Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 22 godine. Iako su postojale objektivne teškoće, dugo trajanje postupka pripisuje se neaktivnosti prvostepenog suda. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Šarkoćevića iz Štrpca, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Šarkoćevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 2350/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Šarkoćević iz Štrpca je, 22. juna 2013. godine, preko punomoćnika Gordane Rakočević i Petra Rakočevića, advokata iz Niša, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Nišu Gž1. 73/13 od 12. aprila 2013. godine i Osnovnog suda u Nišu P1. 2350/12 od 3. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 2350/12.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je prvostepenim rešenjem Pokrajinskog sekretarijata za unutrašnje poslove u Prištini od 30. januara 1991. godine, koje je potvrđeno rešenjem Administrativne komisije Vlade Republike Srbije od 11. februara 1992. godine, podnosiocu prestao radni odnos u Pokrajinskom sekretarijatu za unutrašnje poslove u Prištini ( u daljem tekstu: Pokrajinski SUP); da je tužbom od 16. marta 1992. godine podnosilac zatražio poništaj prvostepenog rešenja, a po nalogu Opštinskog suda u Prištini, podneskom od 21. januara 1999. godine je osporio i drugostepeno rešenje; da je predmet 2010. godine ustupljen Osnovnom sudu u Nišu, pred kojim su izvedeni predloženi dokazi; da je 18. jula 2012. godine doneta presuda kojom je tužbeni zahtev podnosioca odbijen; da je Osnovni sud u Nišu prihvatio tvrdnju organa tužene da je podnosilac, prilikom zasnivanja radnog odnosa, prećutao neke činjenice vezane za njegovu zdravstvenu sposobnost, iako u toku postupka to nije moglo da se dokaže; da je Apelacioni sud u Nišu ukinuo tu presudu, nakon čega je Osnovni sud u Nišu, u ponovnom postupku, doneo rešenje kojim je tužbu podnosioca odbacio kao neblagovremenu; da je Viši sud u Nišu doneo rešenje kojim je potvrdio prvostepeno rešenje o odbacivanju tužbe; da je podnosilac izjavio reviziju protiv rešenja Višeg suda u Nišu, po kojoj je postupak i dalje u toku; da od podnošenja tužbe, pa sve do donošenja rešenja o odbacivanju, nije pokrenuto pitanje blagovremenosti tužbe, već se postupak normalno odvijao, uz izvođenje dokaza; da pošto sud tužbu nije odbacio u postupku prethodnog ispitivanja, to nije mogao da učini nakon upuštanja u raspravljanje; da predmetni radni spor, koji je po svojoj prirodi hitan, traje više od 21 godinu, što predstavlja veoma dug period, iz kog razloga podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu napred označenih ustavnih prava, poništi osporeno rešenje Višeg suda u Nišu, podnosiocu prizna pravo na naknadu štete u iznosu od 500.000 dinara i dosudi mu troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Nišu P1. 2350/12 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, 12. marta 1992. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Prištini tužbu, naslovljenu kao zahtev za zaštitu prava, protiv tuženog Pokrajinskog SUP-a, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa broj 111-320/1669 od 30. januara 1991. godine. Predmet je zaveden pod brojem P1. 4391/92.

Pripremno ročište je održano 7. aprila 1993. godine. Na prva dva ročišta za glavnu raspravu (7. maja i 3. juna 1993. godine), koja su održana, tužilac je kao tuženog označio Ministarstvo unutrašnjih poslova – Pokrajinski SUP, a zakonski zastupnik tužene je u dva navrata dobio nalog od suda da dostavi dosije tužioca. Na ročištu zakazanom za 9. septembar 1993. godine glavna rasprava je odložena na neodređeno vreme, bez navođenja konkretnog razloga. Naredno ročište je održano 27. decembra 1994. godine, ali zapisnika sa ovog ročišta u spisima parničnog predmeta nema. Potom su četiri ročišta (24. januara, 23. februara, 4. aprila i 27. aprila 1995. godine) odložena iz istog razloga – nepostupanje zakonskog zastupnika tužene po nalogu suda za dostavu određenih pismenih dokaza, koji nalog je prvi put izdat na ročištu održanom 27. decembra 1994. godine. Neaktivnost Opštinskog suda u Prištini u trajanju od četiri i po godine, prekinuta je rešenjem od 29. decembra 1998. godine, kojim je tužiocu naloženo da uredi tužbu, tako što će „opredeljeno“ postaviti tužbeni zahtev i navesti tačan naziv tuženog. Tužilac je, postupajući po nalogu suda, podneskom od 21. januara 1999. godine kao tuženog označio Republiku Srbiju – Ministarstvo unutrašnjih poslova, a tužbenim zahtevom je zatražio poništaj rešenja Pokrajinskog SUP-a o prestanku radnog odnosa broj 111-320/1669 od 30. januara 1991. godine, kao i rešenja Administrativne komisije Vlade Republike Srbije broj 111-2392/91 od 11. februara 1992. godine, kojim je rešenje o prestanku radnog odnosa potvrđeno.

Iz spisa se ne može utvrditi gde se parnični predmet nalazio u periodu do 2010. godine, u kome nije bilo nikakvog postupanja nadležnog suda. Predmet je delegiran (mada za to ne postoji akt u spisima) Osnovnom sudu u Nišu, kod kojeg je zaveden pod brojem P1. 5726/10. Do presuđenja je zakazano ukupno 12 ročišta (prvo 3. decembra 2010. godine), od kojih su sedam održana. Sud je, nakon izjašnjenja zakonskog zastupnika tužene da ne može da pribavi medicinsku dokumentaciju za tužioca, istu zatražio najpre od Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika MUP-a, koji je uputio na Upravu za ljudske resurse MUP-a. Navedena Uprava je obavestila sud da je tražena dokumentacija izgorela u toku NATO agresije. Pored toga, izveden je dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, dok se od izvođenja dokaza medicinskim veštačenjem odustalo, jer je tužilac izjavio da nije u stanju da snosi troškove veštačenja. Na ročištu održanom 18. jula 2012. godine, sud je zaključio glavnu raspravu.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 5726/10 od 18. jula 2012. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je doneo rešenje Gž1. 1669/12 od 27. septembra 2012. godine, kojim je navedenu presudu ukinuo i predmet vratio Osnovnom sudu u Nišu na ponovni postupak, naloživši, pored ostalog, da prvostepeni sud oceni blagovremenost tužbe.

Nakon vraćanja na ponovni postupak, predmet je zaveden pod brojem P1. 2350/12 i održano je samo jedno ročište (3. decembra 2012. godine), na kome je sud pročitao izvedene dokaze i zaključio glavnu raspravu.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Nišu P1. 2350/12 od 3. decembra 2012. godine tužba tužioca je odbačena kao neblagovremena.

Po žalbi tužioca, Viši sud u Nišu je doneo osporeno rešenje Gž1. 73/13 od 12. aprila 2013. godine, kojim je ožalbeno prvostepeno rešenje potvrdio.

Tužilac je 21. juna 2013. godine izjavio reviziju protiv navedenog drugostepenog rešenja. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1534/13 od 16. januara 2014. godine revizija tužioca je odbijena kao neosnovana. Revizijsko rešenje je punomoćniku tužioca uručeno 28. marta 2014. godine, a zakonskom zastupniku tužene 31. marta 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. i 4.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji se u osporenom postupku primenjivao od ukidanja presude Osnovnog suda u Nišu P1. 5726/10 od 18. jula 2012. godine do okončanja, propisano je: da stranke mogu izjaviti reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen, da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude (član 412. st. 1. i 2.); da je r evizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 439.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 16. marta 1992. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Prištini, i da je okončan donošenjem rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1534/13 od 16. januara 2014. godine, koje je punomoćniku podnosioca uručeno 28. marta 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao skoro 22 godine, te da je prvi put presuđeno nakon 20 godina od podnošenja tužbe. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, dvadesetdvogodišnje trajanje predmetnog postupka, koji ima karakter hitnog postupka, ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, imajući pri tom u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije značajno doprineo prekomernoj dužini trajanja parnice, ne može oceniti razumnim to što je postupak trajao skoro 22 godine, te da se ovako dugo trajanje postupka može pripisati neaktivnosti prvostepenog suda, kao i propustu da se predmet, nakon političkih promena na Kosovu i Metohiji sredinom 1999. godine, bez odlaganja ustupi nekom od sudova na teritoriji Republike Srbije. Činjenice da Opštinski sud u Prištini za sedam godina, koliko se predmet nalazio kod njega, nijednom nije presudio, da je četiri i po godine bio potpuno neaktivan, da je većinu zakazanih ročišta odložio iz istog razloga (nepostupanje tužene po nalogu suda), da se ne može utvrditi gde se predmet nalazio za vreme od 11 godina (od 1999. do 2010. godine), te da se na kraju ispostavilo da je postupak vođen po tužbi koja nije podneta u zakonom propisanom roku, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovom sporu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti. Doprinos podnosioca dužini trajanja postupka, po mišljenju Ustavnog suda, ogleda se u tome što u periodu neaktivnosti suda, nijednom nije zatražio da sud nastavi sa radom, niti se na drugi način interesovao za svoj predmet. Ustavni sud je imao u vidu i opštepoznate događaje na Kosovu i Metohiju tokom 1998. i 1999. godine, kada je veći deo područja ove pokrajine bio zahvaćen ratnim dejstvima, što su, po mišljenju Suda, bile objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju ovog parničnog postupka.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, utvrđeni doprinos podnosioca, kao i objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju ovog parničnog postupka, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Što se tiče dela ustavne žalbe kojim se osporavaju rešenja Višeg suda u Nišu Gž1. 73/13 od 12. aprila 2013. godine i Osnovnog suda u Nišu P1. 2350/12 od 3. decembra 2012. godine, Ustavni sud ističe da je, prema odredbi člana 170. Ustava, kao i odredbi člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu koja je sadržinski identična navedenoj odredbi Ustava, jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom, s tim što se iscrpljivanje pravnih sredstava pre podnošenja ustavne žalbe vezuje za donošenje odluke po poslednjem dozvoljenom pravnom sredstvu, a ne za samo izjavljivanje tog pravnog sredstva.

U konkretnom slučaju, revizija je predstavljala dozvoljeno pravno sredstvo protiv osporenog drugostepenog rešenja. Podnosilac je reviziju izjavio, a Vrhovni kasacioni sud je o istoj odlučio rešenjem Rev2. 1534/13 od 16. januara 2014. godine. Budući da podnosilac pomenuto revizijsko rešenje, koje u predmetnom postupku predstavlja odluku donetu po poslednjem dozvoljenom pravnom sredstvu, nije osporio ustavnom žalbom u roku iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, a ni po isteku tog roka, Ustavni sud nalazi da podnosilac pre podnošenja ustavne žalbe nije iscrpeo sva dozvoljena pravna sredstva za zaštitu Ustavom zajemčenih prava. Stoga je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se ističu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na rad iz člana 60. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti