Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 30 godina. Podnosiocima žalbe dosuđuje naknadu nematerijalne štete. Deo žalbe koji se odnosi na pravičnost suđenja i pravo na imovinu odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Šahze Kočan, Faruka Kočana, Fikrete Kočan, Šefkete Kočan, Fikreta Kočana i Zumrete Kalić, svih iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Šahze Kočan, Faruka Kočana, Fikrete Kočan, Šefkete Kočan, Fikreta Kočana i Zumrete Kalić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 539/08 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 300 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Šahza Kočan, Faruk Kočan, Fikreta Kočan, Šefketa Kočan, Fikret Kočan i Zumreta Kalić, svi iz Novog Pazara, su 29. novembra 2010. godine , preko punomoćnika Refije Garibović, advokata iz Novog Pazara, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 539/08 od 9. oktobra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2615/10 od 14. septembra 2010. godine, zbog povrede prava iz pravično suđenje i prava na imovinu zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije, kao i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članom 1. Protokola 1 uz navedenu evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se iznosi tok postupka koji je SPC, Eparhija Raško-Prizrenska i Kosovsko-metohijska, SPC opština za Rašku oblast u Novom Pazaru u toku 1980. godine pokrenula protiv oca i supruga podnosilaca ustavne žalbe sada pok. Mustafe Kočana, biv. iz Novog Pazara, GP „Novogradnja a.d. iz Sjenice i sada pok. Hilma Omerovića, biv. iz Novog Pazara, podnošenjem tužbe sa predlogom da se utvrdi prema sada pok. Mustafi Kočanu, odnosno podnosiocima ustavne žalbe da je tužilac nosilac prava trajnog korišćenja katastarske parcele broj 328, upisane u posednovnom listu broj 3331, KO Novi Pazar, u delu navedene katastarske parcele u ogradi u površini 2,20 ari, te da su podnosioci ustavne žalbe, kao tuženici, obavezni da sporni deo napred označene katastarske parcele predaju u državinu tužiocu, navodeći, pored ostalog, da je 19 godina nakon donošenja presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 436/81 od 11. decembra 1981. godine, kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužioca, tužilac izjavio reviziju koju je Vrhovni sud Srbije prihvatio i rešenjem Rev. 593/03 od 21. maja 2003. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 436/81 od 11. decembra 1981. godine i presudu Opštinskog suda u Novom Pazrau P. 595/80 od 16. februara 1981. godine; da su u ponovnom postupku donete osporene presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 539/08 od 9. oktobra 2009. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2615/10 od 14. septembra 2010. godine, kojima je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Dalje se u ustavnoj žalbi ukazuje na činjenice koje su, po shvatanju podnosilaca ustavne žalbe, od značaja za rešenje predmetnog spora i na koje je trebalo primeniti pravila građanskog prava, te da je osporenim presudama povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na imovinu. Podnosioci predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, poništi osporene presude i odredi ponovni postupak pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru, te da podnosiocima dosudi naknadu nematerijalne štete zbog dužine trajanja postupka u ukupnom iznosu od 25.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu na dan isplate, kao i za troškove sastava ustavne žalbe po advokatskoj tarifi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 539/08, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

SPC, Crkvena opština u Novom Pazaru je 19. septembra 1980. godine Opštinskom sudu u Novom Pazaru podnela tužbu protiv tuženih GP "Novogradnja" Sjenica, pok. Mustafe Kočana, biv. iz Novog Pazara, pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe, i sada pok. Hilma Omerovića, biv. iz Novog Pazara, radi izvršenja činidbe, odnosno radi uklanjanja građevinskih objekata postojećih na katastarskoj parceli broj 328, upisane u posedovnom listu 3331, KO Novi Pazar, kao društvena svojina i dovođenja zemljišta u prvobitno stanje, povodom čega je doneta presuda P. 595/80 od 16. februara 1981. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca.

Protiv navedene presude tužilac je podneo žalbu, koju je Okružni sud u Novom Pazaru presudom Gž. 436/81 od 11. decembra 1981. godine odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. Predmet je arhiviran 12. juna 1982. godine, bez dokaza da je presuda Gž. 436/81 na zakonit način bila uručena tužiocu, odnosno njegovom punomoćniku. Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju nakon saznanja za postojanje drugostepene presude 27. maja 2002. godine, pa je Vrhovni sud rešenjem Rev. 593/03 od 21. maja 2003. godine ukinuo obe presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Vrhovni sud je u obrazloženju svoga rešenja utvrdio da je revizija bila blagovremena i dozvoljena, te da je bila osnovana sa stanovišta odredaba Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku, Opštinski sud u Novom Pazaru je 30. oktobra 2003. godine na prvom ročištu za glavnu raspravu, na kome nije bio prisutan tužilac, utvrdio prekid postupka zbog smrti jednog od tuženih - Mustafe Kočana.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 26. februara 2004. godine predložio sudu da nastavi postupak, a kao naslednika pok. Mustafe Kočana označio Fikreta Kočana iz Novog Pazara.

Punomoćnik tužioca je 5. januara 2006. godine podneo predlog za delegaciju nadležnosti, koji je Vrhovni sud Srbije odbio rešenjem R. 83/06 od 23. februara 2006. godine.

Punomoćnik tužioca je 31. jula 2006. godine podneo predlog za određivanje privremene mere, "tako što će se tuženom zabraniti da vrši bilo kakve građevinske radove kojim bi se menjalo stanje na katastarskoj parceli koja je vlasništvo SPC kao tužioca u ovom sporu".

Drugo ročište za glavnu raspravu Opštinski sud u Novom Pazaru je zakazao za 25. septembar 2006. godine, ali ono nije održano zbog bolesti postupajućeg sudije.

U toku sledeće dve godine (od septembra 2006. godine do septembra 2008. godine) Opštinski sud u Novom Pazaru zakazao je tri ročišta (17. oktobra i 20. novembra 2006. i 2. septembra 2008. godine), od kojih poslednje nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Punomoćnik tužioca je 20. novembra 2006. godine preinačio tužbu u pogledu označenja tuženih, tako što je, umesto tuženog Mustafe Kočana koji je preminuo 1993. godine, označio njegove zakonske naslednike.

Opštinski sud u Novom Pazaru je rešenjem P. 184/04 od 27. novembra 2006. godine odbio predlog tužioca za izdavanje privremene mere od 31. jula 2006. godine, a postupajući sudija je izdao nalog za ekspediciju ovog rešenja 14. septembra 2007. godine.

23. oktobra 2007. godine Opštinski sud u Novom Pazaru je rešenjem P. 184/04 donetim van ročišta odbacio tužbu tužioca od 20. novembra 2006. godini kao neurednu.

Punomoćnik tužioca je 31. oktobra 2007. godine podneo žalbu na rešenje o odbacivanju tužbe, koju je Okružni sud u Novom Pazaru uvažio i rešenjem Gž. 1214/07 od 29. maja 2008. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 184/04 od 23. oktobra 2007. godine.

Punomoćnik tužioca je 15. septembra 2008. godine podneo zahtev Opštinskom sudu u Novom Pazaru za izuzeće postupajućeg sudije, koji je zamenik predsednika Opštinskog suda u Novom Pazaru usvojio rešenjem P. 539/08 od 17. septembra 2008. godine.

U nastavku postupka pred drugim predsednikom sudskog veća prvo ročište je bilo zakazano za 9. oktobar 2008. godine, ali nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Do okončanja glavne rasprave pred prvostepenim sudom 9. oktobra 2009. godine, Opštinski sud u Novom Pazaru je zakazao deset ročišta, od kojih je veći broj bio odložen (dva iz razloga na strani suda i četiri iz razloga na strani stranaka), a četiri su održana.

Opštinski sud u Novom Pazaru je osporenom presudom P. 539/08 od 9. oktobra 2009. godine, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio prema tuženicima GP „Novogradnja“ a.d. iz Sjenice i podnosiocima ustavne žalbe, svi iz Novog Pazara, da je tužilac nosilac prava trajnog korišćenja na predmetnoj parceli u delu navedene katastarske parcele u ogradi u površini od 2.20 ari pa je obavezao tuženike da ovo pravo tužiocu priznaju i deo koji neovlašćeno koriste u površini od 2.20 ari predaju u državinu tužiocu, u roku od 15 dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, a u stavu drugom izreke odlučio o parničnim troškovima.

Protiv navedene presude podnosioci ustavne žalbe su izjavili žalbu 26. novembra 2009. godine, a tužilac je izjavio žalbu protiv odluke o troškovima postupka 23. novembra 2009. godine.

Rešavajući o izjavljenim žalbama, Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo osporenu presudu Gž. 1615/10 od 14. septembra 2010. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 539/08 od 9. oktobra 2009. godine u stavu prvom izreke, a delimično usvojio žalbu tužioca u pogledu odluke o troškovima parničnog postuka i ožalbenu presudu preinačio u stavu drugom izreke. Apelacioni sud u Kragujevcu je našao da u postupku koji je prethodio donošenju ožalbene presude nije učinjena ni jedna bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, te da je prvostepeni sud odluku doneo na osnovu potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, dajući za nju razloge koje u svemu prihvata i drugostepeni sud, a u obrazloženju osporene presude Apelacioni sud u Kragujevcu se osvrnuo na sve glavne navode žalbe tuženih i dao iscrpne i jasne razloge za donetu odluku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Kako su odredbama člana 32. i člana 58. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povred i prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 19. septembra 1980. godine, a da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu 14. septembra 2010. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je od pokretanja osporenog parničnog postupka podnošenjem tužbe do njegovog okončanja proteklo 30 godina. Ovako izuzetno dugo trajanje parničnog postupka , po oceni Ustavnog suda , samo po sebi upućuje na to da je došlo do povrede prava podnosilaca na suđenje u razumnom roku, bez obzira na to što Ustavni sud polazi od stava da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega , od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca . Ovo posebno i stoga što je Ustavni sud utvrdio da je usled propusta prvostepenog suda u dostavljanju pravnosnažne presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 436/81 od 11. decembra 1981. godine, posle više od 20 godina od donošenja ove presude – 27. maja 2002. godine protiv ove presude podneta revizija, čiju blagovremenost i dopuštenost je potvrdio Vrhovni sud Srbije svojim rešenjem Rev. 593/03 od 21. maja 2003. godine. Osim toga, Ustavni sud je konstatovao i da je u postupanju Opštinskog suda u Novom Pazaru u ponovnom postupku posle ukidanja presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 436/81 od 11. decembra 1981. godine i presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 595/80 od 16. februara 1981. godine bilo pasivnog i nedelotvornog postupanja Opštinskog suda u Novom Pazaru koje je u suprotnosti sa obavezama suda iz člana 10. Zakona o parničnom postupku . Primera radi, prvostepeni sud je prvo ročište posle podnošenja predloga tužioca za nastavak postupka zakazao za 25. septembar 2006. godine, tj. posle dve godine i sedam meseci od podnošenja predloga, a koje ročište nije održano zbog sprečenosti sudije, preinačenu tužbu tužioca od 20. novembra 2006. godine prvostepeni sud je odbacio posle skoro godinu dana, i to rešenjem donetim van ročišta, iako je punomoćnik tužioca naznačio i pribavio podatke o zakonskim naslednicima tuženog Mustafe Kočana, a koje je po žalbi tužilaca ukinuto rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru, da su u periodu od dve godine (od septembra 2006. godine do septembra 2008. godine) zakazana samo tri ročišta, a održana dva, te je kao rezultat svega toga, usvojen predlog punomoćnika tužioca za izuzeće postupajućeg sudije. S obzirom na navedeno, ni izvestan manji doprinos podnosilaca ustavne žalbe trajanju ponovnog parničnog postupka, koji se ogleda u odlaganju jednog broja ročišta po predlogu punomoćnika podnosilaca ustavne žalbe ili iz razloga na strani podnosilaca, ne mogu uticati na drugačiju ocenu trajanja osporenog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 539/08, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 539/08 od 9. oktobra 2009. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2615/10 od 14. septembra 2010. godine povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi tvrdnja o povredi prava podnosioca na pravično suđenje prevashodno zasniva na navodima kojima se u osnovi osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog materijalnog prava, a koji su bili izneti i u žalbi protiv prvostepene presude i o kojima se već izjasnio drugostepeni sud u osporenoj presudi. U vezi s tim, Ustavni sud je stanovišta da je Apelacioni sud u Kragujevcu dao dovoljno i jasno obrazloženje za svoju odluku , a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra ni arbitrernim ni proizvoljnim. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnosioca, već se njima u suštini traži od Ustavnog suda da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda .

S obzirom da se tvrdnje o postojanju povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava zasnivaju na navodima o povredi prava na pravično suđenje koje je Ustavni sud ocenio, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno prihavatljive razloge za tvrdnje o povredi ovih prava.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe , zbog konstatovane povrede prava , u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom slučaju, pri čemu je posebno imao u vidu činjenicu da su podnosioci ustavne žalbe stupili u postupak kao pravni sledbenici tuženog pok. Mustafe Kočana od septembra meseca 2006. godine, kao i doprinos samih podnosilaca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove . S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata . Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti