Povreda prava na pravično suđenje zbog primene načela monetarnog nominalizma

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu stambene zadruge, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Sud je poništio presudu Apelacionog suda, navodeći da se u uslovima hiperinflacije načelo monetarnog nominalizma mora korigovati načelima jednake vrednosti davanja i savesnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4405/10 od 31. avgusta 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Novom Sadu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda , ponovi postupak po žalbama tužioca i tuženog izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4638/08 od 11. marta 2009. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radni ka Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4638/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

5. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 3. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada je 1. decembra 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4405/10 od 31. avgusta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog člano m 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4638/08.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Apelacioni sud postupio suprotno stavu Vrhovnog kasacionog suda izraženom u brojnim presudama tog suda, ali i stavu Apelacionog suda iskazanom u drugim presudama tog suda u kojima je takođe podnosilac bio tužilac, a pri istom činjeničnom stanju , u kojima je usvajao, odnosno delimično usvajao tužbene zahteve tužioca. Takođe je navedeno da, suprotno odredbama čl. 12 . i 15. i člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, parnični sud nije dosudio kamatu od momenta podnošenja tužbe sudu. Podnosilac smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno time što je postupak, koji nije bio pravno složen, trajao 14 godina, pri čemu on nije ničim doprineo navedenoj dužini.

Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4638/08 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4638/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 29. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih zadrugara B.P, K.K. i J.S, kojom je tražio da sud obaveže tužene da tužicu na ime duga solidarno isplate navedeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom. U tužbi je navedeno da je prvotužena koristila sredstva zadruge prema ugovoru o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja zadrugara, dok su drugotužena i trećetužni bili garanti, ali da je vratila samo jedan deo primljenih sredstava. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 5006/96.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu zakazano je za 27. oktobar 1997. godine, ali ono nije održano, jer za to nisu bile ispunjene procesne pretpostavke.

Podneskom od 12. februara 1999. godine tužilac je povukao tužbu u odnosu na drugotuženu i trećetuženog.

Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je još osam ročišta (za 15. mart. 2000. godine, 2. oktobar i 11. decembar 2001. godine, 24. januar, 11. mart i 26. novembar 2002. godine, 27. januar i 18. mart 2003. godine), od kojih je četiri održano. U ovom delu postupka izveden je dokaz veštačenjem preko veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je sudu dostavio osnovni i dopunski nalaz i mišljenje i koji je na ročištu saslušan. Nakon zaključenja glavne rasprave, Opštinski sud u Novom Sadu doneo je presudu P. 5006/96 od 18. marta 2003. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca. U postupku po žalbi tužioca protiv označene prvostepen e presud e, rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2838/03 od 29. aprila 2004. godine ova presuda je ukinuta u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca i odlučeno o troškovima postupka, te je predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P. 7461/04, do zaključenja glavne rasprave zakazano je sedam ročišta (za 24. novembar 2004. godine, 16. februar, 29. mart, 11. april, 12. septembar i 5. decembar 2005. godine i 31. januar 2006. godine), od kojih je četiri održano. Izveden je dokaz veštačnjem preko veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je dostavio nalaz, sa dopunskim nalaz om i mišljenjem. Od tri neodržana ročišta, dva nisu održana na predlog tužioca (ročišta zakazana za 24. januar 2004. godine i 5. decembar 2005. godine). Opštinski sud u Novom Sadu je 31. januara 2006. godine zaključio glavnu raspravu, koju je rešenjem od 17. jula 2006. godine ponovo otvorio radi razjašnjenja pojedinih pitanja. U nastavku postupka 1. februara 2007. godine održano je ročište, nakon čega je ponovo zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7461/04 od 1. februara 2007. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, koja je parničnim strankama dostavljena 24, odnosno 27. jula 2007. godine. Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5319/07 od 15. aprila 2008. godine usvojene su žalbe obe parnične stranke, te je ukinuta označena prvostepena presuda, a predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U drugom ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 4638/08. U ovoj fazi postupka zakazano je pet ročišta (za 8. jul, 25. septembar i 22. oktobar 2008. godine, 21. januar i 11. mart 2009. godine), od kojih tri nije održano. I u ovoj fazi postupka izveden je dokaz veštačenjem preko veštaka ekonomsko-finansijske struke koji je dostavio nalaz i dopunski nalaz. Podneskom od 6. marta 2009. godine tužilac je preinačio tužbu tako što je tražio da sud obaveže tuženu da tužiocu na ime duga isplati iznos od 482.395,29 dinara.

Opštinski sud u Novom Sadu je 11. marta 2009. godine doneo presudu P. 4638/08, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, te je obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos od 72.828,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. februara 2009. godine, dok je ostatak tužbenog zahteva tužioca preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 482.395,29, odbijen kao neosnovan. U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je: da su prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke 3. decembra 1991. godine zaključile ugovor o nenamenskom zajmu 150.000 tadašnjih dinara na bazi samofinansiranja zadrugara; da je prema zaključenom ugovoru tužena bila dužna da dobijeni novčani iznos vrati u 45 mesečnih rata od po 3.348,00 tadašnjih dinara; da je tužena na ime depozita 12. avgusta 1991. godine uplatila iznos od 30.000 tadašnjih dinara, a da je iznos kredita primila 4. decembra 1991. godine; da je tužena na ime odobrenog nenamenskog zajma uplatila tužiocu ukupno 14 rata, i to pet rata u iznosu od po 3.348,00 tadašnjih dinara, osam rata u iznosu od po 335,00 novih dinara (nakon denominacije izvršene 1. jula 1002. godine) i jednu ratu , 17. jula 1993. godine, u iznosu od 8.971 tadašnjih dinara; da je na sednici upravnog odbora tužioca od 20. septembra 1991. godine doneta odluka da se izvrši vraćanje sredstava uplaćenih na ime depozita i provizije; da je obračunska služba tužioca izvršila revalorizaciju odobrenog zajma putem revalorizacije uplaćenog depozita i uplaćenih rata i utvrdila da je dug tužene na dan 31. oktobar 1995. godine bio 6.445,74 dinara, te je tužilac pozvao tuženu da taj iznos plati. Obrazlažući svoju odluku, prvostepeni sud je naveo da se konkretnom slučaju radi o ugovoru o zajmu, kao dvostrano obaveznom ugovoru, pa su obe strane bile dužne da svoje obaveze ispune u celini, shodno odredbi člana 17. Zakona o obligacionim odnosima, ali da tužena svoju obavezu nije ispunila u celini. Ona je, kako se navodi u obrazloženju ove presude, isplatila nominalni iznos duga, ali nije vodila računa da je u toku vraćanja zajma došlo do promene vrednosti dinara zbog enormno visoke inflacije, usled čega je došlo do promene odnosa između nominalne i unutrašnje vrednosti novca. Isplatom u nominalnom iznosu, kako se dalje navodi, povređeno je načelo ravnopravnosti učesnika u obligacionim odnosima, načelo savesnosti i poštenja, kao i načelo jednakih vrednosti uzajamnih davanja. Parnični sud je do utvrđenog iznosa došao ekonomsko-finansijskim veštačenjem, primenom odgovarajućih kurseva za nemačku marku, odnosno evro. Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4405/10 od 31. avgusta 2010. godine odbijena je žalba tužioca, dok je usvojena žalba tužene, te je prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu i u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužiocu isplati novčani iznos od 72.828,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. februara 2009. godine do isplate, i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

U obrazloženju osporene presude navedeno je: da, u konkretnom slučaju, tužilac zaštitu povređenih subjektivnih prava zasniva na zaključenom ugovoru među strankama, kojim su obaveze obe stranke određene su u dinarima, pa se one u svetlu regulative člana 394. Zakona o obligacionim odnosima jedino mogu ispuniti u domaćoj valuti; da je tužena, prema činjeničnom utvrđenju, shodno preuzetoj ugovornoj obavezi, isplatila 13 rata, nakon čega uplatom od 17. jula 1993. godine u iznosu od 8.971,00 tadašnji dinar isplatila 26,7 rata, pa joj u vreme te uplate preostalo neisplaćenih 5,3 rate; da se tužilac do izvršenih uplata, a ni kasnije, nije koristio pravom na raskid ugovora, a i poslednju uplatu je primio bez ikakvih primedaba, ne obaveštavajući tuženu da zadržava pravo na naknadu štete; da je otplata rata vršena u uslovima inflacije i denominacije dinara, a tužilac je propustio da se koristi pravom na raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti, odnosno zbog nemogućnosti ispunjenja; da tužilac ni u ovom sporu ne traži raskid ugovora, te nema mesta restituciji kao građansko-pravnoj sankciji predviđenoj odredbom člana 132 Zakona o obligacionim odnosima, koja je bez sumnje izrečena prvostepenom odlukom; da je, u konkretnom slučaju, rok za ispunjenje ugovorne obaveze ugovoren je, pa pošto je tužilac tolerisao uplate na utvrđeni način, i bez primedaba primio uplatu i 17. jula 1993. godine, ispunjenje ugovorne obaveze tužene punovažno je u svetlu regulative čl. 310. i 315. Zakona o obligacionim odnosima; da činjenica da je poslednja uplata vršena u vreme visoke inflacije, ne može da vodi zaključku da se tužena držala protivno načelima savesnosti i poštenja i zabrane prouzrokovanja štete, kada tužilac nije preduzeo ni jednu aktivnu radnju u svrhu zaštite svojih interesa koja bi odgovarala standardu razumnog i pažljivog stručnjaka (član 18. Zakona o obligacionim odnosima); da tužilac ne može samo sa pozivom na narušenu ekvivalenciju međusobnih davanja stornirati svoje propuste i ostvariti interes koji je očekivao u momentu zaključenja ugovora. Dalje je navedeno da, kako je tužena zaključno sa poslednjom uplatom isplatila 39,7 rata, obaveza tužene po kursu na dan zaključenja ugovora bi iznosila 352,98 DEM, ali da je ona po osnovu depozita uplatila 600 DEM, a što je obaveza tužioca da joj vrati po završetku otplate, te kako je obaveza tužene manja od istovremene obaveze tužioca, sledi da nema obogaćenja tužene koje bi bilo pravno neosnovano.

Tužilac je 1. decembra 2010. godine izjavio reviziju .

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 16527/10 od 27. decembra 2010. godine utvrdio prekid predmetnog parničnog postupka, do okončanja stečajnog postupka koji je pokrenut nad tuženim, s tim da će se postupak nastaviti kada novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzme postupak ili ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine. Ovo rešenje nije dostavljeno tužiocu, koji je podneskom od 9. marta 2011. godine obavestio parnični sud da su se stekli uslovi za prekid postupka, jer je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu od 9. novembra 2010. godine nad tužiocem otvoren stečajni postupak. Istim podneskom tužilac je obavestio sud o promeni naziva tužioca, kao i imenu novog zastupnika tužioca. Nakon ovog podneska, Osnovni sud u Novom Sadu je doneo rešenje P. 16527/10 od 28. marta 2011. godine, kojim je utvrdio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari tužioca Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju, do okončanja stečajnog postupka koji je pokrenut nad tužiocem, s tim da će se postupak nastaviti kada novi zakonski zastupnik stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzme postupak ili ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. stav 1.); da se ugovor ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze (član 131.); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, kao i da je strana koja vraća novac dužna da plati zateznu kamatu od dana kada je isplatu primila (član 132. st. 1, 2. i 5.); da ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine, kao i da ako izrekne raskid ugovora, sud će na zahtev druge strane obavezati stranu koja ga je zahtevala da naknadi drugoj strani pravičan deo štete koju trpi zbog toga (član 133. st. 1. i 5.); da kada je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana, gasi se i obaveza druge strane, a ako je ova nešto ispunila od svoje obaveze, može zahtevati vraćanje po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova, a u slučaju delimične nemogućnosti ispunjenja zbog događaja za koji nije odgovorna jedna ni druga strana, druga strana može raskinuti ugovor ako delimično ispunjenje ne odgovara njenim potrebama, inače ugovor ostaje na snazi, a druga strana ima pravo da zahteva srazmerno smanjenje svoje obaveze (član 137.); da kad obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje šta drugo (član 394.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu podnosiocu ustavne žalbe povređeno ovo Ustavom zajemčeno pravo.

Naime, prema oceni Ustavnog suda, proizvoljno je i kao takvo ustavnopravno neprihvatljivo izneto stanovište Apelacionog suda u Novom Sadu da je, saglasno načelu monetarnog nominalizma utvrđenog članom 394. Zakona o obligacionim odnosima, tužena ispunila svoju obavezu prema tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe. Ovo stoga što navedeno načelo ne može samostalno da se primenjuje, nezavisno od osnovnih načela obligacionog prava, kao što su načelo jednake vrednosti davanja i načelo savesnosti i poštenja. Tako u uslovima hiperinflacije, kada dolazi do znatne promene u odnosima valuta – između one u kojoj je ugovorena obaveza i referentne, načelo monetarnog nominalizma se, prema oceni Ustavnog suda, koriguje načelom jednakih davanja u obligacionim odnosima, kao i načelom savesnosti i poštenja. U tim slučajevima se vrši valorizacija novčanog potraživanja, te se isplatom nominalnog iznosa duga ne može smatrati da je obaveza izvršena u celini.

Prema oceni Ustavnog suda, pravno je neutemeljen i stav Apelacionog suda u Novom Sadu da je odgovornost podnosioca što u uslovima hiperinflacije nije tražio raskid ugovora zbog nemogućnosti ispunjenja ili zbog promenjenih okolnosti. Naime, shodno citiranim odredbama člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, kod raskida ugovora, ugovorne strane se oslobađaju ugovornih obaveza, a svaka strana ima pravo da joj se vrati ono što je dala, pri čemu kada se vraća novac – plaća se i zatezna kamata. Stoga, i u slučaju raskida ugovora moralo bi se pristupiti ponovnom utvrđivanju obaveza, obaveza vraćanja primljenog, te bi se, kao u konkretnom slučaju, u uslovima hiperinflacije, moralo pristupiti računanju realnih iznosa koja je svaka strana dužna da vrati. Ustavni sud ukazuje i da se prema odredbi člana 131. Zakona o obligacionim odnosima , ne može tražiti raskid ugovora zbog neispunjenja neznatnog dela, te u situaciji kada je Apelacioni sud zaključio da tužena nije isplatila samo 5,3 rata od ugovorenih 45, gore navedeni stav Ap elacionog suda u Novom Sadu, prema oceni Ustavnog suda, nije ni pravno ni logički utemeljen.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i naložio nadležnom sudu da , u roku od 60 dana od dostavljanja ove odluke Ustavnog suda , ponovi postupak po žalbama izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4638/08 od 11. marta 2009. godine odlučujući kao i prvom delu tačke 1. i tački 2. izreke.

Ustavni sud ukazuje da je i u Odluci Už-3736/2010 od 12. jula 2012. godine izrazio isti stav u pogledu odnosa načela monetarnog nominalizma, načela savesnosti i poštenja i načela jednakih vrednosti davanja.

U pogledu istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge kojima bi potkrepio svoju tvrdnju o povredi ovog Ustavom zajemčenog prava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu 29. avgusta 1996. godine , do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Novom sadu od 31. avgusta 2010. godine, trajao 14 godina, kao i da je taj postupak nakon izjavljivanja revizije podnosioca, na njegov zahtev, zbog otvaranja postupka stečaja, u prekidu od 27. decembra 2010. godine, odnosno od 28. marta 2011. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem predloga za izvršenje, a završava sprovođenjem izvršenja, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja izvršnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio činjenično i pravno složen. Parnični sud je trebalo da utvrdi, a nakon perioda velike inflacije, da li je obaveza ugovorena pre više godine ispunjena, izborom adekvatne metodologije za obračun prestacija.

Takođe, Ustavni sud je ocenio i da je postavljeni zahtev za podnosioca bio od značaja, s obzirom na to da je tužbom tražena isplata većeg novčanog iznosa, Prema oceni Ustavnog suda, podnosilac nije značajnije doprineo navedenoj dužini trajanja označenog parničnog postupka. Naime, podnosilac se redovno, odazivao pozivima suda i, osim što dva ročišta na njegov zahtev nisu održana, nije preduzimao druge radnje koje bi uticale na navedenu dužinu trajanja postupka .

Međutim, Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka ne može biti opravdano nijednom složenošću postupka, niti eventualnim doprinosima stranaka, jer je zakonska obaveza suda da obezbedi da se postupak sprovede efikasno. Ustavni sud je konstatovao da je Opštinski sud u Novom Sadu prvo ročište za glavnu raspravu zakazao 14 meseci od podnošenja tužbe, a naredno - skoro dve i po godine nakon prvog, kao i da je u toku predmetnog parničnog postupka prvostepena presuda dva puta ukidana, dok je treći put preinačena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupnjem parničnih sudova, a pre svega Opštinskog suda u Novom Sadu , u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovo m delu, odlučujući kao u tački 3. izreke. Kako predmetni parnični postupak još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnih prava, naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 3. okonča u najkraćem roku.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na pravično suđenje zbog primene načela monetarnog nominalizma

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti