Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Krivični postupak protiv podnosioca, koji je okončan oslobađajućom presudom, trajao je preko 15 godina, što je ocenjeno kao neprihvatljivo dugo. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. P. iz J. T, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. P. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Zrenjaninu u predmetu K. 18/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

O b r a z l o ž e nj e

1. P. P. iz J. T. je 18. juna 2012. godine, preko punomoćnika D. P, advokata iz Z, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je protiv njega vođen pred Višim sudom u Zrenjaninu u predmetu K. 18/10.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je krivični postupak koji je protiv njega vođen pred Višim, ranije Okružnim sudom u Zrenjaninu, a koji je pravnosnažno okončan donošenjem oslobađajuće presude, trajao punih 15 godina.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenog prava i prava na naknadu nematerijalne štete .

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Zrenjaninu Su. IX-48/2012-3 od 27. jula 2012. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Višim (ranije Okružnim) sudom u Zrenjaninu, koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 20. marta 199 7. godine, donošenjem rešenja da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo primanje mita iz člana 253. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, po zahtevu za sprovođenje istrage Okružnog javnog tužilaštva u Zrenjaninu.

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Zrenjaninu je 13. marta 2002. godine protiv podnosioca ustavne žalbe podiglo optužnicu zbog krivičnog dela primanje mita iz člana 253. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi sa stavom 1. istog zakona .

Odlučujući o prigovoru protiv optužnice, Okružni sud u Zrenjaninu je 29. marta 2002. godine doneo rešenje Kv. 57/02 kojim je prigovor odbijen.

Okružni sud u Zrenjaninu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 31. marta 2003. godine doneo presudu K. 27/02 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe , oslobodio od optužbe za krivično delo primanje mita iz člana 253. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i za krivično del o zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi sa stavom 1. istog zakona.

Vrhovni sud Srbije je, rešavajući o žalbi Okružnog javnog tužioca u Zrenjaninu izjavljen oj protiv prvostepene presude, 24. februara 200 4. godine doneo rešenje Kž. I 2139/03 kojim je žalb u uvažio, ukinuo presudu Okružnog suda u Zrenjaninu K. 27/02 od 31. marta 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Okružni sud u Zrenjaninu je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 13. marta 2006. godine doneo presudu K. 43/04 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oslobodio od optužbe za krivično delo primanje mita iz člana 253. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije , dok je za krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije odbio optužbu .

Vrhovni sud Srbije je, rešavajući o žalbi Okružnog javnog tužioca u Zrenjaninu izjavljenoj protiv prvostepene presude u oslobađajućem delu , 14. decembra 2006. godine doneo rešenje Kž. I 1901/06 kojim je žalbu uvažio, ukinuo presudu Okružnog suda u Zrenjaninu K. 43/04 od 13. marta 200 6. godine u delu u kome je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe oslobođen od optužbe za krivično delo primanje mita iz člana 253. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Okružni sud u Zrenjaninu je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 24. decembra 2007. godine doneo presudu K. 32/07 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oslobodio od optužbe za krivično delo primanje mita iz člana 253. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Vrhovni sud Srbije je, rešavajući o žalbi Okružnog javnog tužioca u Zrenjaninu izjavljenoj protiv prvostepene presude, 2. juna 200 8. godine doneo rešenje Kž. I 777/08 kojim je žalbu uvažio, ukinuo presudu Okružnog suda u Zrenjaninu K. 32/07 od 24. decembra 200 7. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Viši sud u Zrenjaninu je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 7. aprila 2010. godine doneo presudu K. 18/10 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oslobodio od optužbe za krivično delo primanje mita iz člana 253. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, rešavajući o žalbi Višeg javnog tužioca u Zrenjaninu izjavljenoj protiv prvostepene presude, 24. aprila 201 2. godine doneo presudu Kž. I 3970/10, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio oslobađajuću presudu Višeg suda u Zrenjaninu K. 18/10 od 7. aprila 20 10. godine, čime je postupak pravnosnažno okončan.

4. Ispitujući postojanje povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, na koju podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje, kao i navode i razloge na kojima svoje tvrdnje zasniva, a polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 20. marta 199 7. godine, kada je istražni sudija Okružnog suda u Zrenjaninu doneo rešenje o sprovođenju istrage po zahtevu Okružnog javnog tužilaštva u Zrenjaninu, pa do 24. aprila 201 2. godine, kada je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo presudu Kž. I 3970/10 kojom je potvrđena oslobađajuća presuda Višeg suda u Zrenjaninu K. 18/10 od 7. aprila 2010. godine, čime je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao 15 godina i jedan mesec, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da podnosilac ustavne žalbe ničim nije doprineo neprimerenom trajanju postupka, već da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak u kome je prva prvostepena oslobađajuća presuda doneta još 31. marta 2003. godine, da bi postupak bio pravnosnažno okončan takođe oslobađajućom presudom, tek 24. aprila 201 2. godine, nakon što je predmet optužbe četiri puta razmatran pred dve sudske instance. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“. Takođe, Ustavni sud ukazuje da se osporeni krivični postupak vodio protiv jednog okrivljenog lica, podnosioca ustavne žalbe, zbog dva, odnosno od 2006. godine zbog jednog krivičnog dela . Po oceni Ustavnog suda, trajanje krivičnog postupka od više od 15 godina se u okolnostima konkretnog slučaja ne može prihvatiti kao opravdano.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog krivičnog postupka, kao i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe svojim postupcima nije doprine o njegovom odugovlačenju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud je imao u vidu i podnesak podnosioca ustavne žalbe od 6. marta 2014. godine, ali isti nije od značaja za drugačije odlučivanje Suda.

5. Sledom navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.