni sud u Užicu rešenjem P. 132/10 odbacio kao neblagovremenu žalbu umešača na rešenje toga suda P. 132/10 od 1. marta 2013. godine. Viši sud u Užicu je rešenjem Gž. 477/13 od 10. jula 2013. godine preinačio rešenje Osnovnog suda u Užicu P. 132/10 od 19. aprila 2013. godine , tako što je odredio da se žalba umešača ima smatrati blagovremenom (stav 1. izreke), potvrdio rešenje Osnovnog suda u Užicu P. 132/10 od 1. marta 2013. godine i odbio žalbe tuženog i umešača (stav 2. izreke). Viši sud u Užicu je rešenjem Gž. 477/13 od 10. jula 2013. godine potvrdio rešenje Osnovnog suda u Užicu P. 132/10 od 19. aprila 2013. godine i žalba umešača je odbijena kao neosnovana.

U spisima premeta postoje i molba za izdavanje klauzule pravosnažnosti i izvršnosti koju je 12. marta 2013. godine podneo tužilac, kao i njegova urgencija povodom toga od 31. jula 2013. godine.

4. Odredba člana 32. stav 1. Ustava kojom se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, čija se povreda ističe u ustavnoj žalbi, utvrđuje da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovaj spor, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku.

5. Pre ocene o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se pod jedinstvenim parničnim postupkom podrazumeva postupak koji se u istom parničnom predmetu vodi pred prvostepenim sudom, drugostepenim sudom, kao i postupak po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, pod uslovom da su ova vanredna pravna sredstva dozvoljena Zakonom o praničnom postupku i izjavljena na način i pod uslovima propisanim tim zakonom. Postupak koji se vodi po predlogu za ponavljanje parničnog postupka, koji se može podneti u roku od pet godina od pravnosnažnosti sudske odluke, po svojoj prirodi ne predstavlja sastavni deo, niti nastavak opisanog parničnog postupka, niti sa njim čini jedinstvenu celinu (videti, između ostalih, Rešenje Ustavnog suda Už -3800/2010 od 25. novembra 2010. godine).

Ustavni sud je stoga parnični postupak koji je vođen u parničnom postupku pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 132/10 i postupak po predlogu za ponavljanje tog parničnog postupka posmatrao kao odvojene postupke. Sud napominje da podnosilac u ustavnoj žalbi nije osporio postupak koji je vođen po predlogu za ponavljanje postupka.

6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 20. avgusta 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Užicu, a da je okončan donošenjem presude Višeg suda u Užicu Gž. 1653/11 od 22. decembra 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja predmetnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala deset godina i četiri meseca, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, desetogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo prekomernoj dužini trajanja parnice, već naprotiv – da je u više navrata urgirao za ubrzanje postupanja, ne može se prihvatiti da je razumno da ovaj postupak traje više od deset godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Opštinskog suda u Užicu i Osnovnog suda u Užicu pred kojima se postupak vodio od podnošenja tužbe avgusta 2001. godine do novembra 2011. godine, kada su spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu radi postupanja po žalbi tuženog i umešača.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Odlučujući o zahtevu za naknadu nematerijalne štete istaknutom u dopuni ustavne žalbe od 18. decembra 2012. godine , Ustavni sud napominje da je zahtev podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine i koji je izričito predvideo da Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu za naknadu štete, kada je takav zahtev postavljen (član 89. Zakona). Na osnovu navedenog, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu , odbacio zahtev za naknadu nematerijalne štete kao neblagovremen, i odlučio kao u tački 2. izreke (videti, pored drugih, Odluku Už-3594/2010 od 4. aprila 2013. godine).

8. Povodom zahteva podnosioca ustavne žalbe kojim traži da mu se nakanade troškovi postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ističe da je, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, nema uslova za određivanje naknade troškova.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti