Ustavnosudska odluka o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu privrednog društva, utvrdivši da je presudom Višeg suda u Kragujevcu povređeno pravo na pravično suđenje. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu bez jasnih i pravno utemeljenih razloga, čime je povređeno pravo na obrazloženu odluku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „D.“ d.o.o, Beograd , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U KU

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „D.“ d.o.o. i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Kragujevcu Gž. 781/14 od 28. aprila 2014. godine podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Kragujevcu Gž. 781/14 od 28. aprila 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 6717/12 od 27. januara 201 4. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „D.“ d.o.o, Beograd , podnelo je Ustavnom sudu, 5. juna 2014. godine, preko punomoćnika Milana Petrovića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Kragujevcu Gž. 781/14 od 28. aprila 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, između ostalog, podnosilac je naveo da u osporenoj presudi nisu izneti pravnovaljani razlozi za njeno donošenje, te da je on kao stranka ostao uskraćen za saznanje iz kojih razloga je njegov tužbeni zahtev odbijen. Dalje je navedeno da se iz šturog obrazloženja osporene presude ne može jasno videti u čemu se sastoji pogrešna primena materijalnog prava u prvostepenoj presudi kojom je njegov tužbeni zahtev usvojen . Podnosilac smatra da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje i primenio materijalno pravo kada nije prihvatio kao dokaz dopunski nalaz veštaka, uz obrazloženje da se odredba člana 399. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ne može primeniti jer je podnosilac, kao jedna od ugovornih strana, pravno lice. Takođe, u ustavnoj žalbi je navedeno da je stav izražen u osporenoj presudi različit u odnosu na one izražene u drugim presudama donetim u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a uz ustavnu žalbu je, kao dokaz za ovu tvrdnju dostavio dve prvostepene presude parničnog suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P. 6717/12, kao i u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, podneo je 21. juna 2012. godine Osnovnom sudu u Kragujevcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika S.M. na osnovu verodostojne isprave, od 4. januara 2012. godine. Rešenjem od 25. juna 2012. godine I. 8265/12 dozvoljeno je predloženo izvršenje, pa je izvršni dužnik obavezan da izvršnom poveriocu isplati iznos od 100.243,40 dinara ,sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. januara 2012. godine. Izvršni dužnik je izjavio prigovor protiv ovog rešenja, navodeći, između ostalog, da dostavljen račun ni po formi ni po sadržini ne predstavlja verodostojnu ispravu, budući da je u istom samo navedeno da je ukupni dug iznosi 100.243,40 dinara (što obuhvata i kamate po ranijim računima), ali da nije opredeljen iznos glavnog duga. U postupku po prigovoru, označeno rešenje je stavljeno van snage, rešenjem od 3. oktobra 2012. godine, te je započeti postupak nastavljen kao parnični postupak.

U toku parničnog postupka tužena je istakla da je tužilac istovremeno kada je pokrenuo izvršni postupak podneo i krivičnu prijavu protiv nje, navodeći da mu tužena duguje manji iznos od onog koji potražuje u parnici. Takođe, tužena je istakla da se tužilac ne nalazi u sistemu kontrole Narodne banke Srbije, te da nije ovlašćen da izdaje platne kartice i potražuje kamatu od 42%, na šta su ovlašćene samo banke. U predmetnom parničnom postupku utvrđeno je da je tužena, nakon podnošenja predloga za izvršenje, izvršila dve uplate tužiocu (1. oktobra i 30. novembra 2012. godine) na ima duga, u iznosu od 79.258,00 dinara. Parnični sud je odredio izvođenje dokaza veštačenjem putem sudskog veštaka ekonomske struke. Prema nalazu određenog veštaka, tužilac je, prema svojim opštim pravilima i uslovima izdavanja i korišćenja kartice, obračunavao tuženoj, kao korisniku kartice, naknadu za kupovinu na rate, i to po pojedinačnoj rati u iznosu od 1,5% na iznos transakcije na prodajnom mestu, kao i naknadu za neplaćene obaveze po izveštaju o zaduženju u visini od 42% na godišnjem nivou primenom ko nformne metode. Prema istom nalazu, dug tužene na dan podnošenja predloga za izvršenje (21. jun 2012. godine), kada se kamata na potraživani iznos obračuna po proporcionalnom metodu, iznosio bi 97.795,78 dinara , i to glavni dug 77.577,54 dinara, a kamata 20.218,24 dinara, a da je posle poslednje uplate tužene od 30. novembra 2012. godine (kada je ukupno uplaćeno 79.258,00 dinara), ostatak glavnog duga iznosio 20.985,40 dinara, dok je po osnovu zakonske zatezne kamate dug iznosio 15.729,72 dinara ukoliko bi se t a kamata obračunala po proporcialnom metodu ili 16.151,90 dinara, računato po konformnoj metodi.

Nakon dostavljenog nalaza sa mišljenjem veštaka, tužilac je preinačio tužbu, tako što je tražio da se tužena obaveže da mu, na ime glavnog duga, isplati iznos od 20.985,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 30. novembra 2012. godine, pa do isplate, kao i iznos od 15.729, 72 dinara na ime zakonske zatezne kamate počev od dana padanja u docnju, pa do 30. novembra 2012. godine.

Ističući da je tužilac nije mogao da obračunava kamatu od 42%, jer nije mogao da ugovara kamatu veću od kamate po stopi na štedne uloge po viđenju, tužena je zatražila da se sprovede dopunsko veštačenje. U dopunskom nalazu sa mišljenjem, veštak je naveo da bi primenom navedene kamate (po stopi na štedne uloge po viđenju) koja je iznosila 1% godišnje u posmatranom periodu , ukupan dug tužene prema tužiocu iznosio 78.581,05 dinara i to glavni dug 77.577,54 dinara, a kamata 1.003,51 dinar. Veštak je obračunao i da, računajući po istom kriterijumu, kamata na dug tužene od podnošenja predloga za izvršenje pa do poslednje uplate tužene od 30. novembra 2012. godine, iznosi 79,64. Takođe, veštak je, polazeći od navedenog, kao i visine uplaćenog iznosa (79.258,00 dinara), obračunao da je tužilja uplatila tužiocu iznos veći od dugovanog za 597,31 dinar. U toku postupka parničnom sudu dostavljeni su izvod iz registra privrednih subjekta, iz kojeg proizlazi da je tužilac privredno društvo sa ograničenom odgovornošću, kao i obaveštenje Narodne banke Srbije da tužilac nije u sistemu kontrole ove finansijske institucije.

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P. 6717/12 od 27. januara 2014. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju označene presude navedeno je da prvostepeni sud nije prihvatio kao dokaz dopunski nalaz sa mišljenjem veštaka, prema kojem je tužena uplatila na račun tužioca više od dugovanog. Ovo stoga, kako je navedeno, jer, shodno odredbi člana 399. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, stopa ugovorne kamate između fizičkih lica ne može da bude veća od kamatne stope koja se plaća na štedne uloge po viđenju, ali u konkretnom slučaju se ne radi o ugovornom odnosu između fizičkih lica, jer je tužilac pravno lice, pa samim tim i nema osnova za primenu navedene odredbe. Takođe, u obrazloženju je navedeno da je na osnovu (osnovnog) nalaza i mišljenja određenog veštaka, prvostepeni sud utvrdio koliki je ostatak duga tužene prema tužiocu i to kako glavni dug, tako i kamata na taj dug, računato primenom proporcionaln og metod a, ocenjujući da je taj nalaz sa mišljenjem dat po pravilima struke i nauke, te da je dat nepristrasno. U obrazloženju je navedeno i da se veštak u nalazu izjasnio da je prosečna godišnja kamatna stopa na nedozvoljeno prekoračenje na tekućem računu 56,90%, a da su stranke, u konkretnom slučaju, ugovorile stopu od 42% na godišnjem nivou, iz čega se može zaključiti da ugovorena kamata nije bila neuobičajeno visoka, te je i pružena zaštita ovako ugovorenoj kamati.

Osporenom presudom Višeg suda u Kragujevcu Gž. 781/14 od 28. aprila 2014. godine, donetom po žalbi tužene, preinačena je označena prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju osporene presude navedeno je da je u toku prvostepenog postupka veštak dostavio dopunski nalaz sa mišljenjem iz kojeg sledi da tužena nema dugovanja prema tužiocu, da je tužilac prigovorio takvom nalazu, ali da nije predložio drugo veštačenje, već je ostao kod ranije istaknutog tužbenog zahteva. Ovaj nalaz, prema mišljenju drugostepenog suda, dat je u skladu sa pravilima struke, a na osnovu važećih zakonskih propisa, kao i Odluke Ustavnog suda. Prema oceni Višeg suda, prvostepeni sud nije pravilno ocenio dopunski nalaz sa mišljenjem veštaka iz koga nedvosmisleno proizlazi da je visina stope važeće za posmatrani period koji se odnosi na tuženu, iznosi 1% na godišnjem nivou, bez pripisa, odnosno obračunata po prostoj metodi obračuna, i prema kojem je tužena uplatila tužiocu 579,31 dinara više od dugovanog.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85 i 45/89 – Odluka USJ i „Službeni list SRJ“, broj 31/93) propisano je: da s trane u obligacionim odnosima mogu biti fizička i pravna lica (član 2.); da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom, kao i ako stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne kamate, ona teče i posle dužnikove docnje (član 277.); da stopa ugovorne kamate između fizičkih lica ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju (član 399. stav 1.); da se u pogledu najviše ugovorene kamatne stope između pravnih lica primenjuju odredbe posebnog zakona (član 399. stav 2.); da ako je kamata ugovorena, ali nije određena njena stopa ni vreme dospevanja, između fizičkih lica važi kamatna stopa koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju, a između pravnih lica važi kamatna stopa koju banka ili druga bankarska organizacija plaća, odnosno ugovara za takvu ili sličnu vrstu posla i dospeva po isteku godine, ako za određeni slučaj nije predviđeno što drugo (član 399. stav 3.); da će se ako je ugovorena veća kamata od dozvoljene, primeniti najveća dozvoljena stopa kamate (član 399. stav 4.); da je ništava odredba ugovora kojom se predviđa da će na kamatu, kada dospe za isplatu, početi teći kamata, ako ne bude isplaćena, kao i da se može unapred ugovoriti da će se stopa kamate povećati ako dužnik ne isplati dospele kamate na vreme (član 400. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluka i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (s tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holan dije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.), posebno onda kada se obrazlaže odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Ovo stoga jer se prednosti zauzimanja istovetnog pravnog stanovišta u prvostepenoj presudi i u presudi po redovnom, odnosno vanrednom pravnom leku ogledaju u tome da razlozi izneti u tim odlukama, zajedno, daju jasniju i precizniju sliku o osnovanosti nečijeg (tužbenog) zahteva, te su stoga jači i razumljiviji (vidi Odluku Ustavnog suda Už-3825/2013 od 22. oktobra 2015. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lhermitte protiv Belgije, broj 34238/09, od 26. maja 2015. godine). Međutim, u situaciji kada sud više instance u postupku po žalbi svojom odlukom preinači odluku suda niže instance, postoji veći stepen obaveze drugostepenog suda da detaljnije, jasnije i preciznije obrazloži svoju odluku, budući da se on takvom odlukom, zapravo, stavlja u položaj prvostepenog suda, zauzimajući sasvim drugačije (novo) pravno stanovište u odnosu na ono koje je zauzeo prvostepeni sud. Donošenjem preinačujuće odluke, zakonitost i pravilnost pravnog stanovišta iznetog u toj odluci nezadovoljna stranka više ne može da osporava, osim ako su ispunjeni uslovi za izjavljivanje revizije (s tim što treba imati u vidu da su uslovi za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka mnogo strožiji i restriktivniji u odnosu na uslove za izjavljivanje žalbe kao redovnog pravnog leka). Ustavni sud, dalje, ukazuje da se osobenost pravnog stanovišta zauzetog u preinačujućoj drugostepenoj odluci ogleda i u tome da razlozi dati u takvoj odluci moraju da na jasan i nedvosmislen način ukazuju zašto je pogrešna ocena prvostepenog suda u pogledu spornog pravnog pitanja. Navedeno ima za cilj da samoj stranci u postupku bude poznato i jasno zašto je prvostepena odluka preinačena na njenu štetu.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe, ocenjujući, najpre, da na predmetni slučaj ne može da se primeni odredba člana 399. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, budući da nisu obe ugovorne strane fizička lica, a potom i da kamatna stopa od 42%, koju se stranke ugovorile i koju je tužilac obračunav ao tuženoj, nije neuobičajena, jer je prosečna godišnja kamata stopa na nedozvoljeno prekoračenje po tekućem računu 56,90%. Imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud je prihvatio osnovni nalaz sa mišljenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke , uzimajući ga u podlogu svoje odluke , dok dopunski nalaz ovog veštaka nije prihvatio. Za razliku od prvostepenog suda, drugostepeni sud je ocenio da nije osnovan istaknuti tužbeni zahtev, ukazujući da iz dopunskog nalaza sa mišljenjem veštaka proizlazi da visina (kamatne) stope za posmatrani period iznosi 1% na godišnjem nivou, primenom čega tužena više nema dugovanja prema tužiocu, te nalazeći da je taj nalaza sa mišljenjem dat u skladu sa pravilima struke i veštine, na osnovu važećih zakonskih propisa, kao i odluke Ustavnog suda.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud, najpre, ukazuje da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu, ali da učesnici u obligacionopravnom odnosu mogu i ugovorom da odrede kamatu (ugovorna kamata). Odredbama člana 399. Zakona o obilgacionim odnosima propisana su pravila ugovaranja kamate. Ovim odredbama, međutim, propisana je samo najviša stopa kamate koja može da bude ugovorena između dva fizička lica (ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju) ili između dva pravna lice ( primenjuju se odredbe posebnog zakona). Navedenim članom Zakona , pak, nije propisano ograničenje kod ugovaranja kamate kada se kao ugovorne strane pojavljuju jedno pravno i jedno fizičko lice. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je Odukom IUz-82/2009 od 12. jula 2012. godine utvrdio da odredba člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“, broj 9/01), u delu koji se odnosi na primenu konformne metode nije u saglasnosti sa Ustavom. Navedena odluka odnosi se, dakle, samo na obračun stope zatezne kamate. Zabrana anatocizma u materiji ugovornih kamata propisana je odredbama člana 400. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojima je ništava odredba ugovora kojom se predviđa da će na kamatu, kada dospe za isplatu, početi teći kamata, ako ne bude isplaćena, s tim da se ovo ne odnosi na kreditno poslovanje banaka i drugih bankarskih organizacija.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom prvostepeni parnični sud utvrdio da je potraživani iznos (20.985,40 dinara na ime glavnice i 15.729,72 dinara na ime kamate) obračunat primenom ugovorene kamate od 42%, računate po proporcionalno m metod u, na glavni dug. U takvoj činjeničnoj i navedenoj pravnoj situaciji, drugostepeni sud je ne navodeći, odnosno ne pozivajući se ni na jedan propis, ukazujući samo na odluku Ustavnog suda čiju oznaku nije naveo, niti je izneo zauzeto stanovište u toj odluci, samo ocenio da nije prihvatljiv pravni zaključak prvostepenog suda, jer iz nalaza i mišljenja veštaka od 6. novembra 2013. godine (dopunski nalaz) nedvosmisleno proizlazi da je kamata u posmatranom periodu u odnosu na tuženu iznosila 1% na godišnjem nivou (visina stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju), bez obrazloženja zašto nema mesta primeni ugovorne odredbe o kamati. Pri tome je drugostepeni sud naveo da je podnosilac prigovorio dopunskom nalazu, ali da nije predložio drugo veštačenje , iako je ono prethodno obavljeno (osnovni nalaz) i na njega podnosilac nije imao primedbe.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da ovakva drugostepena presuda, u kojoj nisu navedeni merodavni propisi koji bi potkrepili argumentaciju za preinačenje prvostepene presude i koja se temelji na nelogičnim razlozima nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Stoga je Ustavni sud zaključio da je osporenom presudom Višeg suda u Kragujevcu Gž. 781/14 od 28. aprila 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US 40/15 - dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Kragujevcu, kako bi isti sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 6717/12 od 27. januara 2014. godine, usled čega bi i zahtev za naknadu eventualne štete pričinjene osporenom presudom bio preuranjen. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz navedenih razloga, poništio osporenu presudu i odredio da nadležni sud ponovo odluči o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, Ustavni sud nije razmatrao ostale navode podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, niti navode o povredi prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

U pogledu zahteva za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavnosudska odluka o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti