Odbacivanje ustavne žalbe koja osporava utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažne presude u sporu za naknadu štete. Podnositeljka je osporavala ocenu dokaza i činjenično stanje, što ne predstavlja ustavnopravno pitanje, već zahtev da Ustavni sud postupa kao instancioni sud.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stojne Blagojević iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Stojne Blagojević izjavljena protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 747/08 od 14. aprila 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2695/10 od 1. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stojna Blagojević iz Beograda je 2. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Nikole Vavića i Darka Petričevića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 747/08 od 14. aprila 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2695/10 od 1. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se ističe da je u obrazloženju prvostepene presude navedeno da je tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, tražila da sud odbije njen tužbeni zahtev, što nije tačno, pa je drugostepeni sud već zbog toga trebalo da ukine prvostepenu presudu. Dalje se opisuje izvođenje dokaza u prvostepenom postupku i navodi da je prvostepeni sud pogrešno ocenio iskaze svedoka i stranaka i izveo pogrešan zaključak da je tužbeni zahtev neosnovan, uz obrazloženje da tužilja nije dokazala da je pas koji ju je ujeo vlasništvo tuženog. Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da smatra da je njen tužbeni zahtev trebalo usvojiti.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i osporene presude, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Osporenom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 747/08 od 14. aprila 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da sud obaveže tuženog da joj na ime naknade materijalne i nematerijalne štete plati iznose bliže označene u stavu prvom izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na iste novčane iznose, kao i da ga obaveže na plaćanje troškova parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2695/10 od 1. septembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda.

4. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, od Ustavnog suda traži da postupa kao instancioni sud. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povrede Ustavom zajemčenih prava na koje se poziva, podnositeljka ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odnosno da prvenstveno osporava pravilnost ocene izvedenih dokaza od strane redovnih sudova. U postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud je nadležan jedino da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanje Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a ne i da ispituje potpunost i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i pravilnost ocene izvedenih dokaza na kojima se temelje osporene osluke, te se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, ukazuje na njihovu povredu ili uskraćivanje. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenih ustavnih prava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, koji garantuje jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i dvostepenost u odlučivanju, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka izjavila žalbu protiv prvostepene presude. Kako je o žalbi odlučivao Apelacioni sud u Beogradu, to je očigledno podnositeljka ustavne žalbe iskoristla pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova. Takođe, podnositeljka ustavne žalbe nije navela u kojim konkretnim slučajevima su sudovi u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priložila odgovarajuće dokaze, što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, ovaj sud nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost zaključaka o izvedenim dokazima u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka. Formalno pozivanje na povredu određenih Ustavom zajemčenih prava, bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se sa stanovišta sadržine tih zajemčenih prava potvrđuju navodi ustavne žalbe, ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe koja osporava utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti