Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku po vanrednom pravnom leku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni sud Srbije je pogrešno odbacio zahtev za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljen, iako je bio podnet iz zakonom propisanog razloga – zbog nedozvoljenog raspolaganja stranaka, čime je podnosiocu uskraćeno pravo na odluku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Janka Anđelića iz Radenke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. oktobra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Janka Anđelića i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 975/08 od 12. februara 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se rešenje Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 975/08 od 12. februara 2009. godine i određuje da Vrhovni sud Srbije ponovo odluči o zahtevu za zaštitu zakonitosti podnetom protiv presude Opštinskog suda u Kučevu P. 359/02 od 20. septembra 2006. godine i presude Okružnog suda u Požarevcu Gž.1091/07 od 15. septembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Janko Anđelić iz Radenke je, preko punomoćnika Staniše Paunovića, advokata iz Kučeva, Ustavnom sudu 2. aprila 2009. godine izjavio ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 975/08 od 12. februara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je Vrhovni sud Srbije u osporenom rešenju pogrešno odlučio kada je odbacio njegov zahtev za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljen, zato što je izjavljen protiv odluka protiv kojih se po zakonu ne može podneti i s obzirom da nije zasnovan na zakonskim razlozima zbog kojih se zahtev za zaštitu zakonitosti može izjaviti. Naime, podnosilac smatra da su prvostepeni i drugostepeni sud učinili bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačaka 5) Zakona o parničnom postupku kada su utvrdili da je tuženi-protivtužilac Ljubodrag Anđelić vlasnik k.p. br. 5257/3 od 0.72,45 ha u KO Radenka, po pravnom osnovu apsolutnog održaja. Podnosilac smatra da je protivtužbeni zahtev predstavljao «tipično nedozvoljeno raspolaganje» iz člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, jer, po njegovom mišljenju, na strani tuženog-protivtužioca u konkretnom slučaju «nije bilo konstitutivnog elementa instituta održaja to jest nije bilo savesnosti državine». Predložio je da Ustavni sud poništi osporeno rešenje i naloži Vrhovnom sudu Srbije da meritorno odluči o njegovom zahtevu za zaštitu zakonitosti.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 975/08 od 12. februara 2009. godine, Sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Presudom Opštinskog suda u Kučevu P. 359/02 od 20. septembra 2006. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca - protivtuženog (podnosioca ustavne žalbe) i utvrđeno je da je prema tuženima - protivtužiocima, kao zakonskim naslednicima i pravnim sledbenicima pokojnog Vitomira Anđelića, tužilac vlasnik cele k.p. br. 1015/2 voćnjak četvrte klase na mestu zvanom "La Koliba" u površini od 0.45,40 ha, cele k.p. br. 5257/2 njiva šeste klase na mestu zvanom "La Strunjiš" u površini od 0.27,55 ha i 1/2 od kp. br. 1015/3 bunar na mestu zvanom "La Koliba" u površini od 0.00,50 ha, sve u KO Radenka, po osnovu razvrgnuća suvlasničke zajednice putem fizičke deobe, što su tuženi dužni priznati i trpeti da se kao takav na osnovu ove presude bez njihovog naknadnog prisustva i odobrenja uknjiži u javnim knjigama. U preostalom delu tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je vlasnik cele k.p. br. 5257/3 njiva šeste kl. na mzv. "La Strunjiš" u površini od 0.72,45 ha, u KO Radenka, po osnovu razvrgnuća suvlasničke zajednice putem fizičke deobe, što su tuženi dužni priznati i trpeti da se kao takav na osnovu ove presude uknjiži u javnim knjigama i da je tuženi Ljubodrag Anđelić dužan da tužiocu preda u državinu novoformiranu parcelu 5257/3 od 0.72,45 ha u KO Radenka, odbijen je kao neosnovan. Stavom drugim izreke utvrđeno je da je tuženi - protivtužilac Ljubodrag Anđelić iz Radenke vlasnik kp. br. 5257/3 njiva šeste klase u površini od 72,45 ari u KO Radenka, po pravnom osnovu apsolutnog održaja, što je tužilac - protivtuženi dužan priznati i dozvoliti da se tuženi po osnovu ove presude kao javne isprave podobne za uknjižbu prava vlasništva na nepokretnostima uknjiži u javne knjige.
Presudom Okružnog suda u Požarevcu Gž.1091/07 od 15. septembra 2008. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Kučevu P. 359/02 od 20. septembra 2006. godine.
Protiv navedenih presuda, a nakon što je obavešten da Republičko javno tužilaštvo neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti jer nepostoje zakonski razlozi propisani odredbama čl. 414. i 417. Zakona o parničnom postupku, tužilac (podnosilac ustavne žalbe) je, preko punomoćnika, izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Srbije, zbog bitne povrede odredaba parničnog pustupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku. Predložio je da Vrhovni sud Srbije preinači navedene presude i u odnosu na k.p. br. 5257/3, u površini od 72,45 ari, u KO Radenka usvoji tužbeni zahtev i utvrdi da je tužilac vlasnik te parcele, po osnovu fizičke deobe sa tuženim, a odbije protivtužbeni zahtev tuženog za utvrđivanje prava svojine na toj parceli po osnovu održaja.
Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 975/08 od 12. februara 2009. godine odbačen je zahtev za zaštitu zakonitosti. U obrazloženju rešenja navedeno je: da je Vrhovni sud našao da je zahtev nedozvoljen obzirom da je izjavljen protiv odluka protiv kojih se po zakonu ne može podneti, a u smislu člana 421. a u vezi člana 401. stav 2. tačka 5) i člana 404. Zakona o parničnom postupku; da zahtev za zaštitu zakonitosti koji je umesto Republičkog javnog tužioca izjavio tužilac, nije dozvoljen, obzirom da nije zasnovan na zakonskim razlozima zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti, a da na osnovu celokupnog činjeničnog i pravnog osnova proizlazi da odluke protiv kojih je izjavljen nisu zasnovane na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka.
4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su osporenim rešenjem povređena njegova Ustavom garantovana prava iz člana 32. stav 1. Ustava.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04) propisano je: da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. stav 3.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji uvek ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 361. stav 2. tačka 5)); da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti, osim iz člana 393. ovog zakona (član 401. stav 2. tačka 5)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401.), nije učinio prvostepeni sud (član 404.); da će revizijski sud presudom odbiti reviziju kao neosnovanu ako utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti, kao i da revizijski sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava (član 405.); da ako utvrdi da postoji bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. st. 1. i 2. ovog zakona zbog koje se revizija može izjaviti, revizijski sud će rešenjem ukinuti u celini ili delimično presudu drugostepenog i prvostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog ili drugostepenog suda, odnosno drugom nadležnom sudu (član 406. stav 1.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na predlog stranke u roku od tri meseca, a da zahtev za zaštitu zakonitosti nije dozvoljen protiv odluke koju je povodom revizije ili zahteva za zaštitu zakonitosti doneo sud nadležan da odlučuje o tim pravnim lekovima (član 413. st. 1. i 4.); da o zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 415.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog zakona (nedozvoljeno raspolaganje stranaka) (član 417.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, to može učiniti stranka koja je podnela predlog, u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti (član 418.); da će se o sednici na kojoj će sud odlučitvati o zahtevu za zaštitu zakonitosti obavestiti podnosilac zahteva, a da se na sednicu na kojoj će sud odlučivati o zahtevu za zaštitu zakonitosti neće pozivati stranka koja nije stavila predlog za izjavljivanje ovog pravnog leka, da ako sa sednice izostane podnosilac zahteva, raspravljaće se o izjavljenom pravnom leku i odlučiti, kao i da sednica počinje izveštajem izvestioca koji izlaže stanje stvari ne dajući svoje mišljenje o osnovanosti izjavljenog pravnog leka, posle čega će se pročitati presuda ili deo presude na koji se odnosi izjavljeni pravni lek, a po potrebi i zapisnici iz spisa, a zatim će podnosilac zahteva obrazložiti izjavljeni pravni lek (član 420.); da kada odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud Srbije ispituje samo one povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva, a u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti, shodno se primenjuju odredbe člana 397, čl. 400. do 406, čl. 410. i 411. Zakona o parničnom postupku (član 421.).
5. Ustavnopravnom ocenom osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije, sa aspekta navedenih odredaba građanskog procesnog prava, Ustavni sud je utvrdio da ovim rešenjem nije na pravilan način odlučeno o izjavljenom vanrednom pravnom sredstvu podnosioca ustavne žalbe. Iz obrazloženja ovog rešenja proističe da je Vrhovni sud našao da je podnosiočev zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen iz dva razloga. Prvo, ''s obzirom da je izjavljen protiv odluka protiv kojih se po zakonu ne može podneti'' i, drugo, ''s obzirom da nije zasnovan na zakonskim razlozima zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti''. Prvi razlog za ovakvo odlučivanje Vrhovnog suda u osporenom rešenju, koji se vezuje za shodnu primenu odredbe člana 401. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku koja utvrđuje da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti, u konkretnom slučaju se ne može prihvatiti. Naime, u objektivnom smislu ne postoji istovetnost kod sudskih odluka koje se mogu osporavati revizijom i zahtevom za zaštitu zakonitosti, jer se u tom slučaju ne bi ni radilo o suštinski različitim vanrednim pravnim sredstvima. Citirana zakonska odredba iz odeljka o reviziji bi se, u smislu člana 421. stav 2. Zakona o parničnom postupku, mogla shodno primeniti i na postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti samo ukoliko posebne odredbe čl. 413. do 420. ovog zakona ne određuju šta drugo. Pri tome, član 413. stav 1. Zakona o parničnom postupku utvrđuje da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke, dok stav 3. istog člana propisuje da ovakav zahtev nije dozvoljen protiv odluke koju je povodom revizije ili zahteva za zaštitu zakonitosti doneo sud nadležan da odlučuje po tim pravnim lekovima. Pošto je presuda protiv koje je podnosilac izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti nesporno pravnosnažna i nije doneta od strane Vrhovnog suda u postupku po navedenim vanrednim pravnim lekovima, već od strane okružnog suda u postupku odlučivanja po žalbi, proizlazi da se svakako nije radilo o presudi protiv koje se predmetni zahtev po zakonu nije mogao podneti, kako je to zaključio Vrhovni sud. U pogledu drugog razloga za odbacivanje zahteva podnosioca ustavne žalbe za zaštitu zakonitosti, takođe se ne može prihvatiti stav Vrhovnog suda da podnosiočev zahtev nije zasnovan na zakonskim razlozima zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti. Iz priloženog zahteva podnosioca od 17. novembra 2008. godine nesumnjivo proističe da je podnet upravo i jedino sa pozivom na učinjenu apsolutno bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, jer on smatra da su osporene odluke nižestepenih sudova zasnovane na pravno nedozvoljenom raspolaganju stranaka, konkretno tuženog. Takođe, i Vrhovni sud u osporenom rešenju konstatuje da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podići samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, odnosno ako je sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka. Iz tako postavljenih premisa, po oceni Ustavnog suda, ne može se izvesti zaključak o nedozvoljenosti izjavljenog pravnog sredstva.
Na osnovu navedenog, Ustavni sud ocenjuje da vanredni pravni lek koji je podnosilac izjavio nije a priori nedozvoljen, ni po kriterijumu sudskih odluka koje se njime osporavaju, ni po zakonskom osnovu po kom je podignut, te ga Vrhovni sud nije mogao odbaciti kao nedozvoljen primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.
6. Ocenjujući navode i razloge u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, a imajući u vidu sve prethodno izrečene konstatacije, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim pojedinačnim aktom - rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 975/08 od 12. februara 2009. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, Ustavni sud je stanovišta da ukoliko redovni sud nepravilno primeni procesnopravne odredbe koje utiču na pravičnost suđenja ili primenjuje pravila postupka isuviše rigidno ili bez osnova odbije da razmatra suštinu podnetog pravnog sredstva, dolazi do kršenja prava na pravično suđenje.
Na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 975/08 od 12. februara 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zagarantovano članom 32. stav 1. Ustava.
Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za otklanjanje štetnih posledica proisteklih iz utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije, kako bi taj sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o zahtevu za zaštitu zakonitosti podnetom protiv presude Opštinskog suda u Kučevu P. 359/02 od 20. septembra 2006. godine i presude Okružnog suda u Požarevcu Gž. 1091/07 od 15. septembra 2008. godine. Stoga je, primenom odredaba člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45.tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku po vanrednom pravnom leku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti