Odluka Ustavnog suda o pravu zaposlenih u državnim organima na regres

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu. Utvrđeno je da zaposleni u državnim organima nemaju zakonsko pravo na naknadu za ishranu i regres, jer posebni propisi to ne predviđaju, a opšti propis o radu daje samo mogućnost uređivanja kolektivnim ugovorom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5014/2012
26.02.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Elvire Mesaroš iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K A

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Elvire Mesaroš izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1423/11 od 26. aprila 2012. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Elvira Mesaroš iz Subotice podnela je 16. juna 2012. godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1423/11 od 26. aprila 2012. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih čl. 21, 22, 32, 35, 36. i 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P1. 690/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1423/11 od 26. aprila 2012. godine odbijena žalba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Subotici P1. 690/10 od 16. maja 2011. godine; da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnositeljke kojim je tražila da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde da joj na ime troškova za ishranu u toku rada za period od 1. januara 2007. do 1. juna 2010. godine, te naknadu za korišćenje godišnjeg odmora u 2007. i 2008. godini, isplati određene novčane iznose; da prava zaposlenog u državnim organima na isplatu troškova za ishranu u toku rada i naknade za korišćenje godišnjeg odmora nisu propisana pozitivnim posebnim propisima, pa u konkretnom slučaju postoji pravna praznina, zbog čega je trebalo neposredno primeniti odredbe člana 118. Zakona o radu, kojim su ta prava zaposlenih zagarantovana.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1423/11 od 26. aprila 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Subotici P1. 690/10 od 16. maja 2011. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde da tužilji na ime naknade za ishranu u toku rada za period od 1. januara 2007. do 1. juna 2010. godine, kao i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2007. i 2008. godinu, isplati određene novčane iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog navedeno: da je tužilja na osnovu rešenja tužene JP-381/07 i JP-439/07 bila zaposlena u Republičkom javnom pravobranilaštvu – Odeljenje u Subotici na određeno vreme od 1. marta 2007. do 21. septembra 2007. godine, a da je rešenjem JP-653/07 od 21. septembra 2007. godine zasnovala radni odnos na neodređeno vreme i raspoređena je na radno mesto referenta za administrativne poslove; da je navedenim rešenjima tužilji utvrđen koeficijent za obračun i isplatu plate, dodatak na osnovnu platu, a rešenjem tužene JP-538/08 od 14. jula 2008. godine i pravo na godišnji odmor za 2008. godinu u ukupnom trajanju od 30 radnih dana; da odredbe Zakona o državnim službenicima, Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, te Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, ne propisuju pravo državnih službenika na naknadu za ishranu u toku rada i na regres za korišćenje godišnjeg odmora; da ne postoji osnov za ostvarivanje prava tužilje na ove naknade; da bi uslov za ostvarivanje prava državnih službenika i nameštenika na naknadu ovih troškova bio postojanje kolektivnog ugovora kojim bi se, između ostalog, utvrdila visina i način isplate tih naknada, ali taj ugovor nije zaključen.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu, između ostalog, poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (član 60. stav i 4.).

Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07) propisano je: da se ovim zakonom uređuju plate, naknade i druga primanja državnih službenika i nameštenika (član 1.); da se plata državnih službenika i nameštenika sastoji od osnovne plate i dodataka na platu i da se u platu uračunavaju i porezi i doprinosi koji se plaćaju iz plate (član 2.); da se osnovna plata nameštenika određuje množenjem koeficijenta sa osnovicom (član 40. stav 1.); da je osnovica jedinstvena i utvrđuje se za svaku budžetsku godinu zakonom o budžetu Republike Srbije (član 41.); da se koeficijenti za radna mesta nameštenika određuju time što se svako radno mesto nameštenika svrstava u jednu od šest platnih grupa tako da platna grupa odgovara vrsti u koju je radno mesto razvrstano u pravilniku o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u državnom organu (član 42.); da nameštenici imaju, pod istim uslovima i u istoj visini kao državni službenici, pravo na dodatak za vreme provedeno u radnom odnosu, dodatak za rad noću, dodatak za rad na dan praznika koji nije radni dan, dodatak za prekovremeni rad i na dodatak za pripravnost (član 47.); da nameštenik ima pravo na dodatak za ostvarene rezultate rada jednom u tri meseca ako je od januara do marta, od aprila do juna, od jula do septembra ili od oktobra do decembra ostvario natprosečne rezultate po obimu i kvalitetu rada, koji iznosi do 50% osnovne plate nameštenika, a isplaćuje se uz platu za mart, jun, septembar i decembar (član 48. st. 1. i 2.). Ovim zakonom propisano je i: da se posebnim kolektivnim ugovorom za državne organe mogu utvrditi i druga primanja državnih službenika, prema opštim propisima o radu (član 39.); da se odredbe ovog zakona o naknadi plate, naknadi troškova i drugim primanjima državnih službenika primenjuju i na nameštenike (član 49. stav 1.); da Zakon o platama u državnim organima i javnim službama (“Službeni glasnik RS“, broj 34/01) i Uredba o koeficijentima za obračun i isplatu plata izabranih, postavljenih i zaposlenih lica (“Službeni glasnik RS“, broj 95/05) prestaju da se primenjuju na državne službenike i nameštenike 1. januara 2007. godine (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o državnim službenicima (“Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 i 104/09) propisano je: da se ovim zakonom uređuju prava i dužnosti državnih službenika i pojedina prava i dužnosti nameštenika (član 1. stav 1.); da je poslodavac državnih službenika i nameštenika Republika Srbija (član 3. stav 1.); da se na prava i dužnosti državnih službenika koji nisu uređeni ovim ili posebnim zakonom ili drugim propisom primenjuju opšti propisi o radu i poseban kolektivni ugovor za državne organe (u daljem tekstu: poseban kolektivni ugovor), da poseban kolektivni ugovor zaključuju Vlada i reprezentativni sindikati koji su osnovani za teritoriju Republike Srbije, da se na prava i dužnosti nameštenika primenjuju opšti propisi o radu i poseban kolektivni ugovor, ako ovim ili posebnim zakonom nije drukčije određeno (član 4.); da se Poseban kolektivni ugovor za državne organe (“Službeni glasnik RS“, broj 23/98) primenjuje, izuzev odredaba koje su u suprotnosti sa ovim zakonom, dok ne stupi na snagu Poseban kolektivni ugovor za državne organe, koji će biti zaključen prema ovom zakonu (član 187.).

Odredbom člana 8. stav 1. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom. Glava VIII ovog zakona uređuje pitanje zarade, naknade zarade i druga primanja. Tačkom 5. ove glave Zakona o radu uređeno je pitanje naknade troškova tako što je članom 118. tač. 5) i 6) propisano da zaposleni, pored ostalog, ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Tačkom 6. Glave VIII Zakona o radu uređeno je pitanje drugih primanja, i to čl. 119. i 120. Tako je članom 120. tač. 2) i 3) ovog zakona propisano da se opštim aktom, odnosno ugovorom o radu, može utvrditi pravo na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Odredbama člana 2. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, broj 98/07) je propisano da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak s rada, troškovi službenog putovanja u zemlji, troškovi službenog putovanja u inostranstvo, troškovi selidbe u inostranstvo, troškovi rada i boravka na terenu i troškovi privremenog ili trajnog premeštaja u drugo mesto rada.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da podnositeljka povredu prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava zasniva na povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Dalje je Ustavni sud utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1423/11 od 26. aprila 2012. godine nije povređeno ovo Ustavom zajemčeno pravo.

Naime, Ustavni sud je, pre svega, na osnovu citiranih odredaba zakona, utvrdio da su Zakon o državnim službenicima i Zakon o platama državnih službenika i nameštenika lex specialis kojima se uređuju pitanja prava i dužnosti državnih službenika i nameštenika. Na sva pitanja koji ovi zakoni ne uređuju, primenjuju se opšti propisi o radu i posebni kolektivni ugovor za državne organe.

Ustavni sud je dalje utvrdio da Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika nije utvrđeno pravo državnog službenika, odnosno nameštenika na naknadu za ishranu u toku rada, kao i za korišćenje godišnjeg odmora, ali da, saglasno članu 39. i članu 49. stav 1. ovog zakona, postoji mogućnost da se posebnim kolektivnim ugovorom za državne organe utvrde i druga primanja državnih službenika i nameštenika, prema opštim propisima o radu.

Dakle, Ustavni sud je utvrdio da posebnim zakonima koji uređuju prava državnih službenika i nameštenika, pored ostalog i pravo na platu, naknadu i druga primanja, nije izričito garantovano pravo na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. S tim u vezi, Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika izričito u članu 2. navodi troškove koji se nadoknađuju državnim službenicima i nameštenicima, pri čemu ne predviđa da su pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora posebna vrsta takvih troškova na koje državni službenici i nameštenici imaju pravo.

Ustavni sud je dalje konstatovao da Zakon o radu, kao opšti propis na čiju primenu upućuje odredba člana 39. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, u Glavi VIII razlikuje tri osnovne vrste primanja, i to - zaradu, naknadu zarade i druga primanja, te da je navedenim odredbama člana 120. tač. 2) i 3) ovog zakona predviđena mogućnost da se, u okviru drugih primanja, opštim aktom ili ugovorom o radu, utvrdi pravo zaposlenog na naknadu za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da posebni propisi koji uređuju prava državnih službenika i nameštenika ne garantuju, kao posebna primanja, pravo na naknadu za ishranu u toku rada i pravo na regres za korišćenje godišnjeg odmora, te da je Zakonom o radu, kao opštim propisom, predviđena samo mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu može utvrditi pravo zaposlenog, odnosno nameštenika, na ovakvu vrstu drugog primanja. Stoga, po oceni Ustavnog suda, ne postoji obaveza Republike Srbije da, kao poslodavac, utvrdi prava svojih zaposlenih na ovakve vrste drugih, posebnih primanja, već je to zakonom predviđena mogućnost. Obaveza poslodavca da zaposlenom obezbedi naknadu troškova na ime mesečne ishrane u toku rada za dane provedene na radu, kao i regres za korišćenje godišnjeg odmora, postoji od 1. januara 2009. godine, na osnovu Odluke o primeni Opšteg kolektivnog ugovora na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 104/08), ali je primena ovih odredaba odložena Aneksom II Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, broj 8/09).

Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1423/11 od 26. aprila 2012. godine ocenjeno da ne postoji osnov ni u posebnim ni u opštim propisima za ostvarivanje prava na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, jer nema odgovarajućeg kolektivnog ugovora kao opšteg akta i instrumenta za njihovu konkretnu realizaciju, te da je stoga i tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, neosnovan.

Po oceni Ustavnog suda, ovakav stav i ocena Apelacionog suda su zasnovani na prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već je iskazano kroz Odluku Ustavnog suda Už-240/2009 od 14. jula 2011. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), te odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa navodima o povredi načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog ustavnog prava ili slobode, koju, u konkretnom slučaju, Ustavni sud nije našao.

U vezi sa istaknutom povredom člana 22. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je označenom odredbom Ustava utvrđeno pravo na sudsku zaštitu povređenih prava, koje u konkretnom slučaju podnositeljki nije bilo uskraćeno, ali se ovom ustavnom odredbom ne jemči i pravo na pozitivan ishod pokrenutog sudskog postupka, ako za to nije bilo valjanog zakonskog osnova.

Ustavni sud ocenjuje da, kako se navodi o povredi prava iz člana 35. Ustava u suštini odnose na povredu prava na pravično suđenje, to u situaciji kada je utvrđeno da podnositeljki nije uskraćeno pravično suđenje, ni navodi o povredi prava na naknadu štete ne mogu biti ustavnopravno prihvatljivi.

Vezano za istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da navod podnositeljke ustavne žalbe o nejednakom postupanju sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama nije potkrepljen dostavljanjem sudskih odluka kojima se izneta tvrdnja argumentuje. Naime, podnositljka se samo poziva na određene sudske odluke, koje idu u prilog njegovim tvrdnjama, ali nikakve dokaze u tom pravcu ne dostavlja, a formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U pogledu navoda ustavne žalbe kojim je, uzgredno i u jednoj rečenici, ukazano na povredu prava podnositeljke na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova, složenošću predmeta, postupanjem same podnositeljke i značajem koji je predmet spora imao za nju, a što bi moglo predstavljati ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud se nije upuštao u odlučivanje o povredi prava na suđenje u razumnom roku.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o pravu zaposlenih u državnim organima na regres

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti