Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko osam godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete od 800 evra zbog neefikasnog postupanja sudova i značaja spora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z . J . iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, n a sednici Veća održanoj 7. decembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. J . i utvrđuje da je u postupku koji se vo đen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 8472/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 8261/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Z. J . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2302/13 od 26. novembra 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 412/14 od 19. februara 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. J . iz Novog Sada je , 31. jula 2015. godine, preko punomoćnika M . K . i V . K, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 412/14 od 19. februara 2015. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2302/13 od 26. novembra 2013. godine , zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog od redbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 8472/10.

Podnosilac ustavne žalbe je veoma detaljno i hronološki obrazložio činjenično stanje, tok predmetnog postupka i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je u predmetnom postupku podnosilac podneo tužbu protiv tuženog poslodavca Gradske uprave za inspekcijske poslove Novi Sad, radi poništaja rešenja tuženog o izricanju disciplinske mere prestanka radnog odnosa i radi vraćanja na rad; da su osporene presude nezakonite, da je u njima pogrešno utvrđeno činjenično stanje i da podnosilac nije bio saslušan u disciplinskom postupku; da revizijska presuda nije obrazložena jer nije odgovoreno na sve navode podnosioca iz izjavljene revizije; da su mu, iz tih razloga , povređena prava iz člana 32. stav 1, člana 36. i člana 60. Ustava, dok je povredom prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava podnosilac diskriminisan u odnosu na druge zaposlene; da mu je u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je postupak čiji je predmet radni spor ukupno trajao više od osam godina, a podnosilac ničim nije doprineo dužini trajanja postupka.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i ustavnog načela i poništi osporene presude. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 8472/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, 13. novembra 2006. godine, podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženog Grada Novog Sada – Gradske uprava za inspekcijske poslove, radi poništaja rešenja tuženog broj XIV-021-1/2005-3 D od 5. oktobra 2006. godine i broj XIV-021/2005-3D-1 od 27. oktobra 2006. godine o izricanju disciplinske mere prestanka radnog odnosa i radi vraćanja na rad. Predmet je dobio broj P1. 8261/06.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano šest ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u spise disciplinskog predmeta i u normativn e akt e tuženog i saslušani su svedoci.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 8261/06 od 19. septembra 2008. godine odbijen je tužbeni zahtev kao neosnovan, a rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 764/10 od 17. decembra 2010. godine žalba tužioca je usvojena, pobijana prvostepena presuda je ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom – novonadležnim Osnovnim sudom u Novom Sadu predmet je dobio broj P1. 8472/10 i pred tim sudom su održana četiri ročišt ,a na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke i svedoci, dok jedno ročište nije bilo održano zbog bolesti postupajućeg sudije.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 8472/10 od 8. marta 2013. godine, u stavu prvom izreke, tužbeni zahtev je delimično usvojen i poništena s u, kao nezakonita, rešenja tuženog broj XIV-021-1/2005-3D od 5. oktobra 2006. godine i broj XIV-021-1/2005-3D-1 od 27. oktobra 2006. godine o izricanju disciplinske mere prestanka radnog odnosa tužiocu i obavez an je tuženi da tužioca vrati na rad na poslove koje je obavljao pre donošenja poništenih rešenja, kao i da mu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 306.000,0 0 dinara; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za troškove parničnog postupka za razliku preko dosuđenog iznosa od 306.000,00 dinara, do traženog iznosa od 340.500,00 dinara; u stavu trećem izreke je određeno da je tužilac oslobođen obaveze plaćanja sudske takse u ovoj pravnoj stvari.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2302/13 od 26. novembra 2013. godine žalba tuženog je usvojena i ožalbena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 8472/10 od 8. marta 2013. godine je preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog broj XIV-021-1/2005-3D od 5. oktobra 2006. godine i broj XIV-021-1/2005-3D-1 od 27. oktobra 2006. godine o izricanju disciplinske mere prestanka radnog odnosa tužiocu i zahtev da tuženi vrati tužioca na rad na poslove koje je obavljao pre donošenja poništenih rešenja i tužilac je obavezan da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 105.750,00 dinara.

U obrazloženju ove presude je navedeno: da se tužilac tereti za teže povrede radnih obaveza i dužnosti iz člana 51. st. 1. tač. 1) i 8 ) Zakona o radnim odnosima u državnim organima, prema kojima je teža povrede radnih obaveza i dužnosti i neizvršavanje ili nesavesno, neblagovremeno ili nemarno vršenje radnih i drugih obaveza, kao i odbijanje poslova radnog mesta na koje je zaposleni raspoređen ili odbijanje naloga funkcionera koji rukovodi državnim organom, odnosno neposrednog rukovodioca bez opravdanih razloga, a sa razloga što u periodu od 26. septembra 2005. do 14. novembra 2005. godine tužilac kao građevinski inspektor, u tri predmeta nije doneo potrebne upravn e akt e – zaključke o troškovima postupka prinudnog izvršenja iako je po službenoj dužnosti to bio obavezan da učini i što je u više navrata u istom periodu odbio da postupi po usmenim nalozima glavnog građevinskog inspektora i pismenom nalogu načelnika Gradske uprave za inspekcijske poslove; da je odredbama člana 62a Zakona o radnim odnosima u državnim organima utvrđeno da zaposleni čija se disciplinska odgovornost utvrđuje mora biti saslušan u disciplinskom postupku i mora mu se omogućiti odbrana; da je tuženi postupio prema navedenim zakonskim odredbama jer je tužiocu omogućio da iznese svoju odbranu na navode iz zahteva, međutim, tužilac nije mogao biti saslušan, s obzirom na to da je svojom voljom napustio disciplinsku raspravu, te se tužilac neosnovano poziva na činjenicu da je tuženi postupio protivno odredbama člana 62a stav 2. Zakona; da je tuženi u sprovedenom disciplinskom postupku utvrdio da je tužilac učinio teže povrede radnih obaveza i dužnosti koje su mu stavljene na teret, te ovaj sud po žalbi tužene odluku preinačio i odbio tužbeni zahtev.

Podnosilac je 9. februara 2014. godine izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude i osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 412/14 od 19. februara 2015. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2302/13 od 26. novembra 2013. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da je nakon sprovedenog disciplinskog postupka, tuženi doneo osporena rešenj a kojim a je tužilac oglašen odgovornim zato što u periodu od 26. septembra 2005. do 14. novembra 2005. godine, kao postupajući građevinski inspektor u određenim predmetima nije doneo zaključke o troškovima postupka prinudnog izvršenja iako je po službenoj dužnosti to bio obavezan da učini i što je u više navrata u navedenom periodu odbio da postupi po usmenim nal ozima glavnog građevinskog inspektora i pismenom nalogu načelnika tužene, čime je učinio teže povrede radnih obaveza iz člana 59. stav 1. tač. 1 ) i 8 ) Zakona o radnim odnosima u državnim organima; da je , polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev ; da je odredb ama člana 59. stav 1. tač . 1 ) i 8 ) Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, broj 48/91, sa izmenama i dopunama) propisano da je teža povreda radnih obaveza i dužnosti neizvršavanje ili nesavesno, neblagovremeno ili nemarno vršenje radnih i drugih obaveza kao i odbijanje poslova radnog mesta na koje je zaposleni raspoređen ili odbijanje naloga funkcionera koji rukovodi državnim organom, odnosno neposrednog rukovodioca, bez opravdanih razloga; da su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, s obzirom na to da je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilac ni za objekat za koji je naveo da je prinudno uklonjen nije doneo zaključak o troškovima postupka prinudnog izvršenja, iako je po opisu poslova radnog mesta to bio obavezan, čime je učinio teže povrede radnih dužnosti iz člana 59. stav 1. tač. 1 ) i 8 ) Zakona o radnim odnosima u državnim organima; da nije neophodno dalje detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako se daljim obrazlaganjem presude ne bi postiglo novo tumačenje prava, već se tužilac upućuje na obrazloženje pobijane presude, da se nepotrebno ne bi ponavljalo.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Odredbama člana 60, st. 1, 2, 3. i 4. Ustava utvrđeno je da se jemči pravo na rad u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su svima pod jednakim uslovima dostupna radna mesta; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći. Članom 21. Ustava utvrđeno je načelo zabrane diskriminacije.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupcima u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se postupak okončao u razumnom roku i o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za trajanje parničnog postupka od osam godina i tri meseca , koji za predmet ima radni spor, pred prvostepenim, drugostepenim i revizijskim sudom , nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje, kako po praksi ovog a suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku. Po oceni Ustavnog suda , dužini trajanja postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje postupajućih sudova. Ustavni sud ukazuje da su procesni zakoni koji su se primenjivali u predmetnom parničnom postupku propisivali da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Propisivanjem ovih procesnih radnji, zakonodavac je normativno iskazao šta je bitna odlika ove vrste postupka, a to je hitnost u postupanju u odlučivanju, koja očigledno nije poštovana u ovom konkretnom slučaju.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioca bio od egzistencijalnog značaja i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnosi lac nije doprineo dužem trajanju predmetne parnice .

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom trajanja postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosioc u ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zaje mčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 8472/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 8261/06), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2302/13 od 26. novembra 2013. godine i osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 412/14 od 19. februara 2015. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da još jednom, nakon drugostepenog i revizijskog suda, oceni osnovanost njegovog tužbenog zahteva.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog ili procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi, u kojoj su u bitnom ponovljeni navodi iz revizije izjavljene protiv drugostepene presude, o kojima se revizijski sud već izjasnio, nije naveo razloge koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da su drugostepeni i revizijski sud osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnosioca ustavne žalbe. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su drugostepeni i revizijski sud dovoljno jasno i detaljno obrazložili svoje odluke, a takva obrazloženja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, zbog čega se ni navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Ustavni sud nalazi da su drugostepeni i revizijski sud u osporenim odlukama dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za odbijanje tužbenog zahteva podnosioca, polazeći od toga da je u disciplinskom postupku koji je vođen protiv podnosioca na nesumnjiv način dokazano da je podnosilac izvršio teže povrede radnih obaveza iz člana 51. stav 1. tač. 1 ) i 8) Zakona o radnim odnosima u državnim organima, za koje se izriče disciplinska mera prestanka radnog odnosa, odnosno da podnosilac nije izvršio radne obaveze za koje je bio obavezan prema opisu poslova radnog mesta i da je odbio da postupi po usmenim nalozima i pismenom nalogu funkcionera koji rukovodi državnim organom, odnosno neposrednog ru kovodioca bez određenog razloga. Po oceni Suda, u osporenim presudama je dato ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje da je tuženi omogućio podnosiocu da iznese svoju odbranu i da bude saslušan u smislu člana 62. stav 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, kao i da tokom vođenja parničnog postupka podnosilac nije pružio nijedan dokaz kojim opovrgava utvrđeno činjenično stanje pred disciplinskim organima u disciplinskom postupku.

Kako podnosilac smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno zbog nepostojanja potpunog obrazloženja u osporenoj revizijskoj odluci, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je nadležni sud, ovde konkretno revizijski, razmotrio njegove navode i argumente koje je istakao u postupku po reviziji pobijajući odluku drugostepenog suda kojom nije zadovoljan. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci navede detaljne odgovore na svako od postavljenih pitanja i iznetih argumenata. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe ističe da Vrhovni kasacioni sud nije odgovorio na navode iz revizije izjavljene protiv drugostepene odluke, Ustavni sud ukazuje da je,l prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu obrazloženja osporene presude, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud odgovorio na odlučna pitanja i dao jasne i dovoljne razloge za zauzet stav i ocenu. Ukazujući još jednom na stav da obaveza suda da obrazloži odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve navode iz izjavljene revizije, Ustavni sud je utvrdio da je revizijski sud u osporenoj presudi iznete stavove i ocene dovoljno obrazložio.

U pogledu navoda podnosioca da mu je osporenim presudama povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da ovaj navod nije potkrepljen dokazima o različitom postupanju Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, a što predstavlja neophodan uslov da bi se moglo odlučivati o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Stoga je Sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

U vezi navoda podnosioca o povredi prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da su podnosiocu tokom trajanja predmetnog postupka stajala na raspolaganju sva zakonom raspoloživa pravna sredstva koja je i iskoristio.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na rad iz člana 60. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se potkrepljuje tvrdnja podnosioca da mu je osporenim presudama povređeno pravo na rad.

U vezi navoda podnosioca kojima se poziva na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim ustavnim odredbama ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o jednom od osnovnih načel a na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog ustavnog načela uvek akcesorne prirode, jer mora biti vezana za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktima ili radnjom došlo do diskriminacije podnosioca, navodi o učinjenoj diskriminaciji moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode na osnovu nekog ličnog svojstva, o čemu u konkretnom slučaju nije reč.

Stoga je Ustavni sud u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporenih presuda, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti