Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 16 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.600 evra, jer je dugo trajanje postupka posledica neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz Subotice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S . S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3175/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

O b r a z l o ž e nj e

1. S . S . iz Subotice je , 5. juna 2014. godine , preko punomoćnika M . M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3175/12.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se radni spor okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja, zbog čega je osporeni parnični postupak trajao 16 godina. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i da mu dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3175/12 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe i M. V . L . su 9. septembra 1998. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Javnog železničko-transportnog preduzeća „Beograd“, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad, kao i zbog naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade. Predmet je zaveden pod brojem P1. 366/98.

Na ročište zakazano za 13. septembar 1999. godine nije pristupio uredno pozvani punomoćnik tužilaca, zbog čega je sud, na zahtev tuženog, doneo rešenje o mirovanju postupka. Povodom predloga za povraćaj u pređašnje stanje od 11. oktobra 1999. godine, sud je doneo rešenje P1. 366/98 od 17. aprila 2000. godine, kojim je predlog odbacio kao neblagovremen i konstatovao da se tužba tužilaca smatra povučenom. Rešavajući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1239/2000 od 4. oktobra 2000. godine potvrdio navedeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu u delu kojim je odbačen predlog za povraćaj u pređašnje stanje, a ukinuo u delu kojim je odlučeno da se tužba smatra povučenom. Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 726/2000. Sud je na ročištu održanom 13. aprila 2001. godine doneo rešenje o nastavku postupka.

U daljem toku postupka je doneta delimična presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 726/2000 od 21. marta 2003. godine, kojom su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca za poništaj odluka tuženog i vraćanje na rad. Navedena presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1230/03 od 9. oktobra 2003. godine.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 18/04. Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo delimičnu presudu P1. 18/04 od 17. juna 2005. godine, kojom je ponovo usvojio tužbeni zahtev tužilaca za poništaj odluka tuženog i vraćanje na rad. Ova presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3147/05 od 18. decembra 2006. godine.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 171/05. Delimičnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 171/07 od 25. juna 2008. godine su ponovo usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca za poništaj odluka tuženog i vraćanje na rad.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu, koji je nakon 1. januara 2010. godine preuzeo drugostepenu nadležnost Okružnog suda u Beogradu, rešenjem Gž1. 713/10 od 25. marta 2010. godine je otvorio raspravu pred drugostepenim sudom. Zakazana su i održana dva ročišta, na kojima je izveden dokaz saslušanjem tužioca i jednog svedoka. Po zaključenju rasprave, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 713/10 od 18. maja 2010. godine, kojom je žalbu tuženog odbio i ožalbenu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 171/07 od 25. juna 2008. godine u celini potvrdio. Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2. 1920/10 od 24. februara 2011. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 713/10 od 18. maja 2010. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu, koji je 1. januara 2010. godine preuzeo nadležnost Drugog opštinskog suda u Beogradu, nastavio je postupak po tužbenom zahtevu tužilaca za naknadu materijalne štete u predmetu P1. 11354/10. Presudom od 5. aprila 2012. godine je usvojen tužbeni zahtev tužilaca u celini, ali je ta presuda ukinuta u žalbenom postupku, rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4284/12 od 15. avgusta 2012. godine.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 3175/12. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3175/12 od 21. decembra 2012. godine je tužbeni zahtev tužioca M . V . L . delimično usvojen, a tužbeni zahtev tužioca S . S . usvojen u celini.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je najpre doneo rešenje Gž1. 1404/13 od 20. marta 2013. godine, kojim je predmet vratio prvostepenom sudu na dopunu postupka. Prvi osnovni sud u Beogradu je u dopuni postupka doneo rešenje o ispravci presude od 30. jula 2013. godine i spise parničnog predmeta prosledio Apelacionom sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 5594/13 od 25. septembra 2013. godine spise ponovo vratio na dopunu postupka. Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje o ispravci od 14. oktobra 2013. godine, ali je Apelacioni sud u Beogradu i treći put (rešenjem Gž1. 6735/13 20. novembra 2013. godine) vratio predmet prvostepenom sudu radi dopune postupka, nakon čega je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje o ispravci od 20. decembra 2013. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 154/14 10. aprila 2014. godine otvorio raspravu pred drugostepenim sudom, u okviru koje je izveden dokaz saslušanjem tužilaca. Presudom Gž1. 154/14 od 15. aprila 2014. godine su odbijene kao neosnovane žalbe parničnih stranaka, te je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3175/12 od 21. decembra 2012. godine (sa ispravkama) u celini potvrđena. Navedena drugostepena presuda je punomoćniku tužilaca uručena 21. maja 2014. godine.

U postupku pred prvostepenim sudom (najpre Drugim opštinskim sudom u Beogradu, a kasnije Prvim osnovnim sudom u Beogradu) je zakazano ukupno 23 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 18 održano. Pet ročišta nije održano, i to četiri bez krivice tužilaca, a jedno zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika tužilaca. U okviru dokaznog postupka su saslušani tužioci i četvoro svedoka, a takođe je obavljeno i ekonomsko-finansijsko veštačenje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 9. septembra 1998. godine , podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 154/14 od 15. aprila 2014. godine, koja je punomoćniku podnosioca uručena 21. maja 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao 16 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na izneto, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, navedeno trajanje konkretnog radnog spora se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ovo naročito jer je Ustavni sud utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka donet e tri delimične prvostepene presude, kojima je odlučivano o poništaju odluka o prestanku radnog odnosa tužilaca i njihovom vraćanj u na rad, od kojih su dve bile ukinute, da su bile donete još dve prvostepene presude, kojima je odlučivano o naknadi materijalne štete zbog izgubljene zarade, od kojih je jedna bila ukinuta. Pri tome, u situacijama kada su potvrđene delimične presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 171/07 od 25. juna 2008. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3175/12 od 21. decembra 2012. godine, drugostepeni sud je otvarao raspravu radi izvođenja dokaza koji su već bili izvedeni pred prvostepenim sudom. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine). Dužini trajanja postupka je takođe doprinelo to što je nadležnim sudovima (prvostepenom i drugostepenom), nakon određivanja mirovanja postupka i podnošenja predloga za povraćaj u pređašnje stanje, bilo potrebno skoro godinu i po dana da reše o navedenom predlogu i žalbi na rešenje kojim je taj predlog odbačen, a zatim i da prvostepeni sud nastavi postupak iz mirovanja. Postupajući po žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3175/12 od 21. decembra 2012. godine, Apealacioni sud u Beogradu je u tri navrata vraćao prvostepenom sudu spise predmeta radi dopune postupka, iz kog razloga je prvostepeni sud tri puta ispravljao presudu od 21. decembra 2012. godine. Ustavni sud je na kraju ocenio i da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo produžavanju trajanja osporenog parničnog postupka.

Iz svega napred navedenog sledi zaključak Ustavnog suda da nije razumno da jedan radni spor, koji se vodio povodom otkaza ugovora o radu, traje 16 godina, te da se tako dugo trajanje postupka jedino može pripisati neefikasnom postupanju nadležnih sudova. Pri tome, merodavni procesni zakon naročito potencira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencijalne materijalnopravne posledice za podnosioca ustavne žalbe kao zaposlenog, ali je svakako i u interesu poslodavca da se ovakav spor okonča u što kraćem vremenskom roku.

Sledom izloženog, Ustavni sud je konstatovao da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je u ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju dosadašnju praksu, zatim praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 2. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete podnosiocu isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, koja je objavljena na veb-sajtu Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti