Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pristup sudu i pravnu sigurnost

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava drugostepeno rešenje i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Odbacivanje tužbe kao neuredne, zbog navodno neodređenog zahteva, predstavlja preterani formalizam i povredu prava na pristup sudu, kao i povredu načela pravne sigurnosti zbog različitog postupanja suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Marinkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Marinkovića i utvrđuje da je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7270/08 od 22. oktobra 2008. godine i rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 8356/10 od 14. marta 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 8356/10 od 14. marta 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7270/08 od 22. oktobra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Marinković iz Beograda je, 18. juna 2012. godine, preko punomoćnika Vesne Trlaić, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7270/08 od 22. oktobra 2008. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 8356/10 od 14. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava i članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, prava na dostojanstvo zajemčenog članom 23. Ustava, kao i povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenim rešenjima pravnosnažno odbačena tužba podnosioca ustavne žalbe kao neuredna; da se podnosilac obratio Prvom opštinskom sudu u Beogradu sa zahtevom da mu sud pruži zaštitu u ostvarivanju subjektivnog imovinskog prava na dobijanje odgovarajućeg stana u postupku raseljavanja, a na šta se tuženi obavezao poravnanjem zaključenim pred nadležnim organom uprave; da je pravo na pravično suđenje pravo da sud razmotri slučaj i donese meritornu odluku, a ne da, bez upuštanja u suštinu zahteva stranke, odbija postupanje, jer nalazi da postoji nekakva neurednost; da sva lica sa istim zahtevima iz istog činjeničnog i pravnog stanja moraju imati jednako pravo na odlučivanje suda, a podnosiocu je ovo pravo uskraćeno jer mu je, za razliku od njegovih komšija iz tzv. naselja „Koreja“, onemogućeno da pred sudom ostvari svoje pravo, pošto je samo njegova istovrsna tužba odbačena kao neuredna; da su ovakvim postupanjem sudovi povredili pravo podnosioca na dostojanstvo, kao i načelo zabrane diskriminacije; da kako podnosiocu ustavne žabe nije omogućeno suđenje, to mu je uskraćena mogućnost ostvarivanja prava na imovinu proisteklog iz postupka raseljavanja, čime je povređeno i njegovo ustavno pravo na imovinu. Kao dokaz različitog postupanja sudova, kojim se povređuje pravo na pravnu sigurnost podnosioca, uz ustavnu žalbu je priloženo više rešenja Okružnog suda u Beogradu, kojima su ukidana identična prvostepena rešenja o odbacivanju tužbe kao neuredne. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, da poništi osporena rešenja i utvrdi mu pravo na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvida u dokumentaciju koja je uz nju priložena, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosilac ustavne žalbe je podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu, 26. septembra 2008. godine, preko punomoćnika - advokata, tužbu protiv Zavoda za izgradnju grada Beograda, radi izvršenja poravnanja, u kojoj je, pored ostalog, navedeno: da je tuženom dodeljeno gradsko građevinsko zemljište u bloku 64-jug radi izgradnje stambenih objekata , zbog čega je bilo potrebno raseliti stanare iz zgrada u ul. Gandijeva br. 51-57; da je tužilac bio nosilac stanarskog prava na stanu broj 5 u ul. Gandijeva br. 53, koji je, po ugovoru o korišćenju stana, površine 26 m 2, a po strukturi jednosoban; da je tužilac sa tuženim u postupku raseljavanja od strane tuženog, pred Odeljenjem za građevinske i komunalne poslove Opštinske uprave Novi Beograd, 27. septembra 1996. godine zaključio poravnanje pod brojem III-360-2217/96, kojim je tuženi dodelio tužiocu stan na privremeno korišćenje, s tim da mu u roku od dve godine obezbedi stan koji mu po zakonu pripada na trajno korišćenje; da tuženi do dana podnošenja tužbe nije dodelio tužiocu pripadajući - trajni stan, a da Direkcija za građevinsko zemljište, koja je tuženom samo ustupila stan koji je tužiocu dat na privremeno korišćenje, pošto tuženi nije imao sopstvenih stanova za raseljavanje, sada pred sudom traži prinudno iseljenje tužioca iz tog privremenog stana; da kako predmetnim poravnanjem nije opredeljen konkretan stan koji tužiocu treba da bude dodeljen na trajno korišćenje, to tužilac predlaže da sud odredi veštačenje od strane veštaka građevinske struke, koji će popisati jednosobne stanove koje tuženi ima u vlasništvu na teritoriji grada Beograda; da na osnovu iznetog tužilac predlaže da sud obaveže tuženog da tužiocu preda u zakup na neodređeno vreme jednosoban stan, kao odgovarajući stan onom stanu iz kog je tužilac raseljen, na teritoriji grada Beograda ili da mu isplati tržišnu vrednost istog stana.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 7270/08 od 22. oktobra 2008. godine odbacio tužbu podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju osporenog rešenja se, pored ostalog, navodi: da je po oceni suda, ovako postavljen tužbeni zahtev, u smislu člana 187. stav 1. i člana 100. stav 2. Zakona o parničnom postupku, nejasan i neodređen, jer se iz njegovog sadržaja ne može utvrditi šta tužilac tačno traži; da ovakav zahtev, takođe, ne predstavlja traženje koje bi, za slučaj uspeha tužioca u sporu, činilo ispravu podobnom za izvršenje, pa je sud, primenom odredbe člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku, odbacio tužbu.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 8356/10 od 14. marta 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7270/08 od 22. oktobra 2008. godine. U obrazloženju osporenog rešenja se, pored ostalog, navodi: da je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je pobijanim rešenjem odbacio tužbu shodno članu 187. stav 1. u vezi sa članom 100. stav 2. i članom 103. Zakona o parničnom postupku, dajući za svoju odluku jasne i uverljive razloge koje u potpunosti prihvata i drugostepeni sud; da je postavljeni tužbeni zahtev u tužbi, koju je u ime tužioca podneo punomoćnik advokat, nejasan i neodređen, zbog čega je ožalbeno rešenje pravilno i na zakonu zasnovano.

3.2. Okružni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 3062/07 od 18. aprila 2008. godine, ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 821/05 od 9. novembra 2006. godine, kojim je odbačena tužba tužioca Radoja Vasiljevića iz Beograda (koga je zastupao isti advokat kao i podnosioca), podneta u potpuno identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji protiv tuženog Zavoda za izgradnju grada Beograda i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju tog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je tužbenim zahtevom tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu preda u zakup na neodređeno vreme jednosoban stan na teritoriji grada Beograda ili da mu isplati tržišnu vrednost istog; da je prvostepeni sud odbacio tužbu na osnovu člana 103. Zakona o parničnom postupku sa obrazloženjem da tužilac nije postupio po nalogu za uređenje tužbe, tako što će navesti bliže karakteristike i naznake stana čiju predaju traži, ukoliko traži predaju, a ukoliko traži utvrđenje prava zakupa na nekom stanu da odredi koji je to stan, odnosno da navede novčani iznos koji potražuje eventualnim tužbenim zahtevom; da se ovakav zaključak prvostepenog suda ne može prihvatiti; da kako iz spisa proizlazi da je tužilac tužbom tražio da se obaveže tuženi da mu preda u zakup na neodređeno vreme jednosoban stan na teritoriji grada Beograda ili da mu isplati tržišnu vrednost istog stana, te da je takav zahtev zasnovan na tvrdnji da je tuženom u postupku raseljavanja predao svoj stan broj 4 u Gandijevoj 53, površine 26m2, po strukturi jednosobnog, na kojem je bio nosilac stanarskog prava i da se tuženi po poravnanju od 10. oktobra 1996. godine obavezao da će tužiocu obezbediti na trajno korišćenje stan, što nije učinio, to, po oceni drugostepenog suda, tužba sa tako opredeljenim zahtevom sadrži sve nužne elemente koji određuju predmet spora i sadrži dovoljno određen zahtev da se po njoj može postupati, zbog čega je ožalbeno rešenje ukinuto i predmet vraćen na ponovni postupak; da će stoga u nastavku postupka, pri ponovnom razmatranju da li tužba sadrži sve obavezne elemente da bi se po njoj moglo postupati, prvostepeni sud imati u vidu da se eventualno nepotpuni navodi tužioca u pogledu površine traženog stana i njegove tržišne vrednosti, a s obzirom na to da je tužilac pružio dokaze na osnovu kojih je postavio tužbeni zahtev, mogu otkloniti primenom odredba člana 299. Zakona o parničnom postupku.

Uz ustavnu žalbu su dostavljene i kopije rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 13720/06 od 18. aprila 2007. godine i Gž. 1289/05 od 17. februara 2005. godine, kojima su takođe ukinuta rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu (rešenje P. 7104/05 od 5. jula 2006. godine i rešenje P. 2586/04 od 15. novembra 2004. godine) o odbačaju doslovno istovetnih tužbi radi izvršenja poravnanja tužilaca Jelice Jovčić iz Beograda i Ferida Šišića iz Beograda, koje je zastupao isti punomoćnik, te podnetih u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, protiv tuženog Zavoda za izgradnju grada Beograda, i predmeti vraćeni istom sudu na ponovni postupak.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da s vako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da je lj udsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Kako su odredbama čl. 32. i 58. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku - članom 100. stav 2. je bilo propisano da podnesci moraju biti razumljivi i moraju sadržavati sve ono što je potrebno da bi se po njima moglo postupiti i da oni naročito treba da sadrže: označenje suda, ime i prezime, naziv firme, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca; članom 103. je bilo propisano da ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, sud će stranci koja nema punomoćnika advokata vratiti podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije određeno (stav 1.), da k ad sud vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune, odrediće rok za ponovno podnošenje podneska (stav 2.), da će se smatrati da je podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke, odnosno dopune, odbaciće se (stav 4.), da se o dredbe ovog člana ne primenjuju ako stranka ima punomoćnika koji je advokat i da kad je podnesak, koji je u ime stranke podneo advokat, nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati, sud će ga odbaciti (stav 6.); članom 187. stav 1. je bilo propisano da t užba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 100.), dok je članom 299. bilo propisano da će se sud postavljanjem pitanja i na drugi pogodan način starati da se u toku rasprave daju objašnjenja o svemu što je potrebno da bi se utvrdilo činjenično stanje važno za odluku, kao i da, izuzetno, odredi izvođenje dokaza po službenoj dužnosti, radi utvrđivanja činjenica bitnih za odluku, samo kada je to određeno zakonom.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi ustavnog prava na pravično suđenje na koju se poziva podnosilac ustavne žalbe, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac u suštini žali na pogrešnu primenu merodavnog procesnog prava , kojom mu je uskraćeno pravo da sud meritorno odluči o njegovom tužbenom zahtevu (pravo na pristup sudu) i na različito postupanje nadležnog drugostepenog suda povodom iste činjenične i pravne situacije (pravo na pravnu sigurnost) .

U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporeni akti mora ju sagledati i kroz garancij e koje nisu izričito predviđene, a koje implicitno proizlaze iz navedene odredbe Ustava i na koje se ukazuje u ustavnoj žalbi. Jedna od takvih garancija se odnosi na poštovanje načela pravne sigurnosti, koje podrazumeva da svako lice može osnovano očekivati da će nadležni sud u bitno istovrsnim činjeničnim i pravnim situacijama postupati na isti način (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije , od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine). Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 8356/10 od 14. marta 2012. godine potvrđeno rešenje prvostepenog suda o odbacivanju tužbe podnosioca ustavne žalbe kao neuredne, a da je rešenjima dostavljenim uz ustavnu žalbu, raniji Okružni sud u Beogradu, koji je do reforme pravosudnog sistema bio nadležan da odlučuje u ovim stvarima kao drugostepeni sud, u slučajevima tužbi podnetih u potpuno istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama i sa identično formulisanim tužbenim zahtevom radi izršenja poravnanja od strane istog punomoćnika stranaka, ukidao prvostepena rešenja o odbacivanju tužbi, našavši da se takve tužbe nisu mogle odbaciti zbog navodno neopredeljenog i nejasnog tužbenog zahteva po kom se ne može postupati. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ocenjuje da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu povređeno pravo podnosioca na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje.

Osim toga, polazeći od navedenih odredaba Zakona o parničnom postupku, a imajući u vidu da je tužba podnosioca ustavne žalbe zasnovana na poravnanju zaključenom u upravnom postupku pred nadležnim organom još 1996. godine, u kome su obaveze tuženog jasno određene, uključujući obavezu da u roku od dve godine od zaključenja poravnanja tužiocu kao raseljenom licu obezbedi i preda odgovarajući jednosoban stan na trajno korišćenje, kao i da snosi troškove njegovog preseljenja, te da je podnosilac predložio da sud veštačenjem utvrdi koje jednosobne stanove na teritoriji grada Beograda tuženi ima u vlasništvu, a koji bi bili adekvatni u odnosu na stan na kom je on prethodno bio nosilac stanarskog prava i iz kog je morao da se iseli zbog rušenja u korist tuženog, nakon čega bi tek i mogao da bliže opredeli tužbeni zahtev, Ustavni sud je ocenio da odbacivanje tužbe zbog konstatacije da tužbeni zahtev nije dovoljno jasan i određen, u konkretnom slučaju, ne predstavlja ustavnopravno prihvatljivo tumačenje merodavnog procesnog prava. Na ovaj način, budući da je drugostepeni sud osporenim rešenjem potvrdio odluku prvostepenog suda o odbacivanju tužbe, povređeno je i pravo podnosioca na pristup sudu. Iako članom 32. stav 1. Ustava nije izričito propisana garancija prava na pristup sudu, ovo načelo je sastavni deo prava na pravično suđenje kojim se strankama obezbeđuje pravo da svaki zahtev koji se odnosi na nj ihova građanska prava i obaveze bude razmotren pred sudom i da se o njemu donese meritorna odluka, kada su za to ispunjene procesne pretpostavke . Bez ostvarenja prava na pristup sudu, svi ostali normirani elementi prava na pravično suđenje gube svoj smisao i postaju apstraktni i iluzorni, odnosno bespredmetni.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), utvrdio da je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7270/08 od 22. oktobra 2008. godine i rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 8356/10 od 14. marta 2012. godine, povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava i stoga usvojio ustavnu žalbu, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 8356/10 od 14. marta 2012. godine, kako bi u ponovnom postupku nadležni sud doneo novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7270/08 od 22. oktobra 2008. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, poništio osporeno drugostepeno rešenje i naložio nadležnom sudu da ponovo odluči o žalbi podnosioca protiv prvostepenog rešenja, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u pogledu istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava preuranjena. Ustavni sud je takođe utvrdio da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu sa tvrdnjom o povredi prava na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. Ustava.

U vezi sa navodom ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim načelom ne jemči nijedno konkretno ljudsko pravo ili sloboda, već da ono ima akcesorni karater, te se njegova povreda može utvrditi samo u slučaju postojanja povrede nekog određenog ljudskog prava ili slobode, kao što je npr. pravo na pravično suđenje, ukoliko su pruženi dokazi za povredu ovog načela. Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nije pružen dokaz o tome da je podnosiocu zbog nekog ličnog svojstva povređeno navedeno Ustavom zajemčeno pravo, a što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u pogledu povrede navedenih ustavnih prava i načela jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca za naknadu štete, kao u drugom delu tačke 1. izreke, s obzirom na to da podnosilac nije bliže opredelio podneti zahtev za naknadu, niti je pružio dokaze o konkretno pretrpljenoj šteti.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić