Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu Stambene zadruge „Tehničar“ i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane Apelacionog suda, kao i povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od 14 godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ , u stečaju , i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9208/10 od 16. septembra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7459/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelaciono g sud a u Novom Sadu Gž. 9208/10 od 16. septembra 2010. godine i određuje se da isti sud, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponov o odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7459/04 od 13. februara 2008. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ stečaju iz Novog Sada je 1. decembra 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9208/10 od 16. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog člano m 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7459/04.

Podnosilac je u ustvnoj žalbi između ostalog istakao: da je Apelacioni sud postupio suprotno stavu Vrhovnog kasacionog suda izraženom u brojnim presudama tog suda, ali i stavu Apelacionog suda iskazanom u drugim presudama tog suda u kojima je takođe podnosilac bio tužilac, a pri istom činjeničnom stanju, u kojima je usvajao, odnosno delimično usvajao tužbene zahteve tužioca. Takođe je navedeno da, suprotno odredbama čl. 12 . i 15. i člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, parnični sud nije dosudio kamatu od momenta podnošenja tužbe sudu. Podnosilac smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno time što je postupak, koji nije bio pravno složen, trajao 14 godina, pri čemu on nije ničim doprineo navedenoj dužini. Predložio je da Ustavni sud utvrdi da su osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7459/04 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6510/12 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 29. avgusta 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih zadrugara Z.M, M.Ć i B. P, svi iz Novog Sada, radi isplate duga u iznosu od 45.920,00 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i trškovima parničnog postupka.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu je zakazano za 27. oktobar 1997. godine, ali isto nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, odnosno zbog nepristupanja drugotuženog i trećetuženog.

Podneskom od 12. februara 1999. godine, tužilac je povukao tužbu u odnosu na drugotuženog i trećetuženog.

Na ročištu održanom 16. marta 2000. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, a nalaz je dostavljen 23. aprila 2001. godine.

Ročište zakazano za 2. oktobar 2001. godine nije održano, na predlog sudskog veštaka, jer nije dostavio odgovor na primedbe tužioca, koje je potom dostavio sudu 8. oktobra 2001. godine.

Ročište zakazano za 13. decembar 2001. godine je odloženo na neodređeno vreme, radi izjašnjenja sudskog veštaka na primedbe tužioca, a sudski veštak je dostavio sudu odgovor na primedbe odnosno dopunski nalaz, tek na ročištu održanom 2. septembra 2002. godine na kome je i zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5100/96 od 2. septembra 2002. godine je , u stavu prvom izreke , usvojen preinačeni tužbeni zahtev tužioca delimično i obaezana je tužena da tužiocu na ime duga isplati iznos od 25.809,34 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. septembra 2002. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je konstatovano da se preostali deo tužbenog zahteva preko dosuđenog znosa od 25.809,34 dinara, do traženog iznosa od 1.225.794 ,96 dinara , odbija. Stavom trećim izreke presude je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 28.164,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama tužioca i tužene, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 266/03 od 4. decembra 2003. godine, ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5100/96 od 2. septembra 2002. godine u delu kojim je delimično odbijen tužbeni zahtev i rešeno o parničnim troškovima (stav drugi i treći izreke) i u tom delu je predmet vra tio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku koji se vodio za preostali deo tužbenog zahteva, održana su ročišta 24. novembra 2004. godine, a na ročištu od 21. februara 2005. godine je određeno izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem, a dopunski nalaz je dostavljen sudu 9. marta 2005. godine.

Na ročištu održanom 11. aprila 2005. godine je na predlog punomoćnika tužioca ponovo određeno dopunsko veštačenje, a na sledećem ročištu održanom 12. septembra 2005. godine je ponovljen nalog sudskom veštaku za dopunskim veštačenjem, koje je dostavljeno sudu 22. septembra 2005. godine.

Ročište zakazano za 5. decembar 2005. godine nije održano na predlog punomoćnika tužioca, a na sledećem ročištu održanom u odsustvu uredno pozvanog punomoćnika tuženog 30. januara 2006. godine je zaključena glavna rasprava.

Nakon šest meseci od zaključenja glavne rasprave 30. januara 2006. godine, prvostepeni sud je rešenjem od 17. jula 2006. godine, ponovo otvorio raspravu radi razjašnjenja pojedinih važnih pitanja, a na ročištu održanom 2. aprila 2007. godine je ponovo zaključio glavnu rasprav u.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7459/04 od 2. avgusta 2007. godine otvorena je glavna rasprava zaključena 2. aprila 2007. godine, a na ročištu održanom 16. oktobra 2007. godine je određeno izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem, koji je dostavljen sudu 15. novembra 2007. godine. Ročište zakazano za 22. novembar 2007. godine nije održano, jer punomoćnici parničnih stranaka nisu primili dopunski nalaz veštaka, kao ni ročište zakazano za 12. decembar 2007. godine, jer je punomoćnik tužioca podneskom predatim na navedenom ročištu precizirao tužbeni zahtev. Na ročištu održanom u odsustvu uredno pozvanog punomoćnika tuženog 13. februara 2008. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7459/04 od 13. februara 2008. godine je , u stavu prvom izreke , usvojen tužbeni zahtev tužioca delimično i oba vezana je tužena da tužiocu na ime duga isplati iznos od 950.612,36 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. novembra 2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je konstatovano da se preostali deo tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa od 950.612,36 dinara , do traženog iznosa od 3.873.989,32 dinara , odbija kao neosnovan . Stavom trećim izreke presude je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 222.912,24 dinara na ime troškova parničnog postupka. Iz obrazloženja proizlazi da je tužilac svoju obavezu iz ugovora ispunio u celosti uplatom odobrenog zajma tuženoj i ima pravo da traži od tužene ispunjenje ugovorne obaveze, odnosno isplatu utvrđenog iznosa od 950.612,36 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 6. novembra 2007. godine do isplate. Do utvrđenog iznosa sud je došao putem ekonomsko-finansijskog veštačenja primenom objavljenih dnevnih tržišnih kurseva dem od strane Narodne banke Srbije, tako što je na dug od 18.152,44 DEM obračunata i domicilna kamata za period od 29. avgusta 1996. godine do 6. novembra 2007. godine, tako da dug ukupno iznosi 11.265,62 evra što u dinarskoj protivvrednosti iznosi 950.612,36 dinara. Prvostepeni sud je utvrdio da se ekvivalentnost uzajamnih davanja stranaka iz predmetnog ugovornog odnosa uspostavlja, tako što se dobijeni iznos neisplaćenog zajma u konvertabilnoj valuti pretvori u dinarsku protivvrednost na dan veštačenja, odnosno na dan 6. novembra 2007. godine, i to u iznosu od 950.612,36 dinara , zbog čega je i usvojio tužbeni zahtev do navedenog iznosa, a preko istog je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca .

Odlučujući o žalbama, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1080/10 od 4. februara 2010. godine vratio spise predmeta P. 7459/04 Osnovnom sudu u Novom Sadu, radi sprovođenja izviđajnih radnji, jer iz spisa predmeta nije moguće nesporno utvrditi uočeni procesni nedostatak, odnosno da li je glavni menadžer u vreme davanja punomoćja advokatima bi o ovlašćen da daje punomoćje za zastupanje tužioca u sudskim postupcima.

Nakon sprovedenih izviđajnih radnji, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž. 9208/10 od 16. septembra 2010. godine i u stavu prvom izreke je odbio žalbu tužioca, a žalbu tužene delimično usvojio, tako što je presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7459/04 od 13. februara 2008. godine preinačio u usvajajućem delu i u odluci o troškovima parničnog postupka, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca preko iznosa glavnice od 28.721,87 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. novembra 2007. godine do isplate i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom drugim izreke presude je potvrđena prvostepena presuda u preostalom delu. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da su parnične stranke zaključile ugovor o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja zadrugara. Na osnovu tog ugovora tuženi su od tužioca dobili nenamenski zajam uvisini od 500.000,00 tadašnjih dinara, pod uslovima koje je doneo Upravni odbor tužioca. Po osnovu ovog posla tužena je uplatila iznos od 100.000,00 tadašnjih dinara na ime depozita, 6.000,00 tadašnjih dinara na ime osiguranja i 10.000,00 tadašnjih dinara na ime administrativnih troškova, 15.000,00 tadašnjih dinara na ime provizije koje je tužilac tražio po osnovu ugovora o depozitu broj 02-734/5201991 od 8. jula 1991. godine. Tuženoj je 22. jula 1991. godine uplaćen iznos odobrenog zajma, a otplatu kredita je vršila u ugovoren om roku i u mesečnim ratama počev od 26. avgusta 1991. godine do 25. januara 1993. godine, pri čemu je otplatila deo duga, i to deset rata u iznosu od po 8.353,00 dinara, dve rate u iznosu od po 833,00 dinara, iznos od 1.680,00 dinara, iznos od 24.137,00 dinara, iznos od 2.499,00 dinraa i 2.500,00 dinara. Obračunom neizmirenog zajma primenom tržišnih kurseva nemačke marke objavljenih kod Narodne banke Srbije, neizmireni dug na dan poslednje rate 25. januara 1993. godine iznosi 18.152,44 dem ili 9.281,19 evra. Navedeni dug izražen u nemačkim markama do 6. novembra 2007. godine sa obračunatom domicilnom kamatom iznosi 12.827,48 evra ili 990.258,63 dinara, a sa domicilnom kamatom obračunatom od dana utuženja 29. avgusta 1996. godine do 6. novembra 2007. godine iznosi 11.265,62 evra ili 950.612,36 dinara. Drugostepeni sud nalazi da je tužena zaključno sa 25. januarom 1993. godine, kada je isplatila 46 od ukupno 60 rata, u govorom preuzetu obavezu uredno izmirivala bez protivljenja tužioca, a tužilac se nije u uslovima visoke hiperinflacije koristio pravom na raskid ugovora zbog promenjeni okolnosti ili nemogućnosti ispunjenja. Tužilac propušta da se koristi pravom na raskid ugovora koje mu pripada po saglasnoj izjavi parničnih stranaka, iako je izostala uplata dve uzastopne rate. Tužilac ni u ovom sporu ne traži raskid ugovora, pa nema mesta primeni člana 132, u vezi člana 15. Zakona o obligacionim odnosima, kojom se prvostepeni sud bez sumnje rukovodio, uspostavljajući ekvivalenciju međusobnih davanja stranaka. Naime, prvostepeni sud svodi na čvrstu valutu prestacije obe stranke u momentu ispunjenja pojedinačnih ugovorom preuzetih obaveza, pa nakon prebijanja tako dobijenih iznosa na dobijenu razliku u čvrstoj valuti dodaje i domicilnu kamatu obračunatu od dana utuženja 29. avgusta 1996. godine do 6. novembra 2007. godine (dana veštačenja). Taj sud je stanovišta da je kod ugovora koji je za predmet imao obaveze izražene u domaćoj valuti polazište za obračun neisplaćenog čvrsta valuta. Međutim, kako ugovor nikada nije raskinut i nema preobražaja prava nastalih saglasnošću volja ugovornih strana, a tužilac je primao isplate do 25. januara 1993. godine, bez ikakvih primedbi, visina neizmirene obaveze predstavlja razliku između iznosa datog zajma i zbira neisplaćenih rata i datog depozita, sve iskazano u čvrstoj valuti. Kako je tužena po navedenom ugovoru isplatila nominalnu vrednost od 46 rata i depozit u visini od 100.000,00 tadašnjih dinara, a što predstavlja 12 nominalnh rata, tužena je tužiocu ukupno isplatila 58 rata. Na osnovu navedenog tužena nije izmirila iznos u protivvrednosti od dve rate, te kako je vrednost prve rate, izražena u čvrstoj valuti, u protivvrednosti 335,46 DEM, tužena je obavezi da tužiocu isplati iznos od 670,92 dem, odnosno 344,06 eura. Kada se iznos izražen u čvrstoj valuti preračuna u dinarsku protivvrednost na dan veštačenja 13. februara 2008. godine po vrednosti kursa evra od 83,4789 dinara za evro , dobija se vrednos t od 28.721,87 dinara, a koji iznos predstavlja i iznos potraživanja tužioca prema tuženoj. Drugostepeni sud nalazi da je ovakvim obračunom uspostavljena narušena ekvivalencija međusobnih davanja usled dejstva hiperinflacije.

Punomoćnik tužiioca je 1. decembra 2010. godine izjavio reviziju protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9208/10 od 16. septembra 2010. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 13044/10 od 27. decembra 2010. godine je utvrđen prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do okončanja stečajnog postupka koji je pokrenut nad tužiocem, a postupak će se nastaviti kada novi zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenci pravnog lica preuzmu postupak ili ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine. Rešenjem istog suda od 28. marta 2010. godine ponovno je utvrđen prekid postupka u ovoj prvnoj stvari do okončanja stečajnog postupka koji je pokrenut nad tužiocem. Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 13044/10 od 13. jula 2011. godine je ispravljeno rešenje P. 13044/10 od 28. marta 2010. godine u zaglavlju P. 13044/10 od 28. marta 2011. godine, u pogledu pravilnog označenja datuma donošenja rešenja, dok je u preostalom delu rešenje ostalo neizmenjeno.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 13044/10 od 16. marta 2012. godine je utvrđen nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari P. 6510/12, a Osnovni sud u Novom Sadu se oglasio stvarno nenadležnim za rešavanje u ovoj pravnoj stvari i nakon pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu kao stavarno nadležnom.

Odlučujući o sukobu nadležnosti, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R1. 533/12 od 15. novembra 2012. godine, utvrdio da je za postupanje u ovom predmetu stvarno nadežan Osnovni sud u Novom Sadu.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 61/13 od 30. januara 2013. godine vratio spise predmet a P. 7459/04 Osnovnom sudu u Novom Sadu, preko Apelacionog suda u Novom Sadu, radi otklanjanja procesnih nedostataka, odnosno dostavljanja blagovremene, dozvoljene i potpune revizije tuženoj i Republičkom javnom tužiocu.

Podneskom od 12. aprila 2013. godine punomoćnik tužioca je povukao reviziju izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9208/10 od 16. septembra 2010. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. stav 1.); da se ugovor ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze (član 131.); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, kao i da je strana koja vraća novac dužna da plati zateznu kamatu od dana kada je isplatu primila (član 132. st. 1, 2. i 5.); da ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine, kao i da ako izrekne raskid ugovora, sud će na zahtev druge strane obavezati stranu koja ga je zahtevala da naknadi drugoj strani pravičan deo štete koju trpi zbog toga (član 133. st. 1. i 5.); da kada je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana, gasi se i obaveza druge strane, a ako je ova nešto ispunila od svoje obaveze, može zahtevati vraćanje po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova, a u slučaju delimične nemogućnosti ispunjenja zbog događaja za koji nije odgovorna jedna ni druga strana, druga strana može raskinuti ugovor ako delimično ispunjenje ne odgovara njenim potrebama, inače ugovor ostaje na snazi, a druga strana ima pravo da zahteva srazmerno smanjenje svoje obaveze (član 137.); da kad obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje šta drugo (član 394.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud je u analazi konkretnog pravnog slučaja pošao od odredbe člana 394. ZOO kojom je propisano da kad obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje šta drugo. Dakle, Zakon o parničnom postupku se u principu opredelio za načelo monetarnog nominalizma, a ne valorizma.

Međutim, načelo monetarnog nominalizma nema apsolutni karakter, s obzirom na to da postoje i druga načela obligacionog prava, koje takođe treba poštovati. Naime, u uslovima visoke inflacije može doći do obezvređivanja novčanog potraživanja poverioca do te mere da je ugroženo osnovno načelo obligacionog odnosa, a to je jednaka vrednost uzajamnih davanja. Dakle, u uslovima enornmne inflacije načelo monetarnog nominalizma se sukobljava sa načelom jednake vrednosti davanja u obligacionim odnosima, ali i sa načelom pravičnosti. Da bi se uspostavila ravnoteža jednakih vrednosti uzajamnih davanja između poverioca i dužnika, kao i radi ostvarenja načela pravičnosti, poveriocu se priznaje pravo na valorizaciju novčanog potraživanja. Naime, plaćanje nominalnog iznosa duga u uslovima hiperinflacije ne oslobađa tuženog obaveze da isplata mora predstavljati i ekvivalent stvarne vrednosti njegovog duga prema tužiocu. Devizna valorizacija od nastanka do izmirenja obaveze obezbeđuje u konkretnom slučaju primenu načela jednakih vrednosti uzjamnih davanja u smislu člana 15. ZOO.

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Novom Sadu je smatrao da tužilac nije savesno poslovao, odnosno da se nije ponašao kao dobar privrednik, jer se nije koristio pravom na raskid ugovora nakon izostale dve uzastopne uplate, te da stoga nema mesta restituciji kao građanskopravnoj sankciji prema članu 132. ZOO. Ovakav stav Apelacionog suda u Novom Sadu Ustavni sud smatra ustavnopravno neprihvatljivim. Naime, po oceni Ustavnog suda, činjenica što tužilac nije tražio raskid ugovora ne može se u uslovima hiperinflacije pripisati u krivicu tužiocu, niti ovo može biti osnov za oslobođenje tuženog od obaveze stvarne naknade, odnosno od obaveze uspostavljanja ravnoteže jednakih vrednosti uzajamnih davanja. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu rezultat ustavnopravno neprihvatljive primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9208/10 od 16. septembra 2010. povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge kojima bi potkrepio svoju tvrdnju o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u trećem delu tačke 1. izreke.

6. Imajući u vidu da je povreda Ustavom zajemčenog prava podnosioca ustavne žalbe takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njega u parničnom ostupku pvoom koga je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu u tački 2. izreke poništio osporenu presudu i odredio da se štetne posledice utvrđene povrede otklone tako što će Apelacioni sud u Novom Sadu, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke , ponov o odlučiti o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7459/04 od 13. februara 2008. godine.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 29. avgusta 1996. godine, a da je okončan donošenjem drugostepene presude Apelacionog suda u Novom Sadu 16. septembra 2010. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da osporeni parnični postupak trajao 14 godina i dva meseca, što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u osporenom postupku, Ustavni sud je ocenio da je pravna stvar bila u u određenoj meri činjenično i pravno složena.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman pravni interes da se predmetni parnični postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac nije doprineo dugom trajanju osporenog postupka. Osim, predloga punomoćnika tužioca da se odloži ročište zakazano za 5. d ecembar 2005. godine, podnosilac svojim radnjama nije doprineo trajanju parničnog postupka, jer se uredno odazivao zakazanim ročištima i preduzimao radnje u cilju okončanja postupka.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da prvostepeni sud prvo ročište za glavnu raspravu zakazao nakon godinu dana od podnošenja tužbe 27. oktobra 1997. godine, iako su se znatno ranije stekli procesni uslovi za zakazivanje pripremnog ročišta. Sledeće ročitše za glavnu raspravu je zakazano nakon dve godine i pet meseci, 16. marta 2000. godine, a nakon toga je protekla jedna godina i sedam meseci, te je sledeće zakazano za 13. januar 2001. godine, koje je odloženo zbog nepostupanja sudskog veštaka po primedbama tužioca, kao i naredno ročište zakazano za 2. septembar 2002. godine. Nakon ukidanja prve presude, prvostepeni sud je nakon šest meseci od zaključenja glavne rasprave 30. januara 2006. godine, rešenjem od 17. jula 2006. godine ponovno otvorio glavnu raspravu, radi razjašnjenja činjenica, ali je na ročištu održanom 2. januara 2007. godine glavna raspra va zaključena bez izođenja dokaza. Prvostepeni sud je potom rešenjem od 2. avgusta 2007. godine, ponovo otvorio glavnu raspravu, a tek je na ročištu održanom 16. oktobra 2007. godine odredio izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem. Po proteku dve godine od donošenja presude prvostepenog suda P. 7459/04 od 13. februara 2008. godine, drugostepeni sud je doneo osporenu presudu. Punomoćnik tužioca je 1. decembra 2010. godine izjavio reviziju protiv drugostepene presude, a prvostepeni sud je rešenjem P. 13044/10 od 27. decembra 2010. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem, a rešenjem P. 13044/10 od 16. marta 2012. godine se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu . Vrhovni kasacioni sud je odlučujući o sukobu nadležnosti, rešenjem R1. 553/12 od 15. novembra 2012. godine utvrdio da je u ovoj pravnoj stvari stvarno nadležan Osnovni sud u Novom Sadu. Nakon toga, Vrhovni kasacioni sud je , odlučujući o reviziji punomoćnika tužioca , rešenjem Rev. 61/13 od 30. januara 2013. godine, vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi otkl anjanja procesnih nedostataka, dostavljanja blagovremene, dozvoljene i potpune revizije tuženoj i Republičkom javnom tužiocu.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnih sudova u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i neznatan doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08 - ispravka i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti