Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe protiv meritorne odluke odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Savića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miloša Savića i utvrđuje da je u parničnom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 90927/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje sa ustavna žalba Miloša Savića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6275/12 od 24. aprila 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloš Savić iz Beograda podneo je, 22. juna 2013. godine, preko punomoćnika Jovana Besarića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje u postupku navedenom u tački 1. izreke. Podnosilac se istovremeno poziva i na povredu prava garantovanih odredbama člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe navodi: da osporena drugostepena presuda nije obrazložena navođenjem jasnih i razumljivih razloga na kojima je zasnovana; da je prvostepeni sud bio dužan da zastane sa postupkom do okončanja ostavinskog postupka iza pok. R.S; da je celokupni postupak predugo trajao, preko 12 godina. Imajući u vidu navedeno, podnosilac smatra da su mu povređena označena prava, pa je predložio da se poništi osporena drugostepena presuda, kao i da mu se odredi naknada nematerijalne štete i troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 90927/10 (ranije spis Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 502/01) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je, u svojstvu tužioca, 30. januara 2001. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih Z. B. i S. B, radi utvrđenja. Na ročištu održanom 2. marta 2002. godine tužilac je povukao tužbu u odnosu na tuženog S. B.

U sprovedenom postupku, do donošenja rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 502/01 od 8. juna 2006. godine, zakazano je ukupno 17 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 13 održano i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka. Ostala četiri ročišta nisu održana bez krivice tužioca, od kojih jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U navedenom periodu, na ročištu održanom 8. oktobra 2002. godine, prvostepeni sud je doneo rešenje kojim se „ročište odlaže na neodređeno vreme“ sa nalogom tužiocu da tačno navede ko su zakonski naslednici pok. M. S. i da dostavi izvode iz matičnih knjiga umrlih i rođenih za te naslednike. Isti sud je dopisom od 2. aprila 2003. godine urgirao da tužilac postupi po navedenom nalogu, po kojem je tužilac postupio 8. maja 2003. godine. Nakon toga, ročište je zakazano i održano 26. oktobra 2005. godine.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 502/01 od 8. juna 2006. godine konstatovano je da se tužba smatra povučenom zbog nedolaska uredno pozvanog tužioca i punomoćnika tuženog koji nisu opravdali izostanak. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 502/01 od 12. septembra 2006. godine odbačen je predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje. Tužilac je podneskom od 12. aprila 2007. godine zamolio postupajućeg sudiju da mu ne dostavlja rešenje od 12. septembra 2006. godine dok ne izađe iz bolnice, kada će doći da lično preuzme to rešenje. Rešenje od 12. septembra 2006. godine tužiocu je uručeno 20. septembra 2007. godine, nakon čega je tužilac 26. septembra 2007. godine podneo žalbu. Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 383/10 od 17. marta 2010. godine ukinuto je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 502/01 od 12. septembra 2006. godine i predmet je vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na dalji postupak. Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 70394/10 od 15. decembra 2010. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 502/01 od 8. juna 2006. godine.

U ponovnom postupku zakazano je ukupno osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih je sedam održano i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca, dok jedno nije održano zbog nedolaska punomoćnika tužioca. U ponovnom postupku, uz tužioca Miloša Savića pristupio je novi tužilac P. S.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 90927/10 od 18. maja 2012. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je sudsko zaveštanje sada pok. R. S, sastavljeno od sudije Četvrtog opštinskog suda u Beogradu 18. aprila 1988. godine, u korist tužene, kojim je zaveštalac raspolagala svojom imovinom koju čini vlasništvo kuće sa dve zgrade u Batajnici u ulici 23. jula 165 sa okućnicom i pravom korišćenja kat astarske parcele 3431/1 , KO Batajnica, na kojem se kuća nalazi, upisanim u zk.ul.broj 107 , KO Batajnica, ništavo u delu u kojem je zaveštalac raspolagala sa 12/36 idealnih delova navedene nepokretnosti; stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je tužilac prvog reda, ovde podnosilac ustavne žalbe, suvlasnik sa 11/36 idealnih delova predmetne kuće, sa pravom korišćenja navedene katastarske parcele, što je tužena dužna da prizna i da trpi, kao i da se tužilac prvog reda na osnovu ove presude uknjiži kao suvlasnik sa 11/36 idealnih delova predmetne nepokretnosti u javnoj knjizi; stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je tužilac drugog reda P. S. suvlasnik sa 1/36 idealnih delova predmetne kuće sa pravom korišćenja navedene katastarske parcele, što je tužena dužna da prizna i da trpi da se tužilac drugog reda na osnovu ove presude uknjiži kao suvlasnik sa 1/36 idealnih delova predmetne nepokretnosti u javnoj knjizi; stavom četvrtim izreke obavezani su tužioci da tuženoj solidarno naknade troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6275/12 od 24. aprila 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 90927/10 od 18. maja 2012. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je pravnosnažnim rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu O. 1434/80 od 31. oktobra 1980. godine raspravljena zaostavština pokojnog M. S, rođenog 1910. godine, a umrlog 9. februara 1980. godine, i na njegovoj zaostavštini koju čini vlasništvo predmetne zgrade, sa pravom korišćenja navedene katastarske parcele, oglašena je za naslednika po zakonskom redu nasleđivanja njegova supruga R. S; da je navedeno rešenje postalo pravnosnažno 11. decembra 1980. godine; da su tužioci bratanci pokojnog ostavioca M. S, po umrlom bratu ostavioca; da je R. S. preminula 1994. godine, a u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu O. 1804/95 gde se raspravlja njena zaostavština, proglašen je njen testament koji je sačinjen pred istim sudom 18. aprila 1988. godine, kojim testamentom je sada pokojna ostavilja ostavila tuženoj, između ostalog, nepokretnosti koje je nasledila od pokojnog supruga; da je postupak rasprave zaostavštine pok. ostavilje R. S. prekinut, zato što sud nije bio u mogućnosti da utvrdi krug zakonskih naslednika i da uzme nasledničke izjave od istih; da tužioci tužbenim zahtevom traže deo koji bi njima pripao iza smrti pokojnog strica jer oni nisu učestvovali u postupku rasprave zaostavštine iza smrti svoga strica, tako da je celokupnu njegovu imovinu nasledila sada pok. R. S, njihova strina, a koju je nasledila ovde tužena; da je na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključio da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovan iz razloga što tužioci nisu zakonski naslednici pok. R. S. i ne spadaju u krug lica koja bi po zakonskom redu nasleđivanja bili pozvani na nasleđe i kada ne bi bilo testamenta, niti bi im se usled poništaja testamenta priznalo neko pravo iz zaostavštine, zbog čega nisu aktivno legitimisani za vođenje ove parnice.

I po nalaženju drugostepenog suda tužbeni zahtev tužilaca je trebalo odbiti, ali ne iz razloga koje je naveo prvostepeni sud. Naime, tužioci imaju pravo da u parničnom postupku traže zaostavštinu, s obzirom na to da je rešenje o nasleđivanju pravnosnažno, tako da to svoje pravo više ne mogu ostvariti u ostavinskom postupku. Međutim, zaostavština njihovog strica M. S. raspravljena je rešenjem koje je postalo pravnosnažno 11. decembra 1980. godine. U smislu odredaba člana 123. stav 1. i čl. 130. i 139. Zakona o nasleđivanju („Službenom glasniku CPS“, br. 52/74 i 1/80) i člana 237. stav 1. Zakona o nasleđivanju ("Službeni glasnik PC" , broj 46/95), tužioci su tužbu u ovoj pravnoj stvari podneli po proteku roka od 20 godina , u kom roku je prema nesavesnom držaocu zastarevalo ostvarenje prava na zaostavštinu, kao i samo pravo na zakonsko nasleđe. Pri tome, tužena za sada ne bi ni bila pasivno legitimisana u ovoj pravnoj stvari, budući da postupak rasprave zaostavštine sada pokojne R. S. nije pravnosnažno okončan, i da se ne zna ko su njeni naslednici, ali i da je nesporna pasivna legitimacija, zbog proteka zakonom propisanog roka za ostvarenje prava na zaostavštinu i prestanka samog prava na zakonsko nasleđe, tužbeni zahtev tužilaca je neosnovan.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Kako su odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su garantovana odredbama člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud postojanje povrede ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav.

Zakonom o nasleđivanju ("Službeni glasnik SRS", br. 52/74 i 1/80), koji je važio u vreme otvaranja nasleđa pok. M.S, bilo je propisano: da naslednik može biti samo lice koje je u životu u trenutku otvaranja nasleđa (član 123. stav 1.); da zaostavština umrlog lica prelazi po sili zakona na njegove naslednike u trenutku njegove smrti (član 130.); da pravo zahtevati zaostavštinu kao naslednik ostavioca zastareva prema savesnom držaocu za dve godine od dana od kada je naslednik saznao za svoje pravo i za držaoca stvari zaostavštine a najdalje za deset godina računajući za zakonskog naslednika od smrti ostaviočeve a za testamentalnog naslednika od proglašenja testamenta, dok prema nesavesnom držaocu ovo pravo zastareva za 20 godina (član 139.).

Važećim Zakonom o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 101/03) je propisano: da će se nasleđa otvorena pre stupanja na snagu ovog zakona raspraviti po propisima koji su važili do dana njegovog stupanja na snagu, a da će se na zaveštanja, ugovore o doživotnom izdržavanju i ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za života, koji su sačinjeni do dana stupanja na snagu ovog zakona, primeniti propisi koji su važili u vreme njihovog sačinjavanja (član 237.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak pravnosnažno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog sudskog postupka.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe kojom se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na predmetni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene presude kojom je ovaj postupak pravnosnažno okončan, proteklo skoro 12 i po godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka prima facie izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila naročito složena činjenična i pravna pitanja, koja bi zahtevala dugotrajniji dokazni postupak. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak samo saslušanjem parničnih stranaka.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe delimično doprineo trajanju postupka, imajući u vidu da je na ročištu održanom 8. oktobra 2002. godine prvostepeni sud naložio tužiocu da navede ko su zakonski naslednici pok. M. S. i da dostavi izvode iz matičnih knjiga umrlih i rođenih za te naslednike, a da je tužilac po navedenom nalogu postupio tek 8. maja 2003. godine. Takođe, nakon donošenja rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 502/01 od 12. septembra 2006. godine, tužilac je zamolio postupajućeg sudiju da mu ne dostavlja to rešenje dok ne izađe iz bolnice, pa mu je zbog toga navedeno rešenje uručeno tek 20. septembra 2007. godine , od kada je počeo da teče rok u kom je tužilac protiv pomenutog rešenja mogao da izjavi žalbu. Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ustavni sud je ocenio da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu. Naime, prvostepena presuda je doneta tek nakon 11 godina i četiri meseca od podnošenja tužbe. Pri tome, od donošenja rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 502/01 od 8. juna 2006. godine kojim se smatra da je tužba povučena, do donošenja rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 70394/10 od 15. decembra 2010. godine kojim je dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje i ukinuto navedeno rešenje od 8. juna 2006. godine, proteklo je četiri i po godine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u navedenom periodu postupak po žalbi tužioca protiv rešenja prvostepenog suda od 12. septembra 2006. godine, kojim je odbačen predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje, pred drugostepenim sudom trajao dve i po godine. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je na 20 održanih ročišta sproveo dakazni postupak samo saslušanjem stranaka i uvidom u određenu dokumentataciju, a u periodu od 8. maja 2003. godine, kada je tužilac postupio po nalogu suda (u vezi zakonskih naslednika pok. M.S.), do 26. oktobra 2005. godine, dakle dve i po godine, nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i postupanje nadležnih sudova, kao i doprinos podnosioca njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe prevashodno pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Analizirajući navode podnosioca koji se odnose na osporenu drugostepenu presudu, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu načina na koji su sudovi primenili materijalno i procesno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na osporenu drugostepenu presudu ne mogu se prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Naime, zaostavština pok. M. S. raspravljena je rešenjem koje je postalo pravnosnažno 11. decembra 1980. godine, a podnosilac ustavne žalbe je tužbu u ovoj pravnoj stvari podneo po proteku roka od dvadeset godina od dana pravosnažnosti tog rešenja, u kom roku je, u smislu odredbe člana 139. Zakona o nasleđivanju iz 1974. godine, prema nesavesnom držaocu zastarevalo ostvarenje prava na zaostavštinu i samo pravo na zakonsko nasleđe. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu, kojom je pravnosnažno okončan predmetni parnični postupak, zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kao i da je postupajući sud obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom sudskom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi označenog Ustavom zajemčenog prava. Takođe, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije pružio činjenično i pravno utemeljene ni ustavnopravno relevantne razloge koji ukazuju na pristrasnost postupajućeg suda u predmetnom postupku.

Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na pravično suđenje u predmetnom sporu, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva i na činjenici da drugostepeni sud nije dao dovoljne razloge za svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, a na kome je zasnovao osporenu presudu. U tom smislu, jedan od elemenata prava na pravično suđenje jeste i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci navede detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Treba istaći i praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj pravo na pravično suđenje, garantovano članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, obavezuje sudove da svoje odluke obrazlože, pri čemu ta obaveza ne podrazumeva da sud mora detaljno da odgovori na sve navode stranaka (videti: presudu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine), kao i da obim obaveze davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljen je okolnostima konkretnog slučaja (videti: presudu Garcia Ruiz protiv Španije, od 21. januara 1999. godine).

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u osporenoj presudi istakao na kojim navodima i dokazima temelji svoju odluku i da je dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je potvrdio prvostepenu presudu, te da se pozvao na odgovarajuće odredbe propisa na kojima je zasnovao svoj pravni stav. Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu zaključio da je Apelacioni sud cenio žalbene navode podnosioca, dajući pri tom dovoljne i jasne razloge za pravni stav o neosnovanosti navedenog redovnog pravnog sredstva. S obzirom na izneto, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud ustavnopravno valjano obrazložio svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari i da je obrazloženje osporene presude u skladu sa standardima uspostavljenim ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

Ustavni sud ukazuje i da uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava je da kod iste činjenične i pravne situacije postoje različite sudske odluke kojima se okončavaju dva ili više postupaka. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije dostavio dokaze koji bi doveli do sumnje u povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti