Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 14 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu B. P. i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom skoro 14 godina, dodelivši mu naknadu štete. Deo žalbe protiv presuda je odbačen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković , Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. M. i Lj. M, oboje iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. M. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Odeljenjem za imovinsko-pravne i stambene poslove – Uprava gradske opštine Zvezdara u predmetu broj 463-265/2013 (ranije predmet Odeljenja za stambene i komunalno-građevinske poslove – Uprava za imovinsko-pravne poslove opštinske uprave Zvezdara broj 463-94/74) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba ovog podnosioca odbija kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo Ante Marića na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 e vra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Odbacuje se ustavna žalba Lj. M. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, u postupku koji se vodio pred Odeljenjem za imovinsko-pravne i stambene poslove – Uprava gradske opštine Zvezdara u predmetu broj 463-265/2013 (ranije predmet Odeljenja za stambene i komunalno-građevinske poslove – Uprava za imovinsko-pravne poslove opštinske uprave Zvezdara broj 463-94/74).

O b r a z l o ž e nj e

1. A. M. i Lj. M, oboje iz B, preko punomoćnika K. T, advokata iz B, podneli su 1. decembra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodio pred Odeljenjem za imovinsko-pravne i stambene poslove – Uprava gradske opštine Zvezdara u predmetu broj 463-265/2013 (ranije predmet Odeljenja za stambene i komunalno-građevinske poslove – Uprava za imovinsko-pravne poslove opštinske uprave Zvezdara broj 463-94/74). Ustavna žalba je, takođe, podneta zbog povrede prava iz člana 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalb i se, pored ostalog, navodi : da je 1973. godine rešenjem nadležnog organa izuzeto iz poseda, uz naknadu, neizgrađeno građevinsko zemljište u susvojini M. A. i podnosioca A. M, za koje je u rešenju navedeno da su nepoznatog prebivališta; da je donošenju tog rešenja prethodilo postavljanje privremenog zastupnika, iako su oni u kontinuitetu živeli na „datoj adresi“ od 1967. godine do iseljenja 1976. godine, kada im je zemljište oduzeto radi izgradnje naselja „Braće Jerković II“; da se privremeni zastupnik nije protivio izuzimanju zemljišta, iz čega sledi da nije zastupao njihove interese i da je određen zaključkom koji je donet mesec dana nakon što je dao navedenu izjavu; da je tek 28. jula 1995 . godine, nakon upornog insistiranja da im se uruči rešenje iz 1973. godine, podnosiocima uručen zaključak iz koga su saznali da im je bio postavljen privremeni zastupnik.

U ustavnoj žalbi podnosioci dalje navode: da su 11. avgusta 1995. godine podneli zahtev za obnovu navedenog postupka, koji je prvostepeni organ odbacio kao neblagovremen; da je nadležno ministarstvo usvojilo žalbu podnosilaca i naložilo da se postupak obnovi; da je nakon toga donet zaključak kojim se dozvoljava obnova postupka, ali „ne postoji nikakav dokument koji bi dokazao da je postupljeno po tom zaključku“; da je Skupština opštine Zvezdara 6. oktobra 2003. godine donela rešenje kojim je odlučila da ostaje na snazi rešenje o izuzeću zemljišta iz 1973. godine; da je tek 2006. godine, nakon presude Vrhovnog suda Srbije, Ministarstvo finansija poništilo navedeno rešenje iz 2003. godine i vratilo predmet prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje, ali da nikada nije postupljeno po navedenom rešenju.

Po mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, u predmetnom upravnom postupku su im povređena označena ustava prava, jer je postupak vođen „sa tendencijom“ da se podnosiocima oduzme imovina bez dodeljivanja pravične naknade i održi na snazi sporno rešenje o izuzimanju zemljišta iz poseda, zbog čega oni „već skoro 30 godina trpe enormnu štetu, s obzirom na to da im je imovina neosnovano oduzeta“.

U dopuni ustavne žalbe koju su podneli 27. decembra 2010. godine podnosioci su naveli da su na izuzetom zemljištu gajili biljne kulture, od kojih su se prehranjivali i izdržavali svoje porodice, za šta nisu dobili pravičnu naknadu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno vanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove – Uprava gradske opštine Zvezdara broj 463-265/2013 (ranije predmet Odeljenja za stambene i komunalno-građevinske poslove – Uprava za imovinsko-pravne poslove opštinske uprave Zvezdara broj 463-94/74), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Skupštine opštine Zvezdara – Odeljenje za poslove privrede i finansija broj 463-94 od 27. decembra 1973. godine (dalje u tekstu: rešenje iz 1973. godine) izuzeto je iz poseda zemljišnoknjižnih korisnika M. A. i A. M. (ovde podnosilac ustavne žalbe) građevinsko nacionalizovano neizgrađeno zemljište na katastarskoj parceli 864, KO Veliki Mokri Lug u površini od 2846 m2 i preneto Direkciji za izgradnju i rekonstrukciju Beograda (dalje u tekstu: Direkcija), radi uređivanja i pripreme zemljišta za izgradnju i rekonstrukciju stambenog naselja„Braće Jerković II“. Rešenje je doneto na osnovu člana 38. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta i člana 40. zakona o prometu zemljišta i zgrada („Službeni list SFRJ“, broj 43/65).

Na osnovu ostavinskog rešenja Opštinskog suda u Smederevu O. 163/75 od 13. marta 1975. godine A. M. je oglašen za jedinog naslednika M. A. iz S.

Poravnanjem zaključenim 31. marta 1975. godine između Direkcije i A. M. utvrđen je iznos naknade za ogradu i biljne kulture na katastarskoj parceli 864, KO Veliki Mokri Lug. Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu R. 1445/75 od 24. februara 1976. godine određena je naknada za izuzeto građevinsko zemljište A. M, a u obrazloženju je konstatovano da bivši korisnik živi u zgradi koja je bespravna gradnja, ali da ima pravo na dobijanje novog stana, zbog toga što će se ta zgrada rušiti.

Podnosioci ustavne žalbe su 11. avgusta 1995. godine Odeljenju za stambene i komunalno-građevinske poslove opštinske uprave Zvezdara podneli zahtev za obnovu postupka okončanog rešenjem iz 1973. godine, navodeći da nisu bili ispunjeni uslovi za određivanje privremenog zastupnika i da on u tom postupku nije štitio njihove interese.

Prvostepeni organ je zaključkom broj 464-94/73 od 1. avgusta 1996. godine odbacio kao neblagovremen predlog za obnovu postupka, a nakon poništavanja tog zaključka u postupku po žalbi, prvostepeni organ je zaključkom od 14. februara 1997. godine dozvolio obnovu postupka okončanog rešenjem iz 1973. godine, kako bi se podnosiocima obezbedilo učešće u postupku.

A. M. je 14. decembra 1999. godine sa Direkcijom zaključio ugovor o regulisanju naknade za uređivanje zemljišta za bespravnu izgradnju individualnog stambenog objekta u ulici Kružni put 2 na katastarskoj parceli 864/3, KO Veliki Mokri Lug. Rešenjem nadležnog organa od 28. decembra 1999. godine odobrena je legalizacija izvedenih radova na navedenoj parceli na izgrađenom stambenom objektu površine 39,52 m2, za koji je utvrđeno da je privremenog karaktera i da se može koristiti do privođenja zemljišta planiranoj nameni, a da u slučaju rušenja tog objekta za koji je izdata privremena građevinska dozvola, vlasnik nema pravo na naknadu vrednosti objekta.

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje broj 463-439/96 od 6. oktobra 2003. godine, kojim je ostavio na snazi rešenje iz 1973. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je zaključkom od 14. februara 1997. godine dozvoljena obnova postupka okončanog rešenjem iz 1973. godine i da je u ponovnom postupku održana rasprava na kojoj su stranke izjavile da ostaju pri podnetom predlogu, jer im nije uručeno rešenje iz 1973. godine, već je dostavljeno „nezakonitim putem“ privremenom zastupniku. Prvostepeni organ je, ocenjujući zahtev podnosilaca da se poništi rešenje iz 1973. godine, našao da je isti neosnovan, zbog toga što su učestvovali u postupku određivanja naknade za izuzeto zemljište koji je pravnosnažno okončan i što su izgradili stambeni objekat na kat. parceli 864/3, te mogu ostvarivati svoja prava u smislu Zakona o planiranju i izgradnji. Ministarstvo finansija je najpre odbilo žalbu podnosilaca izjavljenu protiv navedenog rešenja kao neosnovanu, a potom je, u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije, donelo rešenje broj 465-02-00146/94-07 od 7. juna 2006. godine, kojim je poništilo rešenje od 6. oktobra 2003. godine i naložilo prvostepenom organu da u ponovnom postupku podnosiocima pruži mogućnost da se izjasne na okolnosti oko postavljanja privremenog zastupnika u postupku izuzimanja zemljišta.

Zbog nepostupanja prvostepenog organa doneto je više rešenja kojima je drugostepeni organ naložio donošenje odluke u u ponovnom postupku, u skladu sa njegovim primedbama.

Uviđajem na licu mesta izvršenim 15. juna 2006. godine utvrđeno je da su od kat. parcele 864 nastale: parcela 864/1, na kojoj se nalazi stambena zgrada P+4+Pk i uređena zelena površina ispred zgrade; parcela 864/2, na kojoj se nalazi ulica Braće Jerković; parcela 864/3 (novog premera 20864/3), na kojoj se nalazi kuća spratnosti P+Pk u ulici Kružni put 2.

Podnosioci ustavne žalbe su 22. novembra 2006. godine precizirali zahtev, podnošenjem predloga za poništaj rešenja iz 1973. godine iz razloga što zemljište nije privedeno nameni u roku predviđenom u članu 86. stav 7. Zakona o planiranju i izgradnji. U podnesku od 15. maja 2007. godine podnosioci ustavne žalbe su naveli da je „nesporno da je A. i Lj. M. dodeljen stan na ime porušene kuće, ali da su i pored toga imali pravo na pravičnu naknadu koja nije isplaćena“. Podnosioci ustavne žalbe su tražili da se izvede dokaz veštačenjem na okolnost vrednosti objekta i utvrdi tržišna naknada za srušene objekte.

Zaključkom broj 463-496/06 od 18. maja 2009. godine odbačen je predlog podnosilaca ustavne žalbe za poništaj rešenja iz 1973. godine. U obrazloženju zaključka je navedeno da se podnosioci neosnovano pozivaju na član 47. Zakona o eksproprijaciji, budući da je rešenje čiji se poništaj traži doneto u postupku izuzimanja građevinskog zemljišta iz poseda. Zbog nedonošenja rešenja o žalbi protiv ovog zaključka podnosioci su 14. oktobra 2010. godine podneli tužbu Upravnom sudu. U toku upravnog spora Ministarstvo finansija je rešenjem broj 465-02-00292/2007 od 31. decembra 2010. godine poništilo navedeni zaključak, iz razloga što prvostepeni organ nije izvršio uvid u planski akt po kome je izvršeno izuzimanje parcele, niti izveo dokaz veštačenjem u cilju utvrđivanja da li je predmetna parcela privedena nameni.

Zaključkom broj 463-43/2011 od 8. oktobra 2012. godine prekinut je postupak po zahtevu za poništaj rešenja iz 1973. godine, do rešavanja prethodnog pitanja koje se odnosi na obavljeno veštačenje, jer stranke nisu dostavile nalaz veštaka. Podnosioci ustavne žalbe su osporili ovaj zaključak, navodeći da je dva puta u toku postupka vršen uviđaj radi utvrđivanja činjenice da li je predmetno zemljište privedeno nameni. Navedeni zaključak poništen je drugostepenim rešenjem od 22. aprila 2013. godine.

Rešenjem Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove – Uprava gradske opštine Zvezdara broj 463-265/2013 od 31. maja 2013. godine usvojen je zahtev A. i Lj. M. i poništeno rešenje iz 1973. godine u delu koji se odnosi na novoformiranu katastarsku parcelu 20864/3, KO Voždovac (tačka 1.); odbijen je zahtev za poništaj navedenog rešenja u delu koji se odnosi na ostale parcele koje su nastale iz katastarske parcele 864/3 (tačka 2.); određeno je da će se postupak vraćanja sredstava dobijenih na ime naknade za izuzeto građevinsko zemljište - parcelu 20864/3, KO Voždovac sprovesti u skladu sa važećim propisima, po pravnosnažnosti ovog rešenja, na teret A. i Lj. M. (tačka 4.); da će ovo rešenje,po pravnosnažnosti, predstavljati pravni osnov za upis prava korišćenja na predmetnom zemljištu kod nadležnog organa (tačka 5.). U obrazloženju je navedeno je udovoljeno zahtevu u odnosu na kat. parcelu broj 20864/3, jer je na istoj A. M. izgradio porodičnu stambenu zgradu. Rešenje je dostavljeno punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe 4. juna, a postalo pravnosnažno 20. juna 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.),

S obzirom na to da se odredbe čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju , po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava, Ustavni sud je istaknute povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („ Službeni list FNRJ“, br. 52/58, 3/59, 24/59 i 24/61 i „ Službeni list SFRJ“, broj 32/68 ) bilo je propisano: da ako se na nacionalizovanoj građevinskoj parceli nalazi zgrada koja nije nacionalizovana, sopstvenik te zgrade ima pravo besplatnog korišćenja zemljišta koje pokriva zgrada i zemljišta koje služi za redovnu upotrebu te zgrade, sve dok na tom zemljištu postoji zgrada (član 37.); da g rađevinsko neizgrađeno zemljište koje je nacionalizovano ostaje u posedu ranijeg sopstvenika sve dok ga on na osnovu rešenja opštinskog narodnog odbora ne preda u posed opštini ili drugom licu, radi izgradnje zgrade ili drugog objekta ili radi izvođenja drugih radova (član 38.) .

Zakonom o prometu zemljišta i zgrada („Službeni list SFRJ“, broj 43/65) bilo je propisano: da skupština opštine može građevinsko zemljište u društvenoj svojini davati na korišćenje, između ostalih, radnim i drugim samoupravnim organizacijama i društveno-političkim zajednicama, radi podizanja podizanja zgrade za njihove potrebe (član 37.); da rešenje o davanju građevinskog zemljišta na korišćenje donosi, na osnovu zaključka skupštine opštine donetog na sednici, opštinski organ uprave nadležan za imovinske poslove (član 40.).

Zakonom o eksproprijaciji iz 1957. godine, čiji je zvanični prečišćen tekst objavljen u „Službenom listu SFRJ “, broj 11/68 , koji se primenjivao na dan donošenja predmetnog rešenja o izuzimanju zemljišta, bilo je propisano: da ako su eksproprisane nepokretnosti raznih vrsta u svojini istog sopstvenika, pri određivanju naknade za eksproprisanu nepokretnost posebno se iskazuje naknada za pojedine vrste tih nepokretnosti (član 36.); da je u slučaju eksproprijacije stamben e zgrad e, korisnik eksproprijacije dužan da ranijem sopstveniku obezbedi korišćenje drugog odgovarajućeg stana, što će se uzeti u obzir pri određivanju naknade za eksproprisanu zgrad u, a da u slučaju eksproprijacije zgrad e izgrađen e bez dozvole nadležnog organa, raniji sopstvenik nema pravo na naknadu za takvu nepokretnost, već može porušiti zgradu i odneti materijal od te zgrade u roku koji mu odredi nadležni organ (član 37.); da se naknada za pr enos prava korišćenja na zemljištu određuje u iznosu kojim raniji nosilac prava korišćenja ili drugog prava može obezbediti iste ili slične uslove za vršenje delatnosti kojoj je bila namenjena prenesena nepokretnost (član 67.); da se o dredbe ovog zakona o eksproprijaciji nepokretnosti shodno primenjuju i na prenos prava korišćenja zemljišta, ukoliko odredbama ove glave nije što drugo određeno (član 72.).

Prema odredbama člana 43. navedenog zakona, koji je prestao da važi 15. februara 1968. godine („Službeni list SFRJ“, broj 5/68), ukoliko sopstvenik nije bio voljan da sam poruši zgradu i da odnese materijal, ima o je pravo, pored naknade za zemljište po odredbama ovog zakona, na naknadu u visini vrednosti materijala koji bi mogao koristiti da je sam porušio zgradu.

Zakonom o planiranju i izgradnji („ Službeni glasnik RS“, br. 47/03, 34/06 i 39/09 ) bilo je propisano : da na neizgrađenom ostalom građevinskom zemljištu u državnoj svojini pravo korišćenja ima raniji sopstvenik, zakonski naslednik, kao i lica na koja je raniji sopstvenik preneo pravo korišćenja, u skladu sa zakonom, a da se ranijim sopstvenikom smatra, između ostalih, lice koje je po važećim propisima bilo njegov sopstvenik na dan stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta iz 1958. godine (član 84. st. 1. i 2.); da će se na zahtev ranijeg sopstvenika, odnosno njegovog zakonskog naslednika, poništiti pravnosnažno rešenje o izuzimanju gradskog građevinskog zemljišta iz njegovog poseda, ako korisnik gradskog građevinskog zemljišta isto ne privede nameni za koju je zemljište izuzeto, u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 86. stav 7.).

Odredbom člana 39. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list FNRJ“, broj 52/56, „Službeni list SFRJ“, br. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 i 47/86 i „Službeni list SRJ“, broj 24/94), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog postupka, bilo je propisano da je stranka lice po čijem je zahtevu pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak ili koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupku; da će se postupak okončan rešenjem protiv koga nema redovnog pravnog sredstva u postupku (konačno rešenje) ponoviti, pored ostalog, ako licu koje je trebalo da učestvuje u svojstvu stranke nije bila data mogućnost da učestvuje u postupku (član 239. tačka 9)).

Odredbama člana 242. ovog zakona bilo je propisano: da stranka može tražiti ponavljanje postupka u roku od jednog meseca, i to u slučaju iz člana 239. tač. 9. do 11 - od dana kad joj je dostavljeno rešenje (stav 1. tačka 5)); da se p o proteku roka od pet godina od dostavljanja rešenja stranci, ponavljanje upravnog postupka ne može tražiti niti se može pokrenuti po službenoj dužnosti (stav 3.); da se p onavljanje izuzetno može tražiti, odnosno pokrenuti i posle roka od pet godina samo iz razloga navedenih u članu 239. tač. 2), 3) i 5 ) ovog zakona (stav 4.) .

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), da je organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, kao i da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi (član 208.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.).

Odredbama člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe A. M. smatra da mu je ne efikasnim postupanjem upravnih organa u predmetnom postupku koji se vodio po njegovom zahtevu za obnovu postupka okončanog rešenjem iz 1973. godine, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka, koji je pokrenut 11. avgusta 1995. godine, podnošenjem zahteva za obnovu postupka i trajao do donošenja rešenja Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove – Uprava gradske opštine Zvezdara broj 463-265/2013 od 31. maja 2013. godine, kojim je pravnosnažno okončan.

Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je postupak trajao nepunih 18 godina od pokretanja ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanj a organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, te da je prvostepeni organ bio dužan da najpre odluči o postojanju uslova za obnovu postupka, a potom da utvrdi li je građevinsko zemljište koje je izuzeto iz poseda podnosioca i njegovog pravnog prethodnika privedeno nameni za koju je izuzeto.

Ustavni sud nalazi da je odluka u ovom predmetu bila od velikog pravnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da je u pravnosnažno okončanom postupku – u kome on nije imao priliku da učestvuje, nepokretnost na kojoj se nalazila porodična zgrada izuzeta iz poseda podnosioca i njegove majke.

Ustavni sud je utvrdio da prvostepeni organ nije preduzimao radnje u predmetnom postupku počev od februara 1997. godine, kada je doneo rešenje kojim se dozvoljava obnova postupka okončanog rešenjem iz 1973. godine, pa do oktobra 2003. godine, kada je odlučio da navedeno rešenje ostane na snazi. U narednom periodu od tri godine ispitivana je zakonitost te odluke prvostepenog organa u postupku po žalbi i upravnom sporu pred nadležnim sudom, a u nastavku postupka odlučivano je o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za poništaj rešenja iz 1973. godine.

Polazeći od činjenica utvrđenih uvidom u spise predmeta, Ustavni sud je ocenio da je prevashodni uzrok nedopustivo dugog trajanja predmetnog postupka nepostupanje prvostepenog organa po primedbama Ministarstva finansija iznetim u rešenjima kojima su poništavani akti doneti u prvostepenom postupku. Takođe, Ustavni sud ocenjuje da je Vrhovni sud Srbije nepotrebno produžio postupak, nalaganjem da se podnosiocima ustavne žalbe omogući izjašnjenje u vezi sa postavljanjem privremenog zastupnika u postupku izuzimanja zemljišta, imajući u vidu protek roka propisanog zakonom za podnošenje tog vanrednog pravnog sredstva. Konačno, ovaj sud nalazi da je na dugo trajanje predmetnog postupka uticalo i nedelotvorno postupanje drugostepenog organa, koje se ogleda u njegovom propuštanju da, saglasno članu 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, sam otkloni nedostatke postupka koji je vođen pred prvostepenim organom.

Imajući u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok u mnogome zavisi od ponašanja stranke u tom postupku, Ustavni sud je posebno ispitivao da li je podnosilac ustavne žalbe svojim nečinjenjem doprineo predugom trajanju predmetnog postupka. Ustavni sud je iz dostavljenih spisa predmeta utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe obraćao nadležnim upravnim organima, drugim državnim organima i nevladinim organizacijama brojnim pritužbama zbog predugog trajanja predmetnog postupka, ali da u periodu od šest i po godina (od februara 1997. godine do oktobra 2003. godine) nije koristio mogućnost da podnese žalbu zbog neodlučivanja prvostepenog organa o njegovom zahtevu, a potom tužbu u upravnom sporu, u skladu sa zakonom. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je preciziranim zahtevom iz 2006. godine tražio da se rešenje o izuzimanju zemljišta poništi u celini, kao i da mu se utvrdi pravo na pravičnu naknadu za srušene objekte, radi čega je predložio veštačenje. Time je, po oceni ovog suda, dodatno produžen postupak, jer zahtev podnosioca koji se odnosio na predmetnu naknadu nije imao uporište u materijalnom pravu, a nije bilo sporno da je preostali deo izuzetog zemljišta, na kome su izgrađene stambene zgrade i saobraćajnica, priveden nameni za koju je zemljište izuzeto.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da u postupku u kome je nepunih 18 go dina odlučivano o zahtevu podnosioca podnosioca ustavne žalbe , navedeni njegov doprinos ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za nedelotvorno postupanje organa koji vode postupak .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu podnosioca A. M. izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Odeljenjem za imovinsko-pravne i stambene poslove – Uprava gradske opštine Zvezdara u predmetu broj 463-265/2013 (ranije predmet Odeljenja za stambene i komunalno-građevinske poslove – Uprava za imovinsko-pravne poslove opštinske uprave Zvezdara broj 463-94/74), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe A. M. zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno doprinos podnosioca ustavne žalbe njegovom trajanju. Ustavni sud je posebno imao u vidu da je sporno rešenje o izuzimanju zemljišta poništeno samo u delu koji se odnosi na zemljište na kome se nalazi porodična stambena zgrada koju je podnosilac ustavne žalbe sagradio na mestu porušenog objekta, iz čega sledi da je podnosilac ustavne žalbe u većem delu predmetnog postupka bio u mogućnosti da faktički koristi predmetno zemljište. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja nadležnih organa . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac ustavne žalbe A. M, takođe, smatra da mu je u predmetnom upravnom postupku povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. Ustava, budući da pravnosnažno okončani postupak izuzimanja zemljišta, po njegovom mišljenju, nije ni ponovljen, a imovina mu je „neosnovano oduzeta, bez dodeljivanja pravične naknade, zbog čega trpi enormnu štetu već skoro 30 godina“.

Ustavni sud je najpre konstatovao da postupak odlučivanja o izuzimanju iz poseda građevinskog zemljišta, koji je okončan rešenjem Skupštine opštine Zvezdara – Odeljenje za poslove privrede i finansija broj 463-94 od 27. decembra 1973. godine, nije ponovljen u smislu odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, iako je zaključkom prvostepenog organa dozvoljena obnova tog postupka. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da podnosilac ustavne žalbe nije osporavao rešenje Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove – Uprava gradske opštine Zvezdara broj 463-265/2013 od 31. maja 2013. godine, kojim je odlučeno o njegovom zahtevu za poništaj rešenja iz 1973. godine.

Ispitujući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na imovinu, Ustavni sud je utvrdio:

- da je podnosilac ustavne žalbe A. M. bio zemljišnoknjižni sukorisnik građevinskog nacionalizovanog neizgrađenog zemljišta katastarska parcela 864, KO Veliki Mokri Lug u površini od 2846 m2;

- da je podnosilac ustavne žalbe trebalo da učestvuje u svojstvu stranke u postupku izuzimanja predmetnog zemljišta, ali da mu nije bila data ta mogućnost, zbog čega je rešenjem nadležnog organa dozvoljena obnova postupka koji je okončan rešenjem iz 1973. godine;

- da je poravnanjem zaključenim 31. marta 1975. godine između Direkcije i podnosioca ustavne žalbe utvrđen iznos naknade za ogradu i biljne kulture na katastarskoj parceli 864, KO Veliki Mokri Lug,

- da je rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu R. 1445/75 od 24. februara 1976. godine podnosiocu ustavne žalbe određena naknada za izuzeto građevinsko zemljište;

- da je podnosiocu ustavne žalbe dodeljen odgovarajući stan umesto porušenog objekta koji je bio izgrađen bez dozvole nadležnog organa;

- da je podnosiocu ustavne žalbe 28. decembra 1999. godine odobrena legalizacija izvedenih radova na navedenoj parceli na novoizgrađenom stambenom objektu;

- da je podnosilac ustavne žalbe u predmetu koji se vodio po njegovom zahtevu za obnovu postupka precizirao zahtev, tražeći poništaj rešenja iz 1973. godine;

- da su od katastarske parcele 864 nastale – parcela 864/1, na kojoj se nalazi stambena zgrada P+4+Pk i uređena zelena površina ispred zgrade, parcela 864/2, na kojoj se nalazi ulica Braće Jerković i parcela 864/3 (novog premera 20864/3), na kojoj se nalazi kuća spratnosti P+Pk u ulici Kružni put 2;

- da je rešenjem Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove – Uprava gradske opštine Zvezdara broj 463-265/2013 od 31. maja 2013. godine delimično usvojen zahtev podnosioca ustavne žalbe i poništeno rešenje iz 1973. godine u delu koji se odnosi na novoformiranu kat. parcelu 20864/3 KO Voždovac.

Na osnovu navedenih odredaba zakona, Ustavni sud je utvrdio: da je građevinsko neizgrađeno zemljište koje je nacionalizovano ostajalo u posedu ranijeg sopstvenika sve dok ga on na osnovu rešenja opštinskog narodnog odbora ne preda u posed opštini ili drugom licu; da su odredbe zakona o eksproprijaciji nepokretnosti shodno primenj ivane i na prenos prava korišćenja zemljišta; da je u slučaju ekspropri jacije stamben e zgrad e, korisnik eksproprijacije bio dužan da, pre rušenja zgrade, ranijem sopstveniku i drugim nosiocima stana rskog prava te zgrade obezbedi koriš ćenje drugog odgovarajućeg stana; da u slučaju eksproprijacije zgrad e izgrađen e bez dozvole nadležnog organa, raniji sopstvenik n ije imao pravo na naknadu za takvu nepokretnost , već je mogao porušiti zgradu i odneti materijal od te zgrade ; da se ranijim sopstvenikom smatralo lice koje je po važećim propisima bilo njegov sopstvenik na dan stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta iz 1958. godine; da je raniji sopstvenik, odnosno njegov zakonsk i naslednik mogao da traži poništ aj pravnosnažno g rešenj a o izuzimanju gradskog građevinskog zemljišta iz njegovog poseda, ako korisnik gradskog građevinskog zemljišta isto n ije priveo nameni za koju je zemljište izuzeto, u roku propisanom zakonom. Prema članu 43. Zakona o eksproprijaciji iz 1957. godine, koji je prestao da važi 15. februara 1968. godine, sopstvenik je imao pravo, pored naknad e za zemljište , i na naknadu u visini vrednosti materijala koji bi mogao koristiti da je sam porušio zgradu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe, u skladu sa tada važećim propisima, isplaćena naknada za izuzeto građevinsko zemljište, kao i za ogradu i biljne kulture i zasade koji su postojali na predmetnom zemljištu, te da mu je dodeljen odgovarajući stan umesto porušenog objekta. U vezi sa tvrdnjom podnosioca ustavne žalbe da mu je osim dodeljenog stana pripadalo i pravo na „pravičnu naknadu koja nije isplaćena“, Ustavni sud ukazuje da za objekat koji je bio izgrađen bez dozvole nadležnog organa, podnosilac nije imao pravo na naknadu , a da je rešenje iz 1973. godine doneto po prestanku važenja člana 43. tada važećeg Zakona o eksproprijaciji, te ne bi mogao da ostvari pravo na naknadu u visini vrednosti materijala korišćenog za zgradu ni u slučaju da mu je bilo omogućeno učešće u postupku izuzimanja zemljišta. Ustavni sud, takođe, ističe da podnosilac ustavne žalbe nije mogao, na osnovu odredbe člana 86. stav 7. tada važećeg Zakona o planiranju i izgradnji, izdejstvovati poništaj rešenja iz 1973. godine u celini, budući da je preostalo zemljište na tadašnjoj katastarskoj parceli 864, KO Veliki Mokri Lug, privedeno nameni za koju je izuzeto.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud nalazi da nesprovođenje ponovljenog postupka izuzimanja zemljišta nije imalo za posledicu povredu podnosiočevog prava na imovinu, jer su u postupku po zahtevu za poništaj rešenja iz 1973. godine otklonjene posledice njegovog neučestvovanja u postupku čiju je obnovu tražio. Naime, podnosiocu ustavne žalbe je dodeljen odgovarajući stan umesto porušenog objekta i isplaćene su mu naknade za izuzeto zemljište, biljne kulture i zasade u skladu sa merodavnim propisima. Takođe, podnosiocu je omogućen upis prava korišćenja kod nadležnog organa na zemljištu koje mu je formalno vraćeno u posed aktom kojim je predmetni postupak okončan, jer je rešenje iz 1973. godine poništeno u delu koji se odnosi na zemljište na kome se nalazi nepokretnost koju je podnosilac ustavne žalbe izgradio u toku predmetnog postupka. Ustavni sud stoga ocenjuje da je u konkretnom slučaju ispunjen uslov iz člana 1 . Protokola 1 Evropske konvencije – da je mešanjem u neometano uživanje imovine uspostavljena pravična ravnoteža između zahteva opšteg interesa zajednice i zahteva zaštite osnovnih prava pojedinca (videti, pored ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Sporrong and Lönnroth, strana 26, st av 69 .).

Imajući u vidu da podnosilac povredu prava na delotvoran pravni lek u suštini obrazlaže time što o njegovo m zahtevu još nije odlučeno, Ustavni su d je ocenio da je ova povreda konsumirana utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu podnosioca A. M. u preostalom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za odlučivanje o ustavnoj žalbi Lj. M, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavne garantije prava na suđenje u razumnom roku, koje se jemči članom 32. stav 1. Ustava, sastoje u obezbeđivanju zaštite od nepotrebnog odugovlačenja u postupku u kome se odlučuje o pravima i obavezama nekog lica. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka ustavne žalbe bila stranka u postupku koji se vodio pred Odeljenjem za imovinsko-pravne i stambene poslove – Uprava gradske opštine Zvezdara u predmetu broj 463-265/2013 (ranije predmet Odeljenja za stambene i komunalno-građevinske poslove – Uprava za imovinsko-pravne poslove opštinske uprave Zvezdara broj 463-94/74), čije trajanje osporava, budući da je zajedno sa podnosiocem ustavne žalbe A. M, podnela zahtev za obnovu postupka pravnosnažno okončanog rešenjem iz 1973. godine. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da podnositeljka ustavne žalbe nije bila zemljišnoknjižni korisnik zemljišta koje je izuzeto u postupku čije je ponavljanje tražila, niti je pravni sledbenik tog lica. Imajući u vidu da je navedenim rešenjem zemljište izuzeto iz poseda zemljišnoknjižnih sukorisnika M. A. i podnosioca ustavne žalbe A. M. – koji je kasnije oglašen za jedinog zakonskog naslednika M. A, Ustavni sud ocenjuje da je samo podnosilac ustavne žalbe A. M. bio ovlašćen da radi zaštite svog prava na imovinu podnese zahtev za obnovu postupka okončanog rešenjem iz 1973. godine, odnosno da traži poništaj navedenog rešenja. Iz toga dalje sledi da u predmetnom postupku koji se vodio po zahtevu za obnovu postupka, odnosno za poništaj rešenja iz 1973. godine nije odlučivano o pravu na imovinu podnositeljke ustavne žalbe Lj. M, niti je ona mogla biti u neizvesnosti o ishodu tog postupka, budući da nije bila stranka u postupku okončanom rešenjem iz 1973. godine, niti je trebalo da učestvuje u svojstvu stranke , pa joj je to pravo uskraćeno.

Po oceni Ustavnog suda, postojanje posrednog interesa podnositeljke ustavne žalbe, kao supruge ranijeg korisnika čije je zemljište izuzeto iz poseda, nije dovoljan osnov da bi se ustavna žalba smatrala ratione personae dopuštenom u odnosu na član 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud ukazuje da je u Rešenju Už-4120/2010 od 15. decembra 2011. godine, ocenjujući dopuštenost ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje, našao da je ustavna žalba ratione personae nedopuštena u odnosu na član 32. stav 1. Ustava, iako je podnositeljka bila stranka u postupku koji je okončan osporenim aktom. Polazeći od toga da je podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje u osporenom postupku istakla u vezi sa povredom izbornog prava, a imajući u vidu da ishod postupka nije bio od značaja za ostvarivanje i uživanje tog prava podnositeljke, Ustavni sud je ocenio da ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

Imajući u vidu izloženo, kao i to da se u ustavnoj žalbi povreda prava na delotvorni pravni lek vezuje za dugo trajanje postupka, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu Lj. M, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 14 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti