Odluka Ustavnog suda o pravu na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu, nalazeći da je podnosiocu pravilno priznato pravo na novčanu naknadu od dana podnošenja zahteva, a ne od dana prestanka radnog odnosa, jer je zahtev podnet nakon isteka zakonskog prekluzivnog roka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-502/2009
18.02.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Branimira Atanackovića iz Kladova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Branimira Atanackovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 6055/08 od 19. februara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branimir Atanacković iz Kladova podneo je 2. aprila 2009. godine ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 6055/08 od 19. februara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac navodi: da se 6. jula 2006. godine prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje i da je tada podneo usmeni zahtev za priznavanje novčane naknade za slučaj nezaposlenosti; da mu je „od strane nadležnog lica u Službi rečeno“ da nema pravo na navedenu naknadu; da o njegovom zahtevu nije sačinjen zapisnik i nije odlučeno o zahtevu; da su navedenim postupanjem povređena pravila upravnog postupka. Smatrajući da mu je rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Bor „umanjen puni obim prava“, podnosilac predlaže da Ustavni sud poništi presudu Vrhovnog suda Srbije U. 6055/08 od 19. februara 2009. godine.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije U. 6055/08 od 19. februara 2009. godine, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi:

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe radi poništaja rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Bor broj 10411-238-1/2008 od 27. juna 2008. godine, kojim je podnosiocu delimično priznato pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti. Obrazlažući razloge za odbijanje tužbe, Vrhovni sud Srbije je naveo da je u prvostepenom postupku pravilno utvrđeno da je tužiocu prestao radni odnos 30. juna 2006. godine, a da je zahtev za ostvarivanje prava na novčanu naknadu podnet 31. januara 2007. godine – dakle, po isteku roka predviđenog članom 101. stav 1. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Iz navedenih razloga, po oceni Vrhovnog suda Srbije, tuženi organ je pravilno odlučio kada je podnosiocu priznao novčanu naknadu od dana podnošenja zahteva, a ne od dana prestanka radnog odnosa.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe od značaja su i odredbe Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni list SRJ“, br. 71/03 i 84/04) – koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva za novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, a kojima je bilo predviđeno: da novčana naknada pripada nezaposlenom od prvog dana od dana prestanka osiguranja, ako se prijavi i podnese zahtev Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja (član 110. stav 1.), a da nezaposlenom koji podnese zahtev Nacionalnoj službi po isteku 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja, novčana naknada pripada samo za preostalo vreme prema utvrđenoj dužini trajanja prava na novčanu naknadu (stav 2.).

Odredbom člana 56. stav (1) Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) propisana je obaveza organa koji je nadležan za prijem podneska da primi podnesak koji mu se predaje, odnosno da uzme u zapisnik podnesak koji mu se usmeno saopštava.

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje garantovanog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je odredbom člana 110. stav 1. ranije važećeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni list SRJ“, br. 71/03 i 84/04) bilo predviđeno da nezaposlenom pripada novčana naknada za slučaj nezaposlenosti od prvog dana od dana prestanka osiguranja, ako se prijavi i podnese zahtev Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja. Iz navedene zakonske odredbe proizlazi da za ostvarenje prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti nije bila dovoljna prijava Nacionalnoj službi za zapošljavanje, nego je bilo potrebno podneti zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu. Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe 31. januara 2007. godine podneo zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, a da mu je radni odnos prestao 30. juna 2006. godine. S obzirom na to da je zahtev podnet po isteku roka od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa, pravo na novčanu naknadu se moglo ostvariti samo za preostalo vreme prema utvrđenoj dužini trajanja prava na novčanu naknadu, saglasno članu 110. stav 2. istog Zakona. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni sud Srbije dao ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da je pravilno određen početak perioda u kome je podnosiocu priznata novčana naknada za slučaj nezaposlenosti. Takođe, po oceni Ustavnog suda, bez osnova je tvrdnja podnosioca da je „izigran“ time što o njegovom usmenom zahtevu za priznavanje prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti nije sačinjen zapisnik, u smislu odredbe člana 56. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. Naime, iz navoda ustavne žalbe proizlazi da podnosilac prilikom prijavljivanja Nacionalnoj službi za zapošljavanje nije ni podneo zahtev za priznavanje novčane naknade za slučaj nezaposlenosti, jer mu je „od strane nadležnog lica u Službi rečeno“ da nema pravo na navedenu naknadu.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za priznavanje prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni organi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom propisa kojima su ta prava uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj upravnoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude Vrhovnog suda Srbije.

Iz navedenih razloga, po oceni Ustavnog suda, osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U odnosu na deo odredbe člana 60. stav 4. Ustava, kojom se garantuje pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, a čija je povreda istaknuta u ustavnoj žalbi, Ustavni sud konstatuje da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe odlučivano o pravu podnosioca na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, a ne o prestanku njegovog radnog odnosa, zbog čega u tom postupku nije ni moglo biti povređeno navedeno ustavno pravo podnosioca na pravnu zaštitu zbog prestanka radnog odnosa.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o pravu na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti