Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nenadležnosti i neblagovremenosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Vidosava Vasiljevića kao nedopuštenu i neblagovremenu. Osporene sudske odluke donete su pre stupanja na snagu Ustava, dok akti tužilaštva i ministarstva nisu pojedinačni akti protiv kojih se može izjaviti ustavna žalba.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vidosava Vasiljevića iz Srbova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. marta 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Vidosava Vasiljevića izjavljena protiv poravnjanja koje je zaključeno u predmetu Opštinskog suda u Neotinu P. 1988/93 od 10. oktobra 2003. godine, presude Opštinskog suda u Negotinu P. 1574/03 od 27. septembra 2004. godine, presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 423/06 od 28. septembra 2006. godine, akta Optštinskog javnog tužilaštva u Negotinu KT 385/08 od 29. oktobra 2008. godine, akta Okružnog javnog tužilaštva u Negotinu Ktr. 262/08 od 3. februara 2009. godine i akta Ministarstva pravde broj 071-00-328/2010-02 od 30. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vidosav Vasiljević iz Srbova, preko punomoćnika Jasne Perić, advokata iz Negotina, podneo je Ustavnom sudu 30. novembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odredba člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđuje da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, dok je u stavu 2. navedenog člana Zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odredbom člana 84. stav 1. istog zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je osporeno poravnjanje zaključeno između podnosioca ustavne žalbe i njegove majke 10. oktobra 2003. godine u predmetu Opštinskog suda u Neotinu P. 1988/93. U tom postupku tužioca je zastupao advokat Milan Nikolić.

Podnosilac ustavne žalbe je kao tužilac podneo Opštinskom sudu u Negotinu tužbu radi poništaja navedenog poravnjanja.

Opštinski sud u Negotinu je rešenjem P. 1574/03 od 23. januara 2006. godine prekinuo postupak usled smrti stranke.

Opštinski sud u Negotinu je osporenom presudom P. 1574/03 od 27. septembra 2004. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da zaključeno poravnjanje nije ni nastalo, zbog nesporazuma o prirodi ugovora, dok je u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan eventaulan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je zaključeno poravnjanje ništavo usled bitne zablude.

Okružni sud u Negotinu je osporenom presudom Gž. 423/06 od 28. septembra 2006. godine, u stavu prvom izreke, odbio žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio prvostepenu presudu, dok je u stavu drugom izreke, ukinuo rešenje Opštinskog suda u Negotinu P. 1574/03 od 23. januara 2006. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo Opštinskom javnom tužiocu 29. avgusta 2008. godine krivičnu prijavu protiv Milana Nikolića, advokata iz Negotina, zbog krivičnog dela zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakona.

Opštinsko javno tužilaštvo u Negotinu je osporenim aktom – dopisom Kt. 385/08 od 29. oktobra 2008. godine obavestilo podnosioca ustavne žalbe da je 11. oktobra 2008. godine nastupila relativna zastarelost krivičnog gonjenja, pa ga je uputio da u roku od osam dana od dana prijema obaveštenja, saglasno odredbama člana 61. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, preduzme krivično gonjenje protiv imenovanog lica pred Opštinskim sudom u Negotinu.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da nije preuzeo krivično gonjenje protiv imenovanog lica.

Okružno javno tužilaštvo u Negotinu je osporenim aktom – dopisom Ktr. 262/08 od 3. februara 2009. godine obavestilo podnosioca ustavne žalbe da je povodom njegove pritužbe koju je podneo na rad Opštinskog javnog tužioca u Negotinu, a u vezi podnete krivične prijave, proverio navode podnete pritužbe izvršivši uvid u spise tužilaštva Kt. 385/08 i utvrdio da je odluka o odbačaju prijave zakonita i pravilna, jer je došlo do zastarelosti gonjenja.

Ministarstvo pravde, Sektor za pravosuđe, odeljenje za nadzor u pravosudnim i prekršajnim organima je osporenim aktom - dopisom broj 071-00-328/2010-02 od 30. marta 2010. godine, između ostalog, obavestio podnosioca ustavne žalbe da rešavanje po njegovoj pritužbi koja se odnosi na presudu Opštinskog suda u Negotinu P. 1574/03 i rešenje Okružnog suda u Negotinu ne spada u nadležnost tog ministarstva.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo Vrhovnom kasacionom sudu 27. februara 2010. godinu pritužbu, a zatim i urgenciju 16. aprila 2010. godine, povodom navedenih postupapanja pravosudnih organa. Prema navodima ustavne žalbe podnosilac ustavne žalbe još nije dobio odgovor od Vrhovnog kasacionog suda.

4. Kako je zaštita Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, to sledi da se ustavnom žalbom može isticati povreda ili uskraćivanje nekog od zajemčenih ustavnih prava samo ukoliko je osporeni akt kojim je povređeno ili uskraćeno pravo donet posle stupanja na snagu Ustava. S obzirom na to da se podnetom ustavnom žalbom osporava poravnjanje zaključeno u predmetu Opštinskog suda u Neotinu P. 1988/93 od 10. oktobra 2003. godine, presuda Opštinskog suda u Negotinu P. 1574/03 od 27. septembra 2004. godine i presuda Okružnog suda u Negotinu Gž. 423/06 od 28. septembra 2006. godine, dakle akti koji su doneti pre stupanja na snagu Ustava, to je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4. Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za postupanje po njoj.

Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporen akt Optštinskog javnog tužilaštva KT 385/08 od 29. oktobra 2008. godine i akt Okružnog javnog tužilaštva Ktr. 262/08 od 3. februara 2009. godine, Ustavni sud ukazuje da osporeni akti po svojoj prirodi predstavljaju obaveštenje kojim javni tužilac, na osnovu odredaba člana 253. stav 1. i člana 61. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, obaveštava podnosioca o odbacivanju njegove krivične prijave. Osporeni akti nisu pojedinačni pravni akti kojim se odlučuje o pravima i obavezama fizičkih ili pravnih lica protiv kojih se, u smislu odredaba člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu ustavna žalba može izjaviti. Ovakvo pravno stanovište, Ustavni sud je zauzeo u Odluci Už-2598/09 od 18. februara 2010. godine. S obzirom na to da se radi o aktima protiv kojih se ne može izjaviti ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona u Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe navedene akte javnog tužioca primio pre 30. marta 2010. godine, kada je donet osporen akt Ministarstva pravde, Sektor za pravosuđe, odeljenje za nadzor u pravosudnim i prekršajnim organima, a da je ustavna žalba izjavljena 30. novembra 2010. godine, dakle nakon isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, to je ustavna žalba i neblagovremena u delu kojim se osporavaju akti javnog tužioca. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud se nije upuštao u navode podnosioca ustavne žalbe da je neblagovremeno postupanje javnog tužioca po njegovoj krivičnoj prijavi imalo za posledicu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa aktom Ministarstva pravde broj 071-00-328/2010-02 od 30. marta 2010. godine, Ustavni sud ukazuje da osporeni akt nije pojedinačni pravni akt kojim se odlučuje o pravima i obavezama fizičkih ili pravnih lica protiv koga se, u smislu odredaba člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu ustavna žalba može izjaviti. S obzirom na to da se radi o aktu protiv kojeg se ne može izjaviti ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona u Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

5. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nenadležnosti i neblagovremenosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti