Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi utvrđenja bračne tekovine. Postupak koji je trajao skoro 15 godina, uz duge periode neaktivnosti prvostepenog suda, ne zadovoljava standard razumnog roka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodanke Colić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Slobodanke Colić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2628/98 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 23031/11), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodanka Colić iz Beograda je 21. oktobra 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2628/98, Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 4743/10 i Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 23031/11.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnositeljka ustavne žalbe podnela Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv bivšeg supruga Dušana Colića radi utvrđenja bračne tekovine 18. avgusta 1998. godine, a da navedeni parnični postupak, koji se zatim vodio pred Višim sudom u Beogradu, a „sada se vodi“ pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, još uvek nije okončan, čime je povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenog ustavnog prava podnositeljke i naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 23031/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 18. septembra 1998. godine podnela tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Dušana Colića, radi utvrđenja prava susvojine u visini ½ idealnog dela na nepokretnoj i pokretnoj imovini koja je opredeljena u tužbi, po osnovu bračne tekovine, sa predlogom za određivanje privremene mere zabrane tuženom da otuđuje i opterećuje sporene nepokretnosti do pravosnažnog okončanja spora.

Postupak po navedenoj tužbi se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu do kraja 2009. godine, tj. više od jedanaest godina. Za to vreme prvostepeni sud je zakazao dvadeset i sedam ročišta (13. oktobra i 18. novembra 1998, 22. aprila i 29. septembra 1999, 14. marta i 6. decembra 2001, 4. aprila i 12. maja 2003, 19. maja, 25. juna i 1. oktobra 2004, 1. marta, 2. juna i 7. novembra 2005, 9. februara, 11. maja, 15. septembra i 16. novembra 2006, 9. februara, 26. aprila, 25. juna i 23. oktobra 2007, 28. marta, 10. juna i 6. novembra 2008. i 5. marta i 2. oktobra 2009. godine), od kojih je održano osamnaest. Od devet neodržanih ročišta (18. novembra 1998, 6. decembra 2001, 1. marta i 2. juna 2005, 9. februara, 26. aprila i 25. juna 2007, 10. juna 2008. i 5. marta 2009. godine), tri nisu održana iz razloga na strani suda, a šest iz razloga na strani parničnih stranaka, svedoka ili veštaka.

Na pripremnom ročištu održanom 13. oktobra 1998. godine tužilji je naloženo uređenje tužbe, što je ona učinila podneskom od 26. oktobra 1998. godine, a prvostepeni sud je 23. novembra 1998. godine, van ročišta, doneo rešenje P. 2628/98, kojim je usvojio predloženu privremenu meru.

Naredno ročište 22. aprila 1999. godine je odloženo radi pokušaja mirnog rešenja spora.

Na ročištu 29. septembra 1999. godine tužilja je izjavila da bi verovatno postavila i eventualni tužbeni zahtev, te joj je prvostepeni sud naložio da se u roku od 30 dana pismeno izjasni o postavljanju evetualnog tužbenog zahteva i sugerisao da angažuje advokata, jer je pravno neuka, što je tužilja učinila u novembru 2005. godine. Tužilja je, na ponovljeni nalog suda, podneskom od 7. aprila 2000. godine obavestila sud da ostaje pri podnetom tužbenom zahtevu i ne proširuje tužbeni zahtev.

Na ročištu održanom 14. marta 2001. godine tužilja je povukla tužbu u delu koji se odnosi na pokretne stvari, a prvostepeni sud je odredio izvođenje veštačenja putem veštaka građevinske struke Lj. Đ, na okolnost površine svih nepokretnosti, kvaliteta i strukture objekata.

Nalaz i mišljenje veštaka su dostavljeni Trećem opštinskom sudu u Beogradu 28. maja 2001. godine, a tužilja i tuženi su se izjasnili o istom podnescima od 9. jula i 29. avgusta 2001. godine.

Ročište zakazano za 6. decembar 2001. godine nije održano zbog bolesti sudije, te je postupak nastavljen u 2003. godini. U toku 2003. godine održana su dva ročišta na kojima je saslušan veštak Lj. Đ. i izveden uviđaj na licu mesta. U toku 2004. godine održana su tri ročišta na kojima su saslušani tužilja, tuženi i četiri svedoka.

Postupak je nastavljen na ročištu održanom 7. novembra 2005. godine pred novim predsednikom veća. U daljem toku postupka saslušno je još pet svedoka, ponovo su saslušani tužilja i tuženi, a na ročištu odžanom 6. novembra 2008. godine određeno je veštačenje putem veštaka ekonomsko-finansijske struke M. M, koji je nalaz i mišljenje dostavio sudu 27. aprila 2009. godine.

Veštak M. M. je podneskom od 12. juna 2009. godine obavestio prvostepeni sud o nemogućnosti da dalje veštači, zbog toga što je protiv njega pokrenut krivični postupak, te je tužilja na ročištu 2. oktobra 2009. godine predložila veštačenje putem drugog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Dana 1. janauara 2010. godine počela je da radi nova mreža sudova u Republici Srbiji, te je predmetni parnični postupak nastavljen pred Višim sudom u Beogradu, na ročištu održanom 7. decembra 2010. godine, na kome je sud naložio punomoćniku tužilje da uredi tužbu u pogledu vrednosti spora, koja nije bila opredeljena u predmetu, a od čega zavisi nadležnosti suda.

Podneskom od 17. januara 2011. godine tužilja je odredila vrednost spora na 1.000.000 dinara, a Viši sud u Beogradu je zakazao ročište, da bi tek po prigovoru stvarne nenadležnosti u podnesku tuženog od 10. juna 2011. godine, 1. septembra 2011. godine doneo rešenje P. 4743/10 kojim je usvojio prigovor i predmet dostavio Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom.

Prvi osnovni sud u Beogradu je izazvao sukob nadležnosti, o kome je odlučeno rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R. 233/11 od 28. septembra 2011. godine.

Postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, na ročištu održanom 6. decembra 2011. godine. Nakon toga zakazana su još tri ročišta (25. januara, 24. aprila i 8. juna 2012. godine), od kojih su održana dva, a na ročištu 8. juna 2012. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 23031/2011 od 8. juna 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Žalbu protiv navedene presude tuženi je izjavio 13. avgusta 2012. godine, a tužilja je odgovorila na žalbu 18. septembra 2012. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 7663/12 od 17. aprila 2013. godine odbio, kao neosnovanu, žalbu tuženog i potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 23031/11 od 8. juna 2012. godine i odbio kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se u ovom postupku primenjivao od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 18. septembra 1998. godine, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 17. aprila 2013. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do pravnosnažnog okončanja donošenjem drugostepene presude trajao četrnaest godina i sedam meseci, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radi o činjenično i pravno složenom sporu u kome je sud sproveo relativno obiman dokazni postupak, sa izvođenjem veštačenja i dopunskih veštačenja od strane dva veštaka, saslušanjem parničnih stranaka i devet svedoka i upoznavanjem sa obimnijom dokumentacijom, ali, po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni u ovom sporu, kao ni sprovedeni dokazni postupak, ne mogu opravdati dužinu osporenog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka nesumnjivo imala opravdani interes za efikasno rešavanje predmetnog spora, budući da su predmet spora bila vlasnička prava podnositeljke po osnovu bračne tekovine.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da je podnositeljka u manjoj meri doprinela trajanju osporenog postupka. Ovde se ima u vidu, pre svega, da je podnositeljka po nalogu suda da se pismeno izjasni o postavljanju eventualnog tužbenog zahteva postupila posle više od šest meseci, te da je ročište 16. novembra 2006. godine odloženo na predlog punomoćnika tužilje.

Na teret suda se ne može staviti ni odlaganje ročišta radi pokušaja mirnog rešenja spora, kao što je odlaganje dva ročišta 22. aprila 1999. godine i 11. maja 2011. godine.

Ocenjujući ponašanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da su odlučujući doprinos nerazumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka u kome je prvostepena presuda doneta posle trinaest godina i devet meseci od podnošenja tužbe, dali sudovi koji su postupali u prvom stepenu. Naime, postupanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu karakteriše relativno mali broj održanih ročišta, te više neprihvatljivo dugih perioda neodržavanja ročišta, kao što su periodi od godinu dana između ročišta 12. maja 2003. godine i 19. maja 2004. godine, te 1. oktobra 2004. godine i 7. novembra 2005. godine ili period od jedaneest meseci od dostavljanja podneska tužilje 7. aprila 2000. godine do ročišta 14. marta 2001. godine, posle koga je prvo naredno ročište održano posle više od dve godine - 4. aprila 2003. godine. Doprinos dugom trajanju postupka je dao i Viši sud u Beogradu koji je podnesak tužilje kojim je određena vrednost spora primio 17. januara 2011. godine, a rešenje kojim se oglašava stvarno nenadležnim za postupanje u sporu doneo tek 1. septembra 2011. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2628/98, Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 4743/10 i Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 23031/11, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu.

6. S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, koju povredu je Ustavni sud utvrdio, Sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ostvari utvrđenjem povrede ustavnog prava.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti