Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pravne nesigurnosti

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Povreda je nastala jer su sudovi u istoj pravnoj i činjeničnoj stvari za istog podnosioca doneli različite odluke, što je u suprotnosti sa načelom pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiš a B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Sunčice Joksimović iz Čaglavice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. jula 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Sunčice Joksimović protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2601/10 od 15. septembra 2010. godine i ut vrđuje povreda prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

O b r a z l o ž e nj e

1. Sunčica Joksimović iz Čaglavice je 1. decembra 2010. godine, preko punomoćnika dr Ljubomira Čimburovića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2601/10 od 15. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presud om Apelacionog suda u Beogradu preinačena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4761/07 od 23. decembra 2008. godine i odbijen tužbeni zahtev tužilje – ovde podnositeljke ustavne žalbe da joj tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde na ime manje isplaćene zarade za priod od marta 2006. godine do ok tobra 2007. godine isplati opredeljene novčane iznose; da je pravo podnositeljke na pravično suđenje povređeno zato što je prethodno po istom osnovu pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3410/05 od 20. aprila 2006. godine usvojen njen tužbeni zahtev za period od septembra 2003. godine do 1. marta 2006. godine; da je osporena presuda kod neizmenjenih okolnosti sa istim pravnim osnovom i sa istim strankama, doneta nepravnim i nerazumljivim razlozima. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu ustavnog prava i naloži tuženoj da tuž ilji isplati štetu u svemu prema presudi Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4761/07 od 23. decembra 2008. godine.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 4761/07 od 23. decembra 2008. godine usvojio tužbeni zahtev tužilje – ovde podnositeljke ustavne žalbe i obavezao tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo pravde da tužilji na ime manje isplaćene zarade za period od marta 2006. godine do oktobra 2007. godine isplati mesečne novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom kao u stavu prvom izreke presude, da u korist tužene uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih za navedeni period na osnovicu od 342.457 dinara, odbio tužbeni zahtev za uplatu doprinosa na osnovicu od 262.675 dinara i obavezao tuženu da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2601/10 od 15. septembra 2010. godine donetom po žalbi tužene preinačena je prvostepena presuda tako što je tužbeni zahtev tužilje u usvojenom delu odbijen u celosti, a preinačeno je i rešenje iz stava četiri izreke prvostepene presude i odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka. Drugostepeni sud je našao da u postupku donošenja ožalbene presude u pobijanom delu njene izreke nije bilo bitnih povreda odredaba parničn og po stupka, te da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje u pogledu ožalbenog dela odluke pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je u tom delu ožalbena presuda preinačena.

U obrazloženju osporene presude se navodi da je pr ema činjeničnom utvrđenju tužilja u radnom odnosu u Okružnom sudu u Prištini, da je do opšte poznatih događaja na teritoriji AP Kosovo i Metohija radila u Okružnom sudu u Prištini na poslovima blagajnika, da u periodu od marta 2006. godine do oktobra 2007. godine nije radila, da tužena strana nije donela rešenje o prestanku radnog odnosa tužilji, niti o regulisanju njenog radnopravnog statusa, da je tužilji u periodu na koji se odnosi njeno potraživanje isplaćivana minimalna zarada saglasno Zaključku Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/03-001 od 18. jula 2003. godine, a da iznosi iz stava jedan izrek e ožalbene presude prestavljaju pozitivnu razliku između vrednosti minimalne zarade i zarade koju bi tužilja ostvarila na svom radnom mestu, kao i da tužilja nije ulagala prigovor u pogledu svog radnopravnog statusa, niti aktivirala sudski postupak radi vraćanja na rad. U obrazloženju osporene presude se takođe, pored ostalog, navodi: da prema odredbi člana 37. Zakona o radnim odnosima u državnim organima i člana 13. Zakona o državnim službenicima, kao i čl. 2. i 3. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika , početak prava na platu i prestanak prava na platu se određuje sa momentom stupanja na rad, odnosno prestankom radnog odnosa; da tužilja u periodu na koji se odnosi njeno potraživanje nije radila i ni je preuzela pravno dozvoljena sredstva radi zaštite prava na rad , zbog čega i nema osnova za naknadu štete po os novu izgubljene zarade; da tužilja nije predložila i priložila dokaze na okolnost da je mogala biti raspoređena u naznačenom organu, odnosno drugom državnom organu, što je poseban razlog koji čini njeno potraživanje neosnovanim; da je poslodavac dužan da donese rešenje kojim bi regulisao radnopravni status zaposlenog i da u ovoj situaciji to rešenje nije donet o; da bi se ta činjenica mogla upisati u činjenični osnov njegove odgovornosti za naknadu štete primenom odredaba Zakona o obligacionim odnosima samo ako je tužilja preuzela potrebne radnje u cilju zaštite svoga prava i eliminisanja takvog stanja u pogledu svoga radnopravnog statusa, ali da ona to nije učinila; da tužilja nije tražila sudsku zaštitu i prethodno koristila pravo na prigovor iz član a 71. Zakona o radnim odnosima u d ržavnim organima, zbog čega ne može uspešno koristiti okolnost da nije doneto rešenje o njenom radnopravnom statusu, niti je tužilja koristila pravna sredstva predviđena odredbama Zakona o državnim službenicima, tako da u povodu toga po prirodi stvari nije donet akt kojim bi se utvrdila povreda prava tužilje zbog činjenice što nije radila u naznačenom periodu; da zbog toga nema ni osnova za naknadu štete, kako to pogrešno zaključuje pr vostepeni sud primenom pravila iz odredbe člana 172. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima .

Uvidom u dostavljene sudske odluke, Ustavni sud je takođe utvrdio sledeće:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3410/05 od 20. aprila 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev podnositeljke da joj tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade za period od septembra meseca 2003. godine do 1. marta 2006. godine isplati opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom kao u izreci. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2674/06 od 10. januara 2007. godine odbijena je žalba tužene kao neosnovana i potvrđena navedena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05) je bilo propisano: da se radi ostvarivanja svojih prava, zaposleni u državnom organu, odnosno postavljena lica, pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom ; da protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor ; da se prigovor podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od 8 dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora ; da razmatrajući podneti prigovor, funkcioner preispituje svoju odluku i može je izmeniti ili dopuniti ; da zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor i u slučaju kad funkcioner u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi, kao i da, ako funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru ili ako zaposleni, odnosno postavljeno lice, nije zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, zaposleni, odnosno postavljeno lice može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana.

Odredbama Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, broj 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 i 67/07), koji se primenjuje od 1. jula 2006. godine, propisano je : da se ovim zakonom uređuju prava i dužnosti državnih službenika i pojedina prava i dužnosti nameštenika (član 1. st av 1.); da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako ovim ili drugim zakonom ili drugim propisom nije drukčije određeno, kao i da se pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu (član 140. st. 1. i 4.); da žalbene komisije odlučuju o žalbama državnih službenika na rešenja kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i dužnostima i o žalbama učesnika internog i javnog konkursa (član 142. stav 1.); da je žalbena komisija dužna da odluči o žalbi u roku od 30 dana od dana njenog prijema ako ovim zakonom nije drukčije određeno, inače se smatra da je žalba odbijena, kao i da protiv odluke žalbene komisije može da se pokrene upravni spor (član 143.).

Članom 116. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) je propisano da u upravnim stvarima u kojima je po zakonu ili po prirodi stvari za pokretanje i vođenje postupka potreban zahtev stranke, organ može pokrenuti i voditi postupak samo ako postoji takav zahtev.

5. Razmatrajući razloge i navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe ukazala na nejednako postupanje nadležnog suda u istoj pravnoj situaciji, na koji način smatra da joj je povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje , zajemčenog članom 32. st av 1. Ustava i predložila da Ustavni sud poništi osporenu presudu . Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Uvidom u dostavljenu pravosnažnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3410/05 od 20. aprila 2006. godine, Ustavni sud je utvrdio da je njome usvojen zahtev tužilje – ovde podnositeljke ustavne žalbe za isplatu naknade na ime razlike zarade za period od septembra meseca 2003. godine do 1. marta 2006. godine, odnosno da je njome na suprotan način odlučeno o tužbenom zahtevu koji je bio istovetan sa tužbenim zahtevom podnositeljke ustavne žalbe o kome je odlučeno osporenom presudom . Dakle, Okružni sud u Beogradu je, kao sud poslednje instance, u dostavljenoj presudi Gž1. 2674/06 od 10. januara 2007. godine, kojom je potvrdio prvostepenu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu, zauzeo drugačiji pravni stav od stava Apelacionog suda u Beogradu u osporenoj presudi u odnosu na pravo zaposlenih u organima sa područja AP Kosova i Metohij e na isplatu zarade.

Kako su drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance u predmetnim parničnim postupcima, donosili različite odluke u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suprotna principu pravne sigurnosti, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine).

Ustavni sud je ocenio da je za rešavanje ove ustavne žalbe bilo potrebno ispitati i da li je primena materijalnog prava u konkretnom slučaju bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je utvrdio da se osporena drugostepena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava, odnosno da je odredbom člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima bilo propisano da se radi ostvarivanja svojih prava zaposleni u državnom organu pismeno obraća funkcioneru koji rukovodi organom (što takođe predstavlja redovan pravni put i na osnovu Zakona o državnim službenicima koji je u primeni od 1. jula 2006. godine), da podnositeljka nije podnosila takav zahtev, iz kog razloga neosnovano potražuje naknadu štete do pune plate koju bi ostvarila da je u utuženom periodu radila. U drugostepenoj presudi se takođe ističe da tužilja u spornom periodu nije radila, zbog čega ne može da ostvari pravo na isplatu plate, bez obzira na to što se nalazi u radnom odnosu. Po oceni Ustavnog suda, i ovaj zaključak drugostepenog suda se zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, s obzirom na to da se zarada po svim važećim propisima u Republici Srbiji isplaćuje isključivo za obavljeni rad i za vreme provedeno na radu, te se u konkretnom slučaju ne može govoriti o nepravičnoj primeni materijalnopravnih propisa na š tetu podnositeljke ustavne žalbe .

Ovakvo stanovište o iznetoj primeni materijalnog prava Ustavni sud je zauzeo i u svojoj Odluci Už-5116/2010 od 12. juna 2013. godine (www.ustavni. sud.rs).

Međutim, Ustavni sud je ocenio da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance povodom iste činje nične i pravne situacije donosili različite odluke, stvorila p ravnu nesigurnost kod podnositeljke ustavne žalbe, te da ta okolnost, sama po sebi, predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđ enje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio, kao u izreci.

No, kako je u konkretnom slučaju Ustavni sud ocenio da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo nije primenjeno na štetu podnositeljke ustavne žalbe, odnosno da je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu zasnovana na ustavnopravno p rihvatljivoj primeni merodavnog prava, Ustavni sud nalazi da utvrđivanje povrede prava u postupku po ustavnoj žalbi predstavlja pravičan vid za dovoljenja podnositeljke zbog utvrđene povrede prava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pravne nesigurnosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti