Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog dužine trajanja parničnog postupka za poništaj ugovora o kupoprodaji nepokretnosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iako je postupak trajao preko 12 godina. Utvrđeno je da je podnositeljka svojim ponašanjem – neodazivanjem pozivima i odbijanjem veštačenja – u odlučujućoj meri doprinela dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5013/2010
21.03.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Eve Paradžiković iz Republike Hrvatske i Radeta Brdara iz Kukujevaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Eve Paradžiković izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Šidu u predmetu P. 410/98, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba Radeta Brdara.

O b r a z l o ž e nj e

1. Eva Paridžiković iz Republike Hrvatske i Rade Brdar iz Kukujevaca, su 30. novembra 2010. godine, preko punomoćnika, Vlajka Komlenca advokata iz Sremske Mitrovice, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu proti v presude Opštinskog suda u Šidu P. 410/98 od 29. novembra 2007. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8032/10 od 9. septembra 2010 . godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Podnosioci su se pozvali i na član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kome su donete osporene presude.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je pravo na imovinu povređeno tako što je osporenim presudama, kojima je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji zaključenog 20. avgusta 1996. godine, podnositeljki Evi Paradžiković oduzeto pravo svojine, a podnosiocu Radetu Brdaru pravo državine na nepokretnosti koja je predmet navedenog ugovora. Podnosioci ustavne žalbe, suprotno stavu drugostepenog suda, smatraju da sporni ugovor ne uživa sudsku zaštitu, jer je zaključen na osnovu punomoćja koje ne ispunjava uslove propisane odredbama člana 90. Zakona o obligacionim odnosima i člana 4. Zakona o prom etu nepokretnosti. S tim u vezi, ističu da je na punomoćju sporan potpis davaoca punomoćja Eve Paradžiković, kao i datum izdavanja punomoćja. Takođe smatraju da sporni ugovor ne uživa sudsku zaštitu iz razloga što postoji nesaglasnost u pogledu datuma zaključenja i datuma overe ugovora, kao i zbog toga što u ugovoru nije navedeno da je punomoćje za zaključenje ugovora njegov sastavni deo. Povredu prava na pravično suđenje podnosioci zasnivaju na tvrdnji o očigledno prekoračenom razumnom roku trajanja postupka, s obzirom na to da je tužba podneta 1998. godine. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, te utvrdi da podnosioci imaju pravo da traže obeštećenje od Republike Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) propisano je da ustavnu žalbu može izjaviti svako lice koje smatra da mu je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da ustavnu žalbu može izjaviti lice kome je državni organ ili organizacija kojoj je povereno javno ovlašćenje, prilikom odlučivanja o njegovom pravu ili obavezi, povredio ili uskratio neko njegovo Ustavom zajemčeno pravo, odnosno slobodu.

Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. s tav 1.).

Ustavni sud konstatuje da su članom. 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju garantovana pravo na pravično s uđenje i na imovinu, čiju zaštitu pruža i Ustav u članu 32. stav 1. i članu 58. stav 1, te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava u postupku po ustavnoj žalbi v rši u odnosu na navedene odredbe Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljki ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Šidu P. 63/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Šidu P. 410/98), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja Eva Paradžiković, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 30. septembra 1998. godine Opštinskom sudu u Šidu tužbu protiv tuženih V.V. i D.K, radi poništaja ugovora o kupoprodaji njive upisane u ZKUL br. 492, KO Kukujevci , koji je u njeno ime 20. avgusta 1996. godine zaključio tuženi V.V. sa tuženim D.K, i naknade štete u vidu izgubljene dobiti.

Pripremno ročište održano je 21. oktobra 1998. g odine, a na sledćem ročištu održanom 16. novembra 1998. godine saslušani su tuženi i jedan svedok, i odlučeno je da se sasluša tužilja u svojstvu parnične stranke. Na naredna četiri ročišta koja su bila održana pred prvostepenim sudom, tužilja nije saslušana jer se nije odazvala pozivima suda, iako je bila uredno pozvana, dok za ročište koje je bilo zakazano za 23. januar 2001. godine nije bilo dokaza o urednom pozivanju tužilje, zbog čega je odlučeno da se tužilja sasluša zamolnim putem pred nadležnim sudom u Republici Hrvatskoj. U spisima predmeta nema podataka o tome da li je traženo saslušanje tužilje zamolnim putem. Prvo sledeće ročište koje je bilo zakazano za 16. maj 2002. godine nije održano na molbu punomoćnika tužilje, a nakon toga, tužilji je poziv za saslušanje dostavljen diplomatskim putem. U daljem toku postupka, do donošenja prve po redu prvostepene presude, od još ukupno zakazanih sedam ročišta tri nisu održana, od toga dva zbog nedostatka dokaza o urednom pozivanju tužilje, dok se za jedno ročište povratnica za tužilj u vratila sa konstatacijom da "ne prima". Tužilja nije pristupila ni na jedno od održanih ročišta, pri čemu je na dva bila uredno pozvana, a za jedno ročište je takođe konstatovano "da odbija prijem", zbog čega je prvostepeni sud u januaru 2004. godine odlučio da se tužilja sasluša zamolnim putem pred sudom u Republici Hrvatskoj. Zapisnik sa iskazom tužilje dostavljen je sudu u junu te godine, a prvo naredno ročište je zakazano u maju 2005. godine.

U ovom delu postupka, podneskom od 22. septembra 2003. godine Rade Brdak, ovde podnosilac ustavne žalbe, obavestio je sud da ima interes da stupi u parnicu kao umešač na strani tužilje, pri čemu je pored zahteva za poništaj spornog ugovora o kupoprodaji, istakao i zahtev kojim je tražio da se tuženi obavežu da njemu i tužilji kao solidarnim poveriocima isplate određeni iznos na ime naknade štete u vidu izgubljene dobiti. Sud je u daljem toku postupka imenovanog tretirao kao umešača na strani tužilje iako o tome nije doneto formalno rešenje. Delimičnom presudom Opštinskog suda u Šidu P. 410/98 od 29. juna 2005. godine poništen je kupoprodajni ugovor zaključen između parničnih stranaka 20. avgusta 1996. g odine. Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 242/06 od 14. novembra 2006. godine, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

U ponovnom postupku, postupajući u skladu sa primedbama iz rešenja drugostepenog suda, na ročištu održanom 2. februara 2007. godine punomoćnik tužilje je preinačio tužbu, tako što je umesto poništaja tražio da sud utvrdi da je sporni ugovor o kupoprodaji ništav. Do donošenja druge po redu prvostepene presude, od još ukupno pet ročišta, jedno nije održano zbog sprečenosti sudije. U ovom delu postupka sa slušane su parnične stranke (tužilja 26. februara 2007. godine) , jedan svedok i umešač na strani tužilje. Izvođenje dokaza grafološkim veštačenjem na okolnost autentičnosti potpisa tužilje na spornom kupoprodajnom ugovoru , koje je sud odredio na ročištu od 27. juna 2007. godine, nije sprovedeno zbog protivljenja tužilačke strane i odbijanja polaganja predujma na ime troškova veštačenja.

Osporenom delimičnom presudom Opštinskog suda u Šidu P. 410/98 od 29. novembra 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje i umešača na strani tužilje kojim je traženo da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji njive upisane u ZKUL br. 492, zaključen 20. avgusta 1996. g odine između tužilje i tuženog D.K, i istovremeno je odlučeno da će se o preostalom delu tužbenog zahteva odlučiti naknadno. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno da je sud nakon sprovedenih dokaza stao na stanovište da sporni ugovor može opstati na snazi iz razloga što je njegovo zaključenje izvršeno na osnovu punomoćja koje je dala i overila tužilja, u kom slučaju punomoćje zadovoljava formu koju propisuje zakon.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 9. septembra 2010. godine doneo osporenu presudu Gž. 8032/10 kojom je odbio žalbu tužilje i umešača na strani tužilje i potvrdio delimičnu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude Apelacioni sud je naveo da je zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenoj presudi, na osnovu odredaba člana 369. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku , otvorio glavnu raspravu raspravu i nakon sprovedenog dokaznog postupka utvrdio : da su 19. avgusta 1996. godine u Opštinskom sudu u Šidu pod brojem Ov. 3114/96 overeni potpisi na ugovoru o kupoprodaji koji je zaključen između tužilje Eve Paradžiković kao prodavca, koji je po punomoćju, u njeno ime i za njen račun potpisao tuženi V.V. i tuženog D.K, kao kupca; da je u članu 1. ugovora o kupoprodaji, u kome k ao datum zaključenja stoji 20. avgust 1996. g odine, navedeno da prodavac prodaje kupcu svoje nekretnine upisane u ZKUL br. 492, KO Kukujevci , po ceni od 5.000 ,00 dinara, a da je u članu 2. ugovora predviđeno da je kupac dužan isplatiti celu kupoprodajnu cenu u trenutku zaključenja ugovora; da je tužilja predmetno punomoćje, u kojem je kao datum sačinjavanja napisan 10. oktobar 1992. g odine (očiglednom omaškom u kucanju drugostepeni sud navodi da se radi o 1996. a ne o 1992. g odini), i u kojem je navedeno da ovlašćuje tuženog V.V. da u njeno ime i za njen račun može zaključivati ugovore o prodaji njenih nekretnina, potpisala i svoj potpis na istom overila u Opštinskom sudu u Šidu pod brojem Ov. 3049/92 8. oktobra 1992. godine; da je nepokretnost koja je predmet ugovora o kupoprodaji rešenjem Komisije za vraćanje zemljišta opštine Šid broj 03 - 461 – 90 od 26. septembra 1995. g odine data u svojinu tužilji kao pravnom sledbeniku M.P; da je 7. novembra 1994. godine umešač Rade Brdar uveden u posed sporne nepokretnosti od strane Komisije za vraćanje zemljišta opštine Šid, o čemu je sačinjen zapisnik, jer se tužilja, koja je tada živela u Hrvatskoj i na čije ime je glasio poziv, saglasila da umešač primi i koristi posed. Drugostepeni sud je naveo da, prilikom ocene dokaza, nije prihvatio iskaz tužilje u delu u kojem je navela da nije potpisala punomoćje, niti overila svoj potpis na istom pred Opštinskim sudom u Ši du 8. oktobra 1992. godine, jer je iz priložene fotokopije knjige sudske overe sud utvrdio da se tužilja potpisala u knjigu overe. U prilog iznetom zaklj učku drugostepeni sud je obrazložio da tvrdnju tužilje da nije mogla da potpiše punomoćje jer od avgusta 1992. godine nije dolazila u Srbiju, nije mogao da prihvati, budući da je iz zapisnika sa usmene rasprave održane 28. septembra 1992. godine pred Komisijom za vraćanje zemljišta utvrdio da su istoj prisustvovali tužilja i njen suprug M.P. s obzirom na to da su pomenuti zapisnik oboje potpisali, te da je iz carinske deklaracije utvrđeno da je tužiljin suprug 6. oktobra 1992. g odine na Carinarnici Kelebija, predao spisak selidbenih stvari, što takođe dokazuje da su tužilja i njen suprug i posle avgusta 1992. godine dolazili u Srbiju. Drugostepeni sud je istakao da je posebno cenio činjenicu da tužilja nije želela da se izvrši grafološko veštačenje spornog potpisa , nalazeći da je na tužilji, saglasno članu 223. Zakona o parničnom postupku, teret dokazivanja osnovanosti tužbenog zahteva koji se zasniva na tvrdnji da je kupoprodajni ugovor potpisao tuženi V.V. na osnovu punomoćja za koje tužilja tvrdi da ga nije potpisala i da potpis nije overila u sudu. S obzirom na utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je ocenio da je sporno punomoćje pravno valjano jer je izdato u skladu sa odredbama člana 90. Zakona o obligacionim odnosima i člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti, iz kog razloga i osporeni kupoprodajni ugovor predstavlja perfektan pravni posao koji uživa sudsku zaštitu.

Navedenu drugostepenu presudu punomoćnik tužilje i umešača na strani tužilje primio je 5. novembra 2010. g odine.

Podneskom od 30. novembra 2010. godine tužilja i umešač obavestili su sud da povlače tužbu u preostalom delu zahteva, nakon čega je 15. decembra 2010. godine doneto rešenje P. 63/10 kojim je utvrđeno da je tužilja povukla tužbu.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 309/11 od 23. januara 2012. godine odbijen je kao neosnovan tužiljin zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen protiv drugostepene i delimične prvostepene presude.

4. Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da je punomoćje ovlašćenje za zastupanje koje vlastodavac pravnim poslom daje punomoćniku (član 89. stav 1.); da forma propisana zakonom za neki ugovor ili koji drugi pravni posao važi i za punomoćje za zaključenje tog ugovora, odnosno za preduzimanje tog posla (član 90.).

Zakonom o prometu nepokretnosti (" Službeni glasnik RS“, br. 42/98 i 111/09) propisano je: da se ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje u pisanoj formi, a potpisi ugovarača se overavaju od strane suda, kao i da ugovori koji nisu zaključeni na način iz stava 1. ovog člana, ne proizvode pravno dejstvo (član 4. st. 1. i 2.).

Zakonom o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa („Službeni glasnik RS“, broj 39/93) propisano je: da overavanje potpisa ili rukopisa jeste potvrđivanje njihove autentičnosti (član 1. s tav 1.); da je za dokaz autentičnosti potpisa potrebno da podnosilac isprave pred službenim licem svojeručno potpiše izjavu (član 4. s tav 1. tačka 1)); da se potvrda o overi potpisa i rukopisa stavlja na izvornu ispravu sa naznakom datuma overe i broja pod kojim je isprava zavedena u upisniku za overavanje (član 5. s tav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao do okončanja predmetne parnice, bilo je propisano: da su stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom (član 9. stav 1.); da lice koje ima pravni interes da u parnici koja teče između druga dva lica jedna od stranaka uspe, može se pridružiti ovoj stranci (član 208. stav 1.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva taj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji ako zakonom nije drugačije određeno (član 223. s tav 2.).

5. Pre svega, polazeći od toga da je ustavnu žalbu podneo Rade Brdar, koji je u predmetnom parničnom postupku imao položaj umešača na strani tužilačke strane, Ustavni sud je našao da je prethodno bilo potrebno razmotriti pitanje aktivne legitimacije ovog podnosioca za izjavljivanje ustavne žalbe. S obzirom na to da je članom 208. stav 1. Zakona o parničnom postupku regulisan procesni položaj umešača kao trećeg lica koje se može pridružiti jednoj od stranaka u parnici ukoliko ima interes da ta stranka uspe u sporu, te imajući u vidu sadržinu tužbenog zahteva kojim je traženo utvrđenje ništavosti kupoprodajnog ugovora, Ustavni sud je ocenio da podnosilac Rade Brdar, o čijim pravima i obavezama nije odlučivano osporenim sudskim presudama jer nije učesnik materijalnopravnog odnosa povodom kog je parnica nastala, nije aktivno legitimisan za podnošenje ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu podnosioca Radeta Brdara odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 30. septembra 1998. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Šidu i da je pravnosnažno okončan decembra 2010. godine, istekom roka za žalbu protiv rešenja kojim je utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe povukla tužbu nakon što je prethodno postala pravnosnažna delimična presuda.

Mada se slobode i prava građana jemče i njihova ustavnosudska zaštita obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, i u ovom slučaju stao na stanovište da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumne dužine trajanja konkretnog parničnog postupka uzme u obzir celokupan period njegovog trajanja. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju parnični postupak trajao 12 godina i tri meseca, što samo po sebi može da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili po stupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Sledom rečenog, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda podnositeljke ustavne žalbe analiza postupanja nadležnih sudova i analiza ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke tokom postupka.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud dva puta bio neaktivan u periodu od godinu dana – prvi put kada je nakon ročišta održanog 23. marta 2001. godine sledće zakazao za 16. maj 2002. godine, i drugi put kada je posle dostavljanja zapisnika o saslušanju podnositeljke pred nadležnim sudom u Republici Hrvatskoj u junu 2004. godine ročište zakazao za 16. maj 2005. godine.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da u periodu od decembra 1998. godine do februara 2007. godine, podnositeljka nije došla ni na jedno od zakazanih i održanih ročišta na koja je bila uredno pozvana i na kojima je trebalo da bude saslušana u svojstvu parnične stranke. Osim toga, u ovom periodu, dva ročišta, na kojima je takođe trebalo da bude saslušana, nisu održana jer su se za podnositeljku povratnice vratile sa konstatacijom da odbija prijem poziva , dok ostala ročišta nisu održana zbog nedostatka dokaza o njenom pozivanju. Neodazivanje podnositeljke pozivima suda, a koja je kao tužilja upravo trebalo da ima interes da svojim ponašanjem obezbedi uslove za efikasno presuđenje, imalo je za posledicu da je sud morao pribeći izvođenju dokaza zamolnim putem, preko suda u drugoj državi, što samo po sebi objektivno produžava trajanje postupka. Podnositeljka se prvi put odazvala pozivu prvostepenog suda tek 26. februara 2007. godine, u ponovnom prvostepenom postupku, kada je i saslušana, dakle devet godina posle podnošenja tužbe. Ustavni sud takođe konstatuje da se jedan od bitnih navoda tužbe zasnivao na tvrdnji podnositeljke kao tužilje da njen potpis na punomoćju za zaključenje spornog ugovora o kupoprodaji nije autentičan, a da se protivila i odbila da predujmi troškove grafološkog veštačenja, kojim bi se ova činjenica nesporno razjasnila, što je isto tako doprinelo produženju samog postupka.

Uzimajući u obzir sve napred izneto, Ustavni sud smatra da je podnositeljka svojim ponašanjem – neodazivanjem pozivima suda radi saslušanja i odbijanjem prijema poziva, kao i odbijanjem da predujmi troškove grafološkog veštačenja, u odlučnoj meri doprinela sveukupnoj dužini trajanja postupka. Pri tome, Ustavni sud ne zanemaruje činjenicu da je Opštinski sud u Šidu dva puta bio neaktivan u periodu od godinu dana, ali smatra da ovi periodi neaktivnosti nisu bili osnovni uzrok sveukupnoj dužini trajanja predmetnog postupka, jer je prvostepeni sud u preostalom delu aktivno vodio postupak, zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima i izvodio dokaze u cilju utvrđivanja relevantne činjenične građe. Osim toga, trajanje drugostepenog postupka od nešto više od godinu i po dana ( u kome je otvorena glavna rasprava i sproveden dokazni postupak), objektivno se ne može smatrati nerazumno dugim, kako prema praksi ovog suda, tako i prema praksi i standardima Evropskog suda za ljudska prava.

Uzimajući u obzir sve prethodno navedeno, Ustavni sud je, odmeravajući doprinos nadležnih sudova i podnositeljke ustavne žalbe ukupnoj dužini trajanja postupka, stao na stanovište da je u konkretnom slučaju doprinos podnositeljke onaj činilac koji je u najvećoj meri uticao na to da parnični postupak ne bude okončan u primerenom roku, te je stoga ocenio da se ne mogu kao osnovani prihvatiti navodi podnositeljke da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava. Saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po u stavnoj žalbi podnositeljke Eve Paradžiković u delu kojim se zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu osporavaju presude Opštinskog suda u Šidu P. 410/98 od 29. novembra 2007. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8032/10 od 9. septembra 2010. godine, Ustavni sud konstatuje da ova podnositeljka isticanje povrede prava na imovinu zasniva na tvrdnjama o povredi prava na pravično suđenje, a povredu prava na pravično suđenje obrazlaže istovetnim razlozima kojima je zbog pogrešnog i nepotpunog činjeničnog stanja osporavala zakonitost prvostepene presude u žalbenom postupku.

Imajući u vidu navedeno, te, sa jedne strane, činjenicu da ustavna žalba nije pravno sredstvo kojim se ispituje zakonitost osporenih pojedinačnih akata i da Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da postupa kao instancioni sud, a, sa druge strane, da je osporena drugostepena presuda doneta nakon što je i sam drugostepeni sud otvorio glavnu raspravu i na njoj izveo dokaze radi pravilnog i potpunog utvrđenja činjeničnog stanja i da je ovom presudom detaljno i jasno odgovoreno na sve navode žalbe, pri čemu se razlozi suda o neosnovanosti žalbenih navoda zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud je našao da su tvrdnje podnositeljke o učinjenim povredama prava očigledno neosnovane. Stoga je Sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 2425/2013: Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka
• Už 3255/2013: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neefikasnosti suda
• Už 4922/2010: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku
• Už 7036/2015: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugog trajanja
• Už 971/2009: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku