Poništavanje sudske odluke zbog arbitrernog odbacivanja zahteva za vraćanje imovine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Odbacivanje zahteva za restituciju kao neurednog, bez prethodnog poziva na dopunu, predstavlja preterani formalizam i arbitrerno postupanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-501/2016
06.12.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. H . i H . M . R , obe iz Republike Austrije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. decembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. H . i H . M . R . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 208/15 od 26. oktobra 2015. godine povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 208/15 od 26. oktobra 2015. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnositeljki ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 16838/14 od 6. februara 2015. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. H . i H . M . R , obe iz Republike Austrije, preko punomoćnika Z. B, advokata iz Novog Sada, podnele su Ustavnom sudu , 21. januara 2016. godine, ustavnu žalbu protiv zaključka Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-017353/2014 od 27. novembra 2014. godine, zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, kao i povrede odredbe člana 198. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se istovremeno ističe povreda prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju Sud ceni u odnosu na odredbu člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da su podnositeljke, pre podnošenja zahteva za vraćanje imovine, od Arhiva Vojvodine u N. tražile da im dostavi dokumentaciju u vezi sa oduzimanjem i movine od bivše vlasnice R. R , koja je bi la pripadni ca nemačke narodnosti i državljan ka Kraljevine Jugoslavije; da se akt o podržavljenju imovine nalazi „isključivo i jedino“ u tom arhivu i da podnositeljk e ne mo gu do njega doći na drugi način; da nadležni arhiv nije izdao podnositeljkama traženu dokumentaciju do vremena kada je zahtev za vraćanje imovine morao biti podnet, jer je rok prekluzivan .

Pozivajući se na odredbu člana 11. stav 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, podnositeljke istič u da je Agencija za restituciju propustila da im odredi rok za dostavljanje dokumentacije, u skladu sa odredbom člana 58. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, već je „preuranjeno“ donela odluku kojom se zahtev odbacuje, čime je prouzrokovala gubitak nj ihovih prava, posebno imajući u vidu da protiv te odluke nije dozvoljena žalba. Prema navodima ustavne žalbe, odredbe čl. 42. i 43. Zakona o vraćanju oduzete imovine regulišu samo onaj deo postupka koji se odnosi na podnošenje samog zahteva, a sve druge radnje Agencije za restituciju, koje se odnose na postupanje od podnošenja zahteva do njegovog odbacivanja kao neurednog, regulisane su Zakonom o opštem upravnom postupku. Podnositeljke, takođe ukazuju da je Agencija trebalo da primeni član 158. Zakona o opštem upravnom postupku, kojim je propisano da će organ koji vodi postupak po službenoj dužnosti pribaviti ispravu koja se nalazi kod drugog organa, ako stranka nije uspela da je pribavi, s obzirom na obavezu državnih i drugih organa i organizacija propisanu članom 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Podnositeljke ustavne žalbe dalje navod e da je, prema odluci AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine, objavljenoj u „Službenom listu DFJ“, broj 2/45, stupanjem na snagu te odluke u državnu svojinu prešla sva imovina lica nemačke narodnosti, izuzev Nemaca koji su se borili u redovima NOVJ i POJ ili su podanici neutralnih država, a nisu se držali neprijateljski za vreme okupacije. Podnositeljk e istič u da im je osporenim zaključkom Agencije za restituciju, kao naslednic ama bivše vlasnice koj a je bi la nemačke narodnosti, uskraćeno pravo da potražuj u oduzetu imovinu, jer i ako n aknadno od arhiva dobiju akt o podržavljenju imovine, neće moći da podnes u novi zahtev za vraćanje imovine.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporeni akt i naloži Agenciji za restituciju da nastavi predmetni postupak za vraćanje oduzete imovine koji je pokrenut zahtevom od 23. februara 2014. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim zaključkom Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-017353/2014 od 27. novembra 2014. godine odbačen je kao neuredan zahtev podnositeljki ustavne žalbe za vraćanje imovine oduzete od bivše vlasnice R. R , podnet 23. februara 2014. godine. U obrazloženju zaključka je navedeno: da uz zahtev za vraćanje imovine nije priložen obavezan dokaz propisan odredbom člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, i to isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt o podržavljenju, uz navođenje predmeta oduzimanja; da je odredbom člana 3. stav 1. tačka 3) navedenog zakona propisano šta se smatra „aktom o podržavljenju“; da je odredbom člana 43. stav 1. Zakona propisano da će se zahtev koji ne sadrži obavezne podatke iz člana 42. stav 7. Zakona odbaciti kao neuredan, te je, polazeći od navedenog, odlučeno kao u dispozitivu zaključka.

Presudom Upravnog suda U. 16838/14 od 6. februara 2015. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom su podnositeljke ustavne žalbe osporile zakonitost zaključka Agencije od 27. novembra 2014. godine. Upravni sud je prihvatio u svemu kao pravilne razloge navedene u obrazloženju osporenog zaključka Agencije i ocenio neosnovanim navode tužbe da je Agencija trebalo da vrati zahtev na uređenje, ističući da osporeni zaključak ne predstavlja upravni akt koji se donosi po slobodnoj oceni postupajućeg službenog lica, već strogo vezan upravni akt, čije je donošenje u potpunosti regulisano zakonom. Polazeći od odredbe člana 11. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju , Upravni sud je ocenio da nije bilo mesta primeni odredaba Zakona o opštem upravnom postupku , jer je pitanj e p ostupanja sa neurednim zahtevom jasno definisano Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 208/15 od 26. oktobra 2015. godine odbijen je zahtev podnositeljki ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 16838/14 od 6. februara 2015. godine. U obrazloženju presude Vrhovnog kasacionog suda je konstatovano da su podnositeljke u zahtevu za preispitivanje sudske odluke ukazal e na povredu načela Zakona o opštem upravnom postupku i člana 198. Ustava. Vrhovni kasacioni sud je našao da je pobijana presuda doneta bez povrede pravila postupka, uz pravilnu primenu materijalnog prava, a da obrazloženje pobijane presude sadrži jasne i određene razloge koje u svemu prihvata taj sud, pri čemu ostali navodi zahteva ne mogu da dovedu do drukčije ocene zakonitosti pobijane presude, kojom , po oceni tog suda, nisu povređene odredbe Ustava, ni drugih zakona. Vrhovni kasacioni sud je naveo da je cenio navode zahteva prema kojima je Upravni sud trebalo da oceni navode tužbe koji se odnose na nemogućnost stranaka da pravovremeno dođu do potrebnih isprava koje se čuvaju u arhivu, „jer je odredbom člana 43. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, u stavu 1, propisano da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava, odbaciti kao neuredan“.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljke ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su p red Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu (član 198. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 58. stav 1. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede označenog prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11i 108/13) propisano je: da se postupak po zahtevu sprovodi po odredbama ovog zakona, a da će se na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 11. stav 1.); da su svi organi Republike Srbije, organi autonomne pokrajine, organi jedinice lokalne samouprave i drugi organi i organizacije, dužni da u okviru svojih nadležnosti i bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva za izdavanje, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke iz člana 42. st. 3. do 6. ovog zakona kojima raspolažu (član 13.); da se zahtev za vraćanje imovine podnosi u roku od dve godine od dana objavljivanja javnog poziva Agencije na veb sajtu ministarstva nadležnog za poslove finansija (član 42. stav 1.); da se uz zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl (član 42. stav 4. tačka 3)); da se uz zahtev obavezno prilaže dokaz iz stava 4. tačka 3) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.); da lice čiji je zahtev odbačen u smislu stava 1. ovog člana ima pravo da novi zahtev podnese do isteka roka iz člana 42. stav 1. ovog zakona (član 43. stav 2.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da su po ovom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene ovim zakonom (član 1.); da su po ovom zakonu dužni da postupaju i preduzeća i druge organizacije kad u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom rešavaju, odnosno kad obavljaju druge poslove iz člana 1. ovog zakona (član 2.); da odredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (član 3.); da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6.); da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 8.); da će se organ koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.); da ako podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u kom je dužan da to učini (član 58. stav 1.); da ako podnosilac ne otkloni nedostatke u određenom roku, pa se usled toga ne može postupati po podnesku, organ će zaključkom odbaciti takav podnesak, a na tu posledicu će se podnosilac naročito upozoriti u pozivu za ispravku podneska (član 58. stav 2.); da se p re donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.).

5. Podnositeljke ustavne žalbe smatra ju da Agencija za restituciju nije mogla da odbaci nj ihov zahtev za vraćanje imovine, pre nego što im ostavi rok za pribavljanje isprave o podržavljenju imovine oduzete od bivšeg vlasnika. Podnositeljke, takođe, ističe da im je osporenim zaključkom Agencije za restituciju uskraćeno pravo da potražuj u oduzetu imovinu, jer i ako naknadno pribav e akt o podržavlje nju imovine, neće moći da podnesu novi zahtev za vraćanje imovine.

Ustavni sud je, polazeći od ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnositeljke prevashodno ukazuj u na propuste Agencije u primeni procesnog prava, te je ocenjivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , kojim se garantuje svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Ovaj sud ukazuje da ustavna garancija prava na pravično suđenje podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je konstatovao: da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima; da se, saglasno načelu materijalne istine, pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja; da će organ pozvati podnosioca zahteva da otkloni formalne nedostatke koji sprečavaju postupanje po zahtevu i odrediti mu rok da to učini; da će se podnosilac u pozivu za ispravku, odnosno dopunu zahteva upozoriti na to da će zahtev biti odbačen, ako blagovremeno ne postupi po nalogu organa; da je organ koji vodi postupak dužan da po službenoj dužnosti pribavi ispravu koja se nalazi kod drugog organa, koju stranka nije uspela da pribavi .

Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u obrazloženju presude kojom je ispitivao zakonitost osporenog zaključka Agencije ocenio neosnovanim navod e podnositeljki da je Agencija trebalo da im vrati zahtev na uređenje, jer je pitanje postupanja sa neurednim zahtevom „jasno definisano“ Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, pa nema mesta primeni odredaba Zakona o opštem upravnom postupku. Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju presude Uzp. 208/15 od 26. oktobra 2015. godine prihvatio u svemu razloge koje je Upravni sud naveo za donošenje svoje odluke. Vrhovni kasacioni sud nije ocenio navode zahteva o povredi načela Zakona o opštem upravnom postupku, a iz navedene presude , uprkos tome što nedostaje deo obrazloženja, može se zaključiti da za taj sud nisu od uticaja navodi koji ma je ukazano na nemogućnost stranaka da pravovremeno dođu do potrebnih isprava koje se čuvaju u arhivu.

Ocenjujući ustavnopravnu prihvatljivost stanovišta izraženog u osporenoj presudi Upravnog suda, Ustavni sud najpre ukazuje da se posebnim zakonom mogu uvesti specifičnosti kojima se odstupa od opštih pravila upravnog postupka, ali ta odstupanja moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim Zakonom o opštem upravnom postupku, odnosno, takvim se rešenjima ne može ugroziti položaj jedne strane u postupku i time dovesti u pitanje ostvarenje zaštite njenih prava u postupku, odnosno uvoditi nejednako postupanje prema strankama u postupku (navedeni pravni stav Sud je izrazio, pored ostalih, u odlukama IUz-17/2011 od 23. maja 2013. godine i Už-638/2011 od 11. jula 2014. godine). Ustavni sud naglašava da je postupanje organa uprave u fazi prethodnog ispitivanja zahteva od izuzetnog značaja za stranku, zbog zaštite njenog pravnog interesa, jer omogućava stranci da, na poziv organa, dostavi tražene dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, odnosno da obavesti organ o razlozima koji je sprečavaju da to učini. Ustavni sud, takođe, konstatuje da Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne sadrži odredbu kojom se isključuje primena odredaba člana 58. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku u postupanju Agencije po zahtevima za vraćanje imovine, niti je odredbom člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da će se zahtev uz koji nisu priloženi propisani dokazi odbaciti kao neuredan „odmah“ ili „bez upozorenja“.

Ispitujući da li i u kojoj meri odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju predstavlja odstupanje od pravila postupanja organa u upravnom postupku sa nepotpunim podneskom, Ustavni sud je imao u vidu da se posebnim zakonom može predvideti obaveza prilaganja određenih dokaza uz podnesak, u kom slučaju izostanak takvih dokaza predstavlja formalni nedostatak zbog kojeg se po takvom podnesku ne može postupati. Kako je ratio legis odredaba člana 42. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju što preciznije navođenje podataka i priloga koje obavezno mora da sadrži zahtev za vraćanje imovine – s obzirom na specifičnost tog postupka i njegovu hitnost, opravdano je da izostanak nekog podatka ili dokaza ima za posledicu odbacivanje zahteva kao neurednog. Međutim, po shvatanju Ustavnog suda, navedena zakonska posledica ne može da nastupi ukoliko podnosilac zahteva prethodno nije pozvan da zahtev dopuni na određeni način i u određenom roku, i upozoren da će, u protivnom, njegov zahtev biti odbačen. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u osporenom postupku morala biti sagledana u kontekstu opštih pravila o postupanju organa sa neurednim podneskom iz sistemskog zakona, čija primena u tom delu nije isključena. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio, pored ostalih, u odlukama Už-8195/2014 od 3. novembra 2016. godine, Už-8975/2014 od 24. novembra 2016. godine, Už-8241/2015 od 26. oktobra 2017. godine i Už-5984/2015 od 26. oktobra 2017. godine (videti internet stranicu na: www.ustavni.sud.rs).

Ustavni sud je imao u vidu da stranka u upravnom postupku može već prilikom podnošenja zahteva nadležnom organu istaći da nije u mogućnosti da pribavi dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, ali da to može učiniti i po prijemu poziva nadležnog organa da uredi zahtev. Ustavni sud konstatuje da je Agencija donela osporeni zaključak, a da prethodno nije pozvala podnositeljke ustavne žalbe da urede zahtev, niti ih je upozorila da će isti, u protivnom, biti odbačen, čime je onemogućila podnositeljk e da u toku postupka sam e pribav e ispravu koja se nalazi kod drugog organa, odnosno da istakn u da ne mogu sam e da pribave tu ispravu. Ustavni sud je konstatovao da se iz osporenog zaključka ne može utvrditi da li je, u konkretnom slučaju, protekao maksimalni rok propisan Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, od obraćanja nadležnom arhivu za dostavljanje dokumentacije do podnošenja zahteva Agenciji za vraćanje oduzete imovine, ali je našao da to ne može uticati na odluku o ustavnoj žalbi, imajući u vidu stanovište Suda da se zahtev za vraćanje oduzete imovine ne može odbaciti kao neuredan, pre nego što se podnosilac pozove da uredi zahtev i upozori n a posledice propuštanja (videti odluke Ustavnog suda Už-1993/2016 od 8. februara 2018. godine i Už-6117/2015 od 31. maja 2018. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je zaključkom Agencije od 27. novembra 2014. godine o odbacivanju zahteva za vraćanje imovine podnositeljkama ustavne žalbe uskraćeno pravo da njihov zahtev bude suštinski razmotren, a Upravni sud je propustio da sprovede delotvornu kontrolu zakonitosti osporenog akta. S obzirom na to da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio ocenu Upravnog suda da nije bilo mesta primeni odredaba člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud nalazi da presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 208/15 od 26. oktobra 2015. godine nije obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, što je dovelo do povrede prava podnositeljki ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava . Stoga je Ustavni sud u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je konstatovao da su podnositeljk e ustavnom žalbom ospori le samo zaključak Agencije za restituciju, kojim je odlučeno o njihovom zahtevu za vraćanje imovine, ali je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 208/15 od 26. oktobra 2015. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o zahtev u podnositeljki ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 16838/14 od 6. februara 2015. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi odredaba člana 21. Ustava, kojima se utvrđuje da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, jer podnositeljke ni su pružile dokaze da im je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 208/15 od 26. oktobra 2015. godine, biti ponovo ispitana zakonitost presude Upravnog suda kojom je pravnosnažno okončan predmetni upravni postupak. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da, saglasno odredbi člana 5. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, pravo na vraćanje imovine nema strani državljanin, odnosno njegovi zakonski naslednici, za koje je obavezu obeštećenja preuzela strana država po osnovu međunarodnog ugovora (tačka 1)) ili su inače obeštećeni (tačka 2)), kao i lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije, za vreme Drugog svetskog rata, kao ni njegovi naslednici (tačka 3)). Iz navedenih odredaba zakona proizlazi da zahtev za vraćanje oduzete imovine ne bi mogao biti usvojen – čak i ako je bivši vlasnik rehabilitovan, dok se u postupku ne utvrdi da li su bivši vlasnik, odnosno njegovi zakonski naslednici obeštećeni za imovinu koja je oduzeta, odnosno ostala u Jugoslaviji.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi povreda odredbe člana 198. stav 1. Ustava o zakonitosti uprave, dovodi u vezu sa povredom prava na pravično suđenje, o čemu se ovaj sud već izjasnio.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Poništavanje sudske odluke zbog arbitrernog odbacivanja zahteva za vraćanje imovine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti