Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu ratnih vojnih rezervista, utvrđujući povredu prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Povreda je nastala zbog različitog postupanja sudova poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama u vezi sa isplatom ratnih dnevnica.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nešić Dalibora i Tasić Dragana, obojice iz Trupal a, Rakić Dragiše iz Donj e Konuš e, Antonijević Dejana iz Gadžin og Han a, Milosavljević Bratislava iz Gornj eg Matejevc a, Kitić Ljubiše iz Bele Palanke, Marjanović Miroslava i Bojić Dejana, obojice iz Niške Banje, Nikolić Zorana iz Novog Sela, Bojović Bojana iz Medoševca, Nikolić Dejana, Tijanić Milorada, Gorgiev Mihaila, Videnović Dejana, Đorđević Slobodana, Rančić Dragana, Rančić Zorana, Dojčinović Gorana, Petrović Branislava, Milojević Dragiše, Anđelković Duška, Marković Dragana, Đokić Nebojše, Anđelković Zorana, Filić Srđan a, Stojanović Dejana, Ilić Časlava, Jovančić Dragana, Mišić Gorana, Ranđelović Miodraga, Antić Milana, Nikolić Srđana, Lazarević Nebojše, Čobeljić Radoša, Conjić Živka, Simijanović Slaviše, Milanović Dejana, Kocić Ivana, Simić Vojkana, Asanović Alija , Paunović Dejana, Morelj Milana, Petrović Slavoljuba, Stefanović Miodraga, Miljković Daria, Lekić Danila, Stanković Đorđa, Stamenković Dejana, Islam Ibraima, Maksović Igora, Petković Slaviše, Zagorac Nikole, Damnjanović Dragana, Stojkov Milka, Ilić Slobodana, Tonić Dragana, Đorđević Dragiše, Nikolić Gorana, Ivanović Miomira, Đorđević Srđana, Marinković Laleta i Milijić Biljane, svih iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nešić Dalibora, Tasić Dragana, Rakić Dragiše, Antonijević Dejana, Milosavljević Bratislava, Kitić Ljubiše, Marjanović Miroslava, Bojić Dejana, Nikolić Zorana, Bojović Bojana, Nikolić Dejana, Tijanić Milorada, Gorgiev Mihaila, Videnović Dejana, Đorđević Slobodana, Rančić Dragana, Rančić Zorana, Dojčinović Gorana, Petrović Branislava, Milojević Dragiše, Anđelković Duška, Marković Dragana, Đokić Nebojše, Anđelković Zorana, Filić Srđana, Stojanović Dejana, Ilić Časlava, Jovančić Dragana, Mišić Gorana, Ranđelović Miodraga, Antić Milana, Nikolić Srđana, Lazarević Nebojše, Čobeljić Radoša, Conjić Živka, Simijanović Slaviše, Milanović Dejana, Kocić Ivana, Simić Vojkana, Asanović Alija, Paunović Dejana, Morelj Milana, Petrović Slavoljuba, Stefanović Miodraga, Miljković Daria, Lekić Danila, Stanković Đorđa, Stamenković Dejana, Islam Ibraima, Maksović Igora, Petković Slaviše, Zagorac Nikole, Damnjanović Dragana, Stojkov Milka, Ilić Slobodana, Tonić Dragana, Đorđević Dragiše, Nikolić Gorana, Ivanović Miomira, Đorđević Srđana, Marinković Laleta i Milijić Biljane i utvrđuje da su presudom Osnovnog suda u Nišu P. 5961/10 od 22. marta 2010. godine i presudom Višeg suda u Nišu Gž. 3866/10 od 2 9. novembra 201 0. godine povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nešić Dalibor iz Trupala i drugi podnosioci ustavne žalbe navedeni u uvodu i izreci , podneli su 4. februara 2011. godine, preko punomoćnika, advokata Srđana Aleksića iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 5961/10 od 22. marta 2010. godine i presude Višeg suda u Nišu Gž. 3866/10 od 29. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima , zajemčenog odredbom 36. stav 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe navode da se „odluke prvostepenog i drugostepenog suda ne mogu smatrati pravičnim (...) jer su sudovi načinili bitnu povredu odredaba Zakona o parničnom postupku, budući da tokom postupka sud nije izveo sve dokaze koje su tužioci predlagali“, i da je time „samovlasno promenio suštinu tužbenog zahteva tužilaca“, i to tako što je kao “pravni osnov potraživanja naveo štetu, a ne dug, kako su to naveli tužioci“. Podnosioci su, takođe, istakli da su sudovi u Republici Srbiji postupali na različite načine povodom istovetnih tužbi ratnih vojnih rezervista, tako što su u nekim sporovima usvajali tužbene zahteve smatrajući da je osnov tužbenih zahteva dug, a ne šteta ; da je na taj način povređeno ustavno pravo podnosilaca na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom prvostepenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 5961/10 od 22. marta 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane - Vojna pošta 1410 Niš, da svakom od tužilaca isplati iznos od po 9.500 dinara, za učešće u ratu tokom 1999. godine, na ime neisplaćenih ''ratnih dnevnica'', naknade troškova i naknade troškova zbog odvojenog života od porodice, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. juna 1999. godine, pa do isplate. Istom presudom tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, su obavezani da solidarno naknade tuženom troškove postupka u iznosu od 2.000,00 dinara.

Osporenom presudom Višeg suda u Nišu Gž. 3866/10 od 29. novembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Nišu P. 5961/10 od 22. marta 2010. godine.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu Lj. N. iz Lesenovca na ime izmirenja duga zbog neisplaćenih dnevnica od 24. marta do 19. maja i od 28. maja do 18. juna 1999. godine plati opredeljeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom kako je bliže označeno u izreci.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2386/08 od 16. jula 2008. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4734/07 od 31. oktobra 2007. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu D. C. iz Aleksandrovca na ime izmirenja duga zbog neisplaćenih dnevnica u periodu od 24. marta do 23. juna 1999. godine plati opredeljeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom kako je bliže označeno u izreci.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi je utvrđeno : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93 (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), pored ostalog, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući razloge i navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe ukazali na nejednako postupanje nadležnih sud ova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, smatrajući da su im time povređena prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava. Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Uvidom u navedene pravnosnažne presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine i P. 4734/07 od 31. oktobra 2007. godine, koje su potvrđene presudama Okružnog suda u Beogradu, Ustavni sud je utvrdio da je njima usvojen zahtev tužilaca za isplatu naknade za neisplaćene ''ratne dnevnice'' na ime učešća u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine, odnosno da je njima na suprotan način odlučeno o tužbenom zahtevu koji je bio istovetan sa tužbenim zahtevom podnosi laca ustavne žalbe. Dakle, Okružni sud u Beogradu je, kao sud poslednje instance, u dostavljenim presudama Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine i Gž. 2386/08 od 16. jula 2008. godine, kojima je potvrdio prvostepene presude Drugog opštinskog suda u Beogradu, zauzeo drugačiji pravni stav od stava Višeg suda u Nišu u osporenoj presudi u odnosu na pravo rezervista na naknadu ''ratnih dnevnica'' na ime učešća u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine.

Po stanovištu Ustavnog suda, sudovi poslednje instance su donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju, podnosioce ustavne žalbe čiji su tužbeni zahtev i odbijen i kao neosnovani doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovrsni tužbeni zahtev postavljen prema istom tuženom usvojen. Kako su drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance u predmetnim parničnim postupcima, donosili različite odluke u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suprotna pravu na jednaku pravnu zaštitu pred sudovima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava: ''Santos Pinto protiv Portugalije'' od 20. maja 2008. godine i ''Beian protiv Rumunije'' od 6. decembra 2007. godine, kao i Odluku Ustavnog suda Už–2886/2010 od 4. oktobra 2012. godine ).

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je pravo na pravično suđenje povređeno time što prvostepeni sud nije izveo sve dokaze koje su kao tužioci predložili u parničnom postupku, konkretno - saslušanje stranaka i veštačenje, Ustavni sud ukazuje na to da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza, u nadležnosti redovnih sudova. Postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen, ili na bilo koji zakonom propisan način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. Imajući u vidu sadržinu garancija koje se jemče članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se ovom ustavnom odredbom ne daje stranci neograničeno pravo da predlaže izvođenje dokaza pred sudom, niti se garantuje pravo da svi dokazni predlozi stranke budu prihvaćeni, pa tako ni predlog da se saslušaju stranke ili izvrši veštačenje. S druge strane, Ustavni sud ističe da je zadatak i obaveza sudova da navedu razloge zbog kojih su odlučili da ne izvode dokaze koje je stranka izričito zahtevala. Poštovanje ovog principa prvenstveno omogućava stranci da kasnije delotvorno i efikasno koristi raspoložive pravne lekove (vidi npr: Odluku Ustavnog suda Už -1100/2008). U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je obrazložio svoju odluku o neizvođenju dokaza time što je ocenio kao osnovan istaknuti materijalnopravni prigovor zastarelosti potraživanja, pa bi izvođenje dokaza veštačenjem bilo suprotno pravu stranaka da se postupak završi u razumnom roku i dužnosti suda da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

U odnosu na navode podnosilaca ustavne žalbe da im je pravo na pravično suđenje povređeno i time što je postupajući sud promenio pravni osnov potraživanja, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 187. stav 4. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano da će sud postupati po tužbi i kada tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega, te je stoga, u skladu sa načelom iura novit curia, dužnost suda da utvrdi pravni osnov tužbenog zahteva.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da izneti navodi ne predstavljaju ustavnopravne razloge na kojima se mogu zasnivati tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud napominje da je imao u vidu odluku Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u predmetu ''Vučković i dr. protiv Srbije'', broj aplikacije 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine, kojom je utvrđena povreda zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi sa članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju (zaštita imovine), ali iz drugačijih razloga od onih koji su navedeni u ustavnoj žalbi . Ipak to ne može imati uticaja na obavezu države da postupi u skladu sa odlukom Evropskog suda za ljudska prava prema svima kojima nisu isplaćene ''ratne dnevnice'', pa i prema podnosiocima ustavne žalbe , ukoliko navedena odluka postane pravnosnažna.

7. S obzirom na to da je u konkretnom slučaju Ustavni sud ocenio da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo nije primenjeno na štetu podnosilaca ustavne žalbe, odnosno da su osporene odluke Osnovnog i Višeg suda u Nišu zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, Sud je našao da objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, pa je odlučio kao u tački 2. izreke .

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević