Odluka Ustavnog suda o povredi prava na nepristrasan sud u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Povreda se sastoji u tome što je u odlučivanju o prigovoru učestvovao sudija koji je doneo prvostepeno rešenje, što predstavlja razlog za isključenje i narušava objektivnu nepristrasnost suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5005/2017
18.06.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. V . iz V, kod Krupnja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đ. V . i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Loznici Ipv I. 57/17 od 11. maja 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Loznici Ipv I. 57/17 od 11. maja 2017. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnosioca ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 3/13 od 17. januara 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. V . iz V , kod Krupnja, podneo je Ustavnom sudu, 12. juna 2017. godine, preko punomoćnika A. G, advokata iz Krupnja, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici Ipv I. 57/17 od 11. maja 2017. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 18. 19, 20, 21, 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je Osnovni sud u Loznici 17. januara 2017. godine doneo rešenje I. 3/13, kojim ga je obavezao da izvršnim poveriocima naknadi troškove izvršnog postupka, te da je podnosilac izjavio prigovor protiv prvostepenog rešenja, o kome je odlučeno osporenim rešenjem u čijem donošenju je učestvovao sudija Srboljub Stanišić koji je doneo i rešenje koje se pobijalo u drugostepenom izvršnom postupku. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je na taj način povređeno njegovo pravo na nepristrasan sud kao element prava na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu povredu navedenih ustavnih prava i načela.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Osnovni sud u Loznici je 17. januara 2017. godine doneo rešenje I. 3/13, kojim je obavezao izvršnog dužnika Đ. V, ovde podnosioca ustavne žalbe, da naknadi izvršnim poveriocima Lj . V . i N . V . troškove izvršnog postupka u iznosu od 75.697,00, a sve u roku od osam dana od dana prijema rešenja , pod pretnjom prinudnog izvršenja. Navedeno rešenje je doneo sudija pojedinac S. S.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, veće Osnovnog suda u Loznici je donelo osporeno rešenje Ipv I. 57/17, kojim je delimično usvojilo prigovor pa je ukinuo prvostepeno rešenje u delu u kome je izvršni dužnik obavezan da izmiri troškove prinudnog izvršenja u iznosu od 2.600,00 dinara, dok je potvrdilo prvostepeno rešenje u preostalom delu u kome je izvršni dužnik obavezan da isplati poveriocima troškove postupka u iznosu od 73.097,00 dinara. U donošenju osporenog drugostepenog rešenja je učestvovao sudija S. S . kao član sudskog veća.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da se lj udska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, te da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18.); da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19.); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, pa da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati, kao i da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 20.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (čl. 32. st. 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (čl. 58. st. 1.).

Odredbom člana 10. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", br. 31/11, 99/11, 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14), koji se na osnovu odredbe člana 545. Zakona o izvršenju i obezbeđenju (“Službeni list RS“, broj 106/15) primenjivao u vreme donošenja osporenog drugostepenog rešenja, bilo je propisano da se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno.

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano: da sudija ne može da vrši sudijsku dužnost (isključenje) ako je u istom predmetu učestvovao u postupku medijacije ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici ili je doneo odluku koja se pobija ili je zastupao stranku kao advokat (čl. 67. st. 1. tač. 6)); da je sudija, kad sazna da postoji neki od razloga za isključenje iz člana 67. stav 1. ovog zakona, dužan da prekine svaki rad na tom predmetu i da o razlozima za isključenje odmah obavesti stranke i predsednika suda, koji će da odluči o isključenju ( čl. 68. st. 1.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, zasniva na činjenici da je u donošenju osporenog drugostepenog rešenja učestvovao sudija S. S . koji je doneo i rešenje čija je zakonitost pobijana u drugostepenom postupku, pa da je u konkretnom slučaju postojao razlog za isključenje navedenog sudije. Samim tim, Ustavni sud je konstatovao da su navodi podnosioca ustavne žalbe usmereni na tvrdnje o povredi prava na nepristrasan sud , kao elementa prava na pravično suđenje.

Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), pravo na nepristrasan sud podrazumeva odsustvo predrasuda ili unapred utvrđenog stava prema strankama, pri čemu se postojanje nepristrasnosti ceni primenom subjektivnog i objektivnog testa (videti presudu Piersack protiv Belgije, predstavka broj 8692/79, od 1. oktobra 1982. godine, stav 30.). Testom subjektivne nepristrasnosti ispituje se ponašanje konkretnog sudije, odnosno postojanje ličnih predrasuda sudije koji je postupao/odlučivao u određenom predmetu, dok se testom objektivne nepristrasnosti utvrđuje da li je sud, između ostalog i svojim sastavom, pružio dovoljne garancije za isključenje opravdane sumnje u njegovu nepristrasnost (videti presude Fey protiv Austrije, predstavka broj 14396/88, od 24. februara 1993. godine, stav 30. i Wettstein protiv Švajcarske, predstavka broj 33958/96, od 21. decembra 2000. godine, stav 42.). Kroz test objektivne nepristrasnosti mora se utvrditi da li, nezavisno od ponašanja određenog sudije, postoje činjenice koje mogu dovesti u sumnju nepristrasnost suda, pri čemu mišljenje podnosioca jeste važno, ali ne i odlučujuće. Ono što je bitno jeste da li se sumnja podnosioca može smatrati objektivno opravdanom (videti pomenutu presudu Wettstein protiv Švajcarske). Takođe, prema praksi ESLjP, činjenica da je određeni sudija imao različite procesne uloge u pojedinim fazama postupka može u određenim okolnostima dovesti u pitanje nepristrasnost suda, što se ocenjuje u svakom konkretnom slučaju.

Kako podnosilac ustavne žalbe nije doveo u pitanje subjektivnu nepristrasnost sudije S. S , već je osporio sastav veća izvršnog suda iz razloga što je pomenuti sudija učestvovao u donošenju prigovorom pobijanog rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 3/13 od 17. januara 2017. godine, Ustavni sud je navode podnosioca ispitivao primenom objektivnog testa.

U tom kontekstu, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 67. stav 1. tačka 6) Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, koji se na osnovu člana 10. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine shodno primenjivao na predmetni izvršni postupak, predviđeno da sudija ne može da vrši sudijsku dužnost ako je u istom predmetu doneo odluku koja se pobija pravnim lekom. Dakle, u pitanju je razlog za isključenje sudije koji objektivno može izazvati sumnju u nepristrasnost sudije, nezavisno od njegovog ponašanja. Cilj pomenute zakonske odredbe je upravo otklanjanje sumnje u nepristrasnost suda, u vezi sa čim se izjasnio i ESLjP smatrajući da se radi o pitanju poverenja koje sudovi moraju uživati u javnosti u demokratskom društvu (videti presudu Castillo Algar protiv Španije, predstavka broj 79/1997/863/1074, od 28. oktobra 1998, stav 45.).

U konkretnom slučaju, sudija S. S . je u ulozi sudije pojedinca doneo rešenje I. 3/13 od 17. januara 2017. godine, kojim je odlučio da li i u kojoj visini izvršnim poveriocima pripada naknada troškova izvršnog postupka koji se vodio protiv podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog dužnika. Nakon toga, podnosilac ustavne žalbe je izjavio prigovor protiv pomenutog prvostepenog rešenja o kome je odlučeno osporenim rešenjem Ipv I. 57/17 od 11. maja 2017. godine, a u čijem donošenju je opet učestvovao sudija S . S, ovaj put u ulozi člana veća izvršnog suda. Dakle, Ustavni sud je ocenio da je činjenica da je u donošenju osporenog rešenja Osnovnog suda u Loznici Ipv I. 57/17 od 11. maja 2017. godine učestvovao i sudija koji je doneo odluku koja je pobijena prigovorom, sama po sebi, bila dovoljna da se na strani podnosioca ustavne žalbe stvori opravdana sumnja u nepristrasnost veća izvršnog suda u pogledu njegovog sastava, jer je jedan član sudskog veća i pre donošenja osporenog drugostepenog rešenja već imao jasno iskazan i time formiran pravni stav o osnovanosti zahteva izvršnih poverilaca za naknadu troškova izvršnog postupka.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je zaključio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na nepristrasan sud kao element prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je našao da se štetne posledice u tvrđene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Osnovnog suda u Loznici Ipv I. 57/17 od 11. maja 2017. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnosioca ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 3/13 od 17. januara 2017. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je osporeno drugostepeno rešenje poništeno i da će prigovor podnosioca ustavne žalbe biti predmet ponovnog razmatranja pred Osnovnim sudom u Loznici, to Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnosioca o povredi drugih elemenata prava na pravično suđenje, kao i povredi načela i prava iz čl. 21, 36. i 58. Ustava u predmetnom izvršnom postupku.

U vezi sa istaknutom povredom načela iz čl. 18, 19. i 20. Ustava u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud ukazuje na to da se navedenim odredbama ne jemči neko konkretno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda, zbog čega te ustavne norme ne mogu predstavljati neposredan pravni osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

7. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na nepristrasan sud u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti