Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Sud je utvrdio da nije povređeno pravo na pravično suđenje zbog navodno pogrešne primene materijalnog prava, niti pravo na suđenje u razumnom roku u radnom sporu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Biljane Kunić iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Biljane Kunić izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev.II 712/10 od 8. jula 20 10. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Biljane Kunić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P1. 232/08.

O b r a z l o ž e nj e

1. Biljana Kunić iz Sombora, preko punomoćnika Voja Matijevića, izjavila je 1. decembra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev.II 712/10 od 8. jula 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da „smatra i da je ubeđena da je Vrhovni kasacioni sud povredio odredbu člana 18. stav 2. Zakona o radu iz 2001. godine“. Takođe je navela da je parnični postupak u kome je doneta osporena presuda trajao neprimereno dugo – više od pet godina.

Podneskom od 6. jula 2011. godine podnositeljka je dopunila ustavnu žalbu, tako što je od Ustavnog suda tražila da odluči i o njenom pravu na naknadu nematerijalne štete, koju je pretrpela zbog povrede ustavom zajemčenih prava. Podnositeljka je podneskom od 30. jula 2012. godine „opredelila“ zahtev za naknadu štete, navodeći novčane iznose koje potražuje na ime naknade nematerijalne i materijalne štete nastale povredom označenih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni pojedinačni akte kao i drugu dostavljenu i prikupljenu dokumentaciju, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilac, podnela je 3. juna 2005. godine Opštinskom sudu u Somboru tužbu protiv tuženih preduzeća „UTIP“ d.o.o. Novi Pazar i „BANE“ a.d. Sombor – d.o.o. „BANE TRGO-TURS“ Sombor. Tužbom je traženo da sud poništi rešenje direktora prvotuženog kojim je tužilji otkazan ugovor o radu sa 31. januarom 2005. godine, da utvrdi da je tužilja kod prvotuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme počev od 20. maja 2003. godine, shodno odredbi člana 18. stav 2. Zakona o radu, kao i da obaveže prvotuženog da je vrati na rad i rasporedi na radno mesto prodavca, u roku od osam dana, pod pretnjom izvršenja. Tužilja je istakla i eventualni zahtev, kojim je tražila da sud utvrdi da je zasnovala radni odnos kod drugotuženog na neodređeno vreme počev od 1. februara 2005. go dine, na radnom mestu prodavca i da obaveže drugotuženog da je vrati na rad i rasporeni na radno mesto prodavca, u roku od osam dana, pod pretnjom izvršenja. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 233/05.

U toku ove faze postupka prvotuženi je 23. decembra 2005. godine istakao protivtužbeni zahtev, kojim je tražio da sud utvrdi da tužilja-protivtužena nikada nije kod tuženog-protivtužioca zasnovala radni odnos, ni na određeno, ni na neodređeno vreme. Na ročište zakazano za 12. jun 2006. godine nijedna parnična stranka nije došla, iako su bile uredno pozvane, te je Opštinski sud u Somboru doneo rešenje P1. 233/05 da se tužba smatra povučenom. Odlučujući o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, koji je podnela tužilja, taj sud je rešenjem od 20. oktobra 2006. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo svoje rešenje od 12. juna 2006. godine. U nastavku postupka predmet je dobio broj P. 157/07. Tužilja je 13. aprila povukla tužbu u odnosu na drugotuženog, nad kojim je, rešenjem Trgovinskog suda u Somboru od 5. aprila 2007. godine, pokrenut postupak stečaja.

Po zaključenju glavne rasprave, Opštinski sud u Somboru doneo je presudu P1. 157/07 od 28. maja 2007. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje-protivtužene u celini. Dopunskom presudom P1. 157/07 od 17. decembra 2007. godine Opštinski sud u Somboru je odbio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. Ove presude su, u postupku po žalbi tuženog-protivtužioca, ukinute rešenjem Okružnog suda u Somboru Gž. 817/08 od 15. jula 2008. godine, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio novi broj P. 232/08, Opštinski sud u Somboru je, po zaključenju glavne rasprave, doneo presudu P. 232/08 od 17. novembra 2008. godine, kojom je odbio kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, a usvojio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. U obrazloženju ove presude je navedeno da je u toku postupka utvrdio sledeće činjenično stanje: da je tužilja, po zanimanju prodavac, bila u radnom odnosu kod drugotuženog do 19. maja 2003. godine, kada je drugotuženi poslovni prostor u kome je tužilja radila dao u zakup prvotuženom na osnovu ugovora o zakupu; da se članom 7. tog ugovora prvotuženi obavezao da primi u radni odnos šest radnika zakupodavca koji su radili u tom prostoru, među kojima je bila i tužilja, na određeno vreme – dok traje zakup, a članom 4. ugovora drugotuženi se obavezao da po isteku zakupa vrati ta lica u radni odnos na neodređeno vreme; da je tužilja, sa još pet zaposlenih, 20. maja 2003. godine stupila na rad kod prvotuženog, gde je radila do 1. februara 2005. godine, s tim što se nalazila na porodiljskom odsustvu i odsustvu zbog nege deteta u periodu od 8. decembra 2003. godine do 31. januara 2005. godine; da je tužilja prilikom stupanja na rad kod drugotuženog potpisala sporazum o preuzimanju, ali nije zaključila ugovor o radu, iako su to ostali preuzeti zaposleni učinili; da je tužilja znala da je kod prvotuženog bila zaposlena na određeno vreme, te se po prestanku radnog odnosa kod tog poslodavca, obratila drugotuženom da je vrati u radni odnos, što on nije učinio. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, kako se navodi u obrazloženju ove presude, utvrdio da postoji krivica tužilje što nije potpisala ugovor o radu, a što je uradilo ostalih pet preuzetih lica, kao i da se tužilja nije interesovala za potpisivanje tog ugovora, a znala je da je potpisala sporazum o preuzimanju i da joj je radni odnos vezan za trajanje zakupa, te kako ugovor nije zaključen, to je u pitanju faktički rad. S obzirom na utvrđeno, prema mišljenju tog suda, tužbeni zahtev tužilje neosnovan. Protiv ove presude tužilja-protivtužena je izjavila žalbu.

Odlučujući o žalbi tužilje-protivtužene, Okružni sud u Somboru je doneo presudu Gž1. 370/09 od 9. aprila 2009. godine, kojom je preinačio presudu Opštinskog suda u Somboru P1. 232/08 od 17. novembra 2009. godine, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilje, a odbio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, koji je protiv te drugostepene presude izjavio reviziju.

Vrhovni kasacioni sud, odlučujući o ovoj reviziji, doneo je osporenu presudu Rev.II 712/10 od 8. jula 2010. godine, kojom je preinačio presudu Okružnog suda u Somboru Gž1. 370/09 od 9. aprila 2009. godine, tako što je odbio žalbu tužilje i potvrdio presudu Opštinskog suda u Somboru P1. 232/0 8 od 17. novembra 2008. godine.

U obrazloženju osporene revizijske odluke navedeno je da je uslov da radni odnos zasnovan na određeno vreme preraste u radni odnos na neodređeno vreme da zaposleni nastavi da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je radi odnos zasnovan (člana 23. stav 1. Zakona o radu), ali i da poslodavac po isteku roka za koji je zaključen ugovor o radu nije doneo odluku o prestanku radnog odnosa, odnosno ponovnom zasnivanju radnog odnosa za određeno vreme, te da u ovoj pravnoj stvari nije ispunjen nijedan od navedenih uslova, s obzirom na to da tužilja nije nastavila da radi kod prvotuženog posle 31. januara 2005. godine, a to preduzeće je donelo zakonito rešenje kojim je tužilji prestao radni odnos na određeno vreme. Takođe je navedeno da okolnost da tužilja nije zaključila ugovor o radu na određeno vreme sa preuzimateljem, ne utiče na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, odnosno ne može se primeniti odredba člana 18. stav 2. Zakona o radu, jer je tužilja prema zaključenom sporazumu o preuzimanju, samo privremeno ustupljena prvotuženom za vreme dok traje ugovor o zakupu, a matično preduzeće je bilo u obavezi da tužilju, po prestanku tog perioda, rasporedi na odgovarajuće radno mesto i gde bi nastavila da ostvaruje svoja prava iz radnog odnosa. Prema stanovištu revizijskog suda izraženom u osporenoj presudi, tužilji radni odnos na neodređeno vreme nije prestao u matičnom preduzeću, zbog čega se u konkretnom slučaju nije ni mogla primeniti odredba člana 18. stav 2. Zakona o radu, te tužbeni zahtev tužilje nije mogao da se usvoji i da se utvrdi da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod prvotuženog.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 71/01 i 73/01), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad u pismenom obliku (član 18. stav 1.); da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (član 18. stav 2.); da radni odnos na određeno vreme može da se zasnuje za obavljanje određenih poslova samo za period koji neprekidno ili sa prekidima traje najduže tri godine (član 23. stav 1.); da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos (član 23. stav 4.)

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao u osporenom postupku, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava, konkretno člana 18. stav 2. Zakona o radu iz 2001. godine. Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primene materijalnog prava. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova. S tim u vezi, Ustavani sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud dao jasno i argumentovano obrazloženje za svoju odluku kojom je odbio tužbeni zahtev ovde podnositeljke ustavne žalbe, smatrajući da joj je radni odnos kod tuženog preduzeća prestao na zakonit način, kao i da nema osnova da joj radni odnos zasnovan kod tuženog na određeno vreme preraste u radni odnos na neodređeno vreme, primenjujući merodavne odredbe materijalnog prava, koje Ustavni sud ni u jednom delu ne smatra proizvoljnim i arbitrernim.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev.II 712/10 od 8. jula 2010. godine nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi o povredi prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je prethodio ustavnostudskom, Ustavni sud je konstatova da je taj postupka trajao ukupno pet godina i jedan mesec, u okviru kojih su donete dve prvostepene presude, dve drugostepene odluke, kao i osporena revizijska odluka. Takođe, u toku ovog perioda, usled nedolaska podnositeljke na jedno od zakazanih ročišta iako je bila uredno pozvana, sud je doneo rešenje da se tužba smatra povučenom, a postupak je nastavljen nakon četiri meseca.

Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je predmetni parnični postupak bio složen, jer je sud trebalo da odluči o više postavljenih zahteva, Ustavni sud je, polazeći od sopstvene prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava u sličnim situacijama, ocenio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) odbio kao neosnovanu Ustavnu žalbu podnositeljke izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku.

Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti