Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao sedam, odnosno osam godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neažurnosti i dugih perioda neaktivnosti suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Božovića, Miloša Lalovića i Danila Draškovića, svih iz Mionice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Božovića, Miloša Lalovića i Danila Draškovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu K. 1543/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Mionici u predmetima K. 148/07 i K. 61/05), povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, i to Miroslavu Božoviću od 800 evra, Danilu Draškoviću u iznosu od 700 evra, a Milošu Laloviću u iznosu od 600 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Božović, Miloš Lalović i Danilo Drašković, svi iz Mionice, su 16. juna 2012. godine, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu K. 1543/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Mionici u predmetima K. 148/07 i K. 61/05).

Podnosioci u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navode da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je krivični postupak koji je protiv njih i još jednog lica vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu, prethodno pred Opštinskim sudom u Mionici, „neopravdano dugo trajao“ iako „predmet nije bio toliko komplikovan“, pri čemu su „osuđeni za nešto što nisu učinili“.

Predložili su, pored ostalog, da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenog prava i prava na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu K. 1543/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosilaca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Osnovnim sudom u Valjevu (ranije pred Opštinskim sudom u Mionici), koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je u odnosu na Miroslava Božovića i Danila Draškovića (i još jedno lice) pokrenut 1. aprila 2004. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Opštinskog suda u Mionici Ki. 12/04 da se sprovede istraga zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Osnovnog krivičnog zakona. Tokom istrage je ispitan veći broj svedoka i obavljeno je veštačenje veštaka elektro struke.

Nakon sprovedene istrage, Opštinsko javno tužilaštvo u Mionici je 8. aprila 2005. godine podiglo optužnicu protiv Miroslava Božovića, Danila Draškovića i još jednog lica, kao i protiv Miloša Lalovića (neposredna optužnica), koja je stupila na pravnu snagu 3. oktobra 2005. godine (donošenjem rešenja Kv. 20/05 kojim su odbijeni kao neosnovani izjavljeni progovori).

Opštinski sud u Mionici je do donošenja prve prve prvostepene presuda glavni pretres zakazao 17 puta i deset puta ga je održao. Glavni pretres nije održan sedam puta, i to: tri puta zbog nedolaska podnosioca Miroslava Božovića (koje izostanke je uredno opravdavao; dva puta zbog nedolaska Miloša Lalovića, od čega jedanput i nedolaska Danila Draškovića (sud je naredio njihovo privođenje); jedanput jer je Miroslav Božović tražio izuzeće postupajućeg sudije; jedanput zbog nedolaska Danila Draškovića koji je izostanak opravdao.

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Opštinski sud u Mionici je 28. maja 2007. godine doneo presudu K. 61/05 kojom je Danila Draškovića, Miloša Lalovića i D.P. oglasio krivim za krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 359. stav 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i izrekao im uslovne osude, dok je okrivljenog Miroslava Božovića oglasio krivim za krivično delo zloupotreba službenog položaja u podstrekavanju iz člana 359. stav 1. u vezi sa članom 34. Krivičnog zakonika, u sticaju sa krivičnim delom krađe iz člana 2013. stav 1. istog zakonika i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od osam meseci. Navedena presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Valjevu Kž1. 492/07 od 13. novembra 2007. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

Opštinski sud u Mionici je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa (četiri puta zakazan, tri puta održan, a jednom neodržan zbog nedolaska D.D. koji je izostanak opravdao) i sprovedenog dokaznog postupka, 19. juna 2008. godine doneo osuđujuću presudu (istu kao i prethodnu), koja je 2. decembra 2008. godine ukinuta rešenjem Okružnog suda u Valjevu Kž1. 629/08 i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

Opštinski sud u Mionici je spise predmeta sa rešenjem Okružnog suda u Valjevu Kž1. 629/08 od 2. decembra 2008. godine primio 17. decembra 2008. godine, te je navedeno rešenje ekspedovao strankama 20. februara 2009. godine i nakon toga i po predmetu nije postupao do 1. januara 2010. godine, kada je uspostavljena nova mreža sudova.

Nakon 1. januara 2010. godine, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Valjevu koji je 17. juna 2010. godine doneo naredbu o zakazivanju glavnog pretresa za 8. septembar 2010. godine.

Osnovni sud u Valjevu je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa (četiri puta zakazan, tri puta održan i jednom neodržan usled nedolaska javnog tužioca) i sprovedenog dokaznog postupka, 29. aprila 2011. godine doneo presudu K. 1543/10 kojom je Danila Draškovića, Miloša Lalovića i D.P. oglasio krivim za krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Osnovnog krivičnog zakona i izrekao im uslovnu osudu, dok je okrivljenog Miroslava Božovića oglasio krivim za krivično delo zloupotreba službenog položaja u podstrekavanju iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 23. Osnovnog krivičnog zakona i izrekao mu uslovnu osudu.

Krivični postupak je protiv podnosilaca ustavne žalbe i još jednog lica pravnosnažno okončan 29. marta 2012. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 4289/11, kojom su, nakon održane sednice veća, odbijene kao neosnovane izjavljene žalbe.

4. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, od 1. aprila 2004. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage krivični postupak pokrenut u odnosu na Miroslava Božovića i Danila Draškovića, odnosno od 8. aprila 2005. godine, kada je podignuta neposredna optužnica u odnosu na Miloša Lalovića, do 29. marta 2012. godine, kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Kž1. 4289/11 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao osam, odnosno sedam godina, što samo po sebi može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da pretežnu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak u kome je prva prvostepena (osuđujuća) presuda doneta 28. maja 2007. godine, da bi postupak bio pravnosnažno okončan takođe osuđujućom presudom, 29. marta 2012. godine, nakon što je predmet optužbe po tri puta razmatran pred dve sudske instance. Vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokovalo je odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovelo do toga da je postupak pravnosnažno okončan nakon osam, odnosno sedam godina. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovoga suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“. Takođe, Ustavni sud ukazuje i da u periodu od jedne godine i četiri meseca (od 20. februara 2008. do 17. juna 2010. godine) u osporenom krivičnom postupku nije preduzeta nijedna procesna radnja. Tokom navedenog perioda nadležni prvostepeni sud nije zakazao niti jednom glavni pretres. Ovakvo postupanje se ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Stoga je Ustavni sud ocenio da ni relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u vezi sa krivičnim delima koja su bila predmet optužbe protiv podnosilaca ustavne žalbe i još jednog lica, u konkretnom slučaju, ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od osam, odnosno sedam godina. Pri ovakvom činjeničnom stanju, Ustavni sud ukazuje da nije potrebno posebno ocenjivati značaj prava o kome se odlučuje za podnosioce, dok je doprinos Danila Draškovića i Miloša Lalovića trajanju postupka uzet u obzir kod utvrđivanja iznosa naknade štete.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, i to Miroslavu Božoviću u iznosu od 800 evra, Danilu Draškoviću u iznosu od 700 evra, a Milošu Laloviću u iznosu od 600 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za odlučivanje, pri čemu je posebno uzeo u obzir činjenicu da je krivični postupak u odnosu na Miroslava Božovića i Danila Draškovića trajao osam godina, a u odnosu na Miloša Lalovića sedam godina, pri čemu je sud dva puta donosio naredbe o prinudnom dovođenju Miloša Lalovića, a jedanput za Danila Draškovića. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje prema okolnostima svakog pojedinačnog slučaja.

5. Sledom navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.