Utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje i imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavne žalbe, poništio sudske odluke i utvrdio povredu prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i prava na imovinu. Određena je naknada materijalne i nematerijalne štete zbog nemogućnosti naplate potraživanja iz radnog odnosa.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-499/2021
26.06.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama D. N. iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Većaodržanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba D. N. i utvrđuje da je presudama Osnovnog suda u Čačku Prr1. 513/19 od 25. decembra 2019. godine i Višeg suda u Čačku Gžrr. 192/20 od 7. decembra 2020. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništavaju se presude Osnovnog suda u Čačku Prr1. 513/19 od 25. decembra 2019. godine i Višeg suda u Čačku Gžrr. 192/20 od 7. decembra 2020. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba D. N. i utvrđuje da je rešenjima Privrednog suda u Čačku R4 st. 571/23 od 17. avgusta 2023. godine i Privrednog apelacionog suda RžSt. 3616/23 od 14. septembra 2023. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništavaju se rešenja Privrednog suda u Čačku R4 st. 571/23 od 17. avgusta 2023. godine i Privrednog apelacionog suda RžSt. 3616/23 od 14. septembra 2023. godine.

5. Usvajaju se ustavne žalbe D. N. i utvrđuje da su podnositeljki ustavnih žalbi povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22.

6. Utvrđuje se pravo D. N. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu presude Osnovnog suda u Čačku Prr. 600/19 od 13. jula 2020. godine, kao i za ostale iznose koji su podnositeljki ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 201/18 (ranije predmet I. 18/16), kao i u stečajnom postupku je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

7. Utvrđuje se pravo D. N. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji

je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22, umanjenih za iznose koji su podnositeljki ustavne žalbe eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

8. Odbacuju se zahtevi podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. D. N. iz Čačka izjavila je 16. januara 2021. godine, preko punomoćnika M. M. Ls, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Čačku Prr1. 513/19 od 25. decembra 2019. godine, Višeg suda u Čačku Gžrr. 192/20 od 7. decembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i pravo na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom su osporene presude kojima je pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu imovinnske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 201/18 (ranije predmet I. 18/16) protiv izvršnog dužnika „K. S.“ AD Čačak. Podnositeljka je tražila da Ustavni sud utvrdi da su joj navedenim presudama povređena označena ustavna prava, kao i da joj utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suuda u Čačku I. 18/16 od 18. januara 2016. godine. Takođe je tražila i troškove postupka.

D. N. iz Čačka izjavila je 23. oktobra 2023. godine, preko punomoćnika M. L, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu novu ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Čačku R4 st. 571/23 od 17. avgusta 2023. godine i Privrednog apelacionog suda RžSt. 3616/23 od 14. septembra 2023. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovom ustavnom žalbom osporena su rešenja kojima je pravnosnažno odbijen kao neosnovan prigovor podnositeljke radi ubrzavanja stečajnog postupka koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22 nad stečajnim dužnikom „K. S.“ AD, Čačak. Podnositeljka je takođe tražila da joj Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u navedenom stečajnom postupku, a istakla je i zahteve za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Ista podnositeljka izjavila je 9. maja 2024. godine preko punomoćnika M. L, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22. Podnositeljka je istakla zahtev za naknadu materijalne štete, kao i za naknadu troškova postupka.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavne žalbe utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbi je, na osnovu pravnosnažne presude Osnovnog suda u Čačku istom sudu podnela predlog za izvršenje prema izvršnom dužniku „K. S.“ AD, Čačak, radi naplate potraživanja iz radnog odnosa, koji je usvojen rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 18/16 od 18. januara 2016. godine (kasnije predmet I. 201/18). Potraživanje podnositeljke nije namireno u navedenom izvršnom postupku.

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4 I. 446/18 od 20. decembra 2018. godine usvojen je prigovor predlagača, ovde podnosteljke ustavne žalbe, radi ubrzavanja postupka i utvrđeno da joj je u predmetu tog suda I. 201/18 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Presudama Osnovnog suda u Čačku Prr1. 513/19 od 25. decembra 2019. godine, Višeg suda u Čačku Gžrr. 192/20 od 7. decembra 2020. godine je pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu imovinnske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 201/18 (ranije predmet I. 18/16). U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da i pored postojanja rešenja Osnovnog suda u Čačku R4 I. 446/18 od 20. decembra 2018. godine kojim je tužilji utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, za dosuđivanje naknade imovinske štete proistekle iz povrede navedenog prava nisu ispunjeni uslovi, iz razloga što je u momentu podnošenja prigovora i donošenja odluke o prigovoru već doneta odluka o prekidu izvršnog postupka usled otvaranja stečaja nad izvršnim dužnikom, a tužilja nije priložila odluku suda o eventualno usvojenom prigovoru i utvrđenoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku.

Rešenjem Privrednog suda u Čačku St. 26/17 od 28. decembra 2017. godine otvoren je postupak stečaja nad stečajnim dužnikom „K. S.“ AD, Čačak.

Podnositeljka je u stečajnom postupku prijavila potraživanje po osnovu rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 18/16 od 18. januara 2016. godine (kasnije predmet I. 201/18), isto joj je priznato, ali nije isplaćeno.

 

Rešenjima Privrednog suda u Čačku R4 st. 571/23 od 17. avgusta 2023. godine i Privrednog apelacionog suda RžSt. 3616/23 od 14. septembra 2023. godine pravnosnažno je odbijen kao neosnovan prigovor podnositeljke radi ubrzavanja stečajnog postupka koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22 (ranije predmet St. 26/17) nad stečajnim dužnikom „K. S.“ AD, Čačak.

Rešenjem Privrednog suda u Čačku St. 13/22 od 28. marta 2024. godine, koje je postalo pravnosnažno 26. aprila 2024. godine zaključen je stečajni postupak nad stečajnom masom stečajnog dužnika „K. S.“ AD, Čačak.

Podnositeljki ustavne žalbe D. N je presudom Osnovnog suda u Čačku Prr. 600/19 od 13. jula 2020. godine pravnosnažno dosuđen iznos od 300 evra na ime novčanog obeštećenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 201/18 (ranije predmet I. 18/16).

4. Odredbama člana 18. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Vezano za pravnosnažno odbijanje tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete, Ustavni sud konstatuje da je osporenom presudom Višeg suda u Čačku Gžrr. 192/20 od 7. decembra 2020. godine pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za naknadu imovinske štete iako je podnositeljki prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku, sa obrazloženjem da je u momentu podnošenja prigovora radi ubrzavanja i donošenja usvajajuće odluke o tom prigovoru već bila doneta odluka o prekidu izvršnog postupka usled otvaranja stečaja nad izvršnim dužnikom, zbog čega izvršni sud više nije mogao preduzimati bilo kakve radnje u postupku, kao i da podnositeljka nije priložila odluku suda o eventualnom usvajanju prigovora u stečajnom postupku.

Ocenjujući osnovanost navoda podnositeljke ustavne žalbe kojima dovode u pitanje pravičnost primene materijalnog prava, Ustavni sud ukazuje da je Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku predviđeno pravo stranke da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, čime je propisan pravni put za ostvarivanje prava na naknadu ove vrste imovinske štete. Navedenim zakonom je propisano da sud prilikom odlučivanja o predmetnoj tužbi primenjuje odredbe zakona kojima se uređuju obligacioni odnosi, kao i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku. Uz to, propisano je da je odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu objektivna. Kada je reč o naknadi imovinske štete nastale zbog nemogućnosti naplate potraživanja iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, u kome svojstvo izvršnog, odnosno stečajnog dužnika ima privredno društvo koje je u vreme nastanka obaveze imalo pretežan društveni, odnosno državni kapital, treba imati u vidu i stavove Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države i prava na naknadu imovinske štete u tim slučajevima, a koje je dosledno prihvatio i Ustavni sud u svojoj praksi. Prema stanovištu Evropskog suda, kad god se utvrdi povreda Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili njenog Protokola broj 1, podnosiocima predstavki se dosuđuje naknada materijalne štete. Uzimajući u obzir praksu Evropskog suda, Ustavni sud je u svojim odlukama, u cilju otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, utvrđivao i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, umanjenih za eventualno već naplaćene iznose po tom osnovu.

Pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku. U tom kontekstu, Ustavni sud naglašava da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja. Takav zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, usvojen je i na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da je pravnosnažno rešenje Osnovnog suda u Čačku R4 I. 446/18 od 20. decembra 2018. godine kojim je usvojen prigovor podnositeljke radi ubrzavanja predmetnog izvršnog postupka dovoljno da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. U vezi sa pravnim stanovištem u osporenom drugostepenom aktu da je u momentu podnošenja prigovora radi ubrzavanja izvršnog postupka i donošenja odluke o tom prigovoru već bila doneta odluka o prekidu izvršnog postupka usled otvaranja stečaja nad izvršnim dužnikom, zbog čega izvršni sud više nije mogao preduzimati bilo kakve radnje u postupku, Ustavni sud nalazi da je navedena činjenica mogla da predstavlja eventualno pravnu relevantnu činjenicu u postupku radi ubrzavanja predmetnog izvršnog postupka, odnosno mogla je da predstavlja razlog za odbijanje ili odbacivanje prigovora, zato što je izvršni postupka okončan.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud nalazi da Viši sud u Čačku u osporenoj presudi nije na ustavnopravno prihvatljiv način tumačio odredbe merodavnog materijalnog prava o odgovornosti tužene Republike Srbije za naknadu imovinske štete.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je presudama Osnovnog suda u Čačku Prr1. 513/19 od 25. decembra 2019. godine i Višeg suda u Čačku Gžrr. 192/20 od 7. decembra 2020. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti poništajem presuda Osnovnog suda u Čačku Prr1. 513/19 od 25. decembra 2019. godine i Višeg suda u Čačku Gžrr. 192/20 od 7. decembra 2020. godine. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan. Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbu člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužba podnositeljke, podneta nadležnom sudu radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, smatra ustavnom žalbom. To je i razlog zbog čega Sud nije vratio predmet „redovnom“ sudu na ponovno odlučivanje.

6. Ispitujući navode podnositeljke u odnosu na osporena rešenja Privrednog suda u Čačku i Privrednog apelacionog suda, Ustavni sud konstatuje da je tvrdnja podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje zasnovana na navodima da je njen prigovor proizvoljno odbijen.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnositeljke koji se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su izneti u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine.

Polazeći od stavova i ocena koji su detaljno izloženi u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine, Ustavni sud ukazuje da postupajući sud prilikom donošenja osporenog rešenja nije imao u vidu relevantnu praksu Evropskog suda koja se tiče neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom (koja je navedena u označenoj odluci), već da je osporeno rešenje isključivo zasnovano na primeni merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud ovde posebno ukazuje na praksu Evropskog suda u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, presuda od 14. januara 2021. godine, stav 11), prema kojoj je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke donete prema preduzeću sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom u trajanju do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, dok svako duže trajanje namirenja potraživanja predstavlja povredu Evropske konvencije.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je predmetni stečajni postupak u trenutku donošenja osporenog drugostepenog rešenja trajao oko šest godina, te da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda, koju prihvata i Ustavni sud, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjima merodavno pravo primenjeno na ustavnopravno neprihvatljiv način na štetu podnositeljke.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio da joj je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

 

Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio navedena rešenja, odlučujući kao u tački 4. izreke.

Takođe imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost „redovnih“ sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet „redovnom“ sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku. Ovakav stav Ustavni sud je izrazio u Odluci Už-5357/2022 od 7. marta 2024. godine, objavljenoj na internet stranici Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

7. Odlučujući o povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je osporeni stečajni postupak koji se vodi prema preduzeću sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, u trenutku podnošenja prigovora redi ubrzavanja postupka trajao oko šest godina, pri čemu u navedenom periodu utvrđena potraživanja podnositeljke iz radnog odnosa nisu namirena, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio da joj je u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 5. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 6. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu presude Osnovnog suda u Čačku Prr. 600/19 od 13. jula 2020. godine, kao i za ostale iznose koji su podnositeljki ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 201/18 (ranije predmet I. 18/16), kao i u stečajnom postupku je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/2.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine).

Naime, Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane nadležnih sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

8. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Čačku da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koja potiču iz radnog odnosa od stečajnog dužnika sa pretežnim državnim, odnosno društvenim kapitalom predstavlja povredu prava podnosioca na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio da joj je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom Čačku u predmetu St. 13/22 povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 5. izreke.

Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 7. izreke utvrdio pravo podnositeljke na na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22, umanjenih za iznose koji su joj eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

9. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 8. izreke.

10. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

 

 

Slični dokumenti

• Už 10904/2020: Odluka Ustavnog suda o povredi prava u izvršnom i stečajnom postupku
• Už 6625/2022: Utvrđena povreda prava na pravično suđenje i imovinu u stečaju
• Už 8267/2022: Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neizvršenja i naknadi štete
• Už 11416/2022: Povreda prava na imovinu i pravično suđenje zbog neizvršenja presude
• Už 13217/2023: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i imovinu u stečajnom postupku
• Už 12088/2023: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u Čačku