Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 11 godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, dok se žalba protiv odluke o troškovima odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S . iz sela S . kod Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. juna 20 20. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 1620/15 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1111/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba D. S . izjavljena protiv stava trećeg izreke presude Osnovnog suda u Vranju P. 1620/15 od 19. novembra 2015. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2687/16 od 5. aprila 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S . iz sela S . kod Vranja je , 12. juna 2017. godine , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 1620/15, kao i protiv stava trećeg izreke presude Osnovnog suda u Vranju P. 1620/15 od 19. novembra 2015. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2687/16 od 5. aprila 2017. godine u delu odluke o troškovima postupka, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio činjenično stanje, hronološki tok predmetnog postupka, kao i sadržinu sudskih odluka d onetih tokom postupka, navodeći sledeće: da je 17. jula 2006. Opštinskom sudu u Vranju podneo tužbu protiv tuženog Đ. R, radi utvrđivanja prava svojine; da je predmetni postupak trajao deset godina i 11 meseci , te mu je zbog dužine trajanja postupka, koji nije bilo složen, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da mu je osporenim presudama, u delu kojima je odlučeno o troškovima parničnog postupka, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer prvostepeni i drugostepeni sud nisu pravilno primenili odredbe člana 150. i člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku koje se odnose na troškove parničnog postupka kao i važeću Advokatsku tarifu o vrsti spora, visini tarife za pojedine radnje preduzete od strane advokata kao i broj u tih radnji; da mu je povređeno pravo na jednako postupanje pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer svi sudovi priznaju tarifu za nagradu advokat u prema Tarifi br. 70 Advokatske tarife na snazi i kao dokaz o različitom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji dostavio je rešenje o troškovima postupka Osnovnog suda u Vranju P. 506/10 od 12. januara 2015. godine.

Podnosilac je zahtevao naknadu materijalne štete u vidu razlike u troškovima koji su priznati osporenim presudama ili , ukoliko mu se ne dosudi materijalna šteta, da se poništi presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 2687/16 od 5. aprila 2017. godine u delu kojim je odbijena kao neosnovana njegova žalba protiv prvostepene presude u pogledu rešenja o troškovima postupka.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 3.000 evra, odnosno prema oceni Suda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, priloženu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 1620/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 17. jula 2006. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Vranju protiv tuženog Đ. R, radi utvrđenja prava svojine i državine. Predmet je dobio broj P. 1111/06.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano 13 ročišta na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, između ostalog, u dokaz o vlasništvu predmetne parcel e, ugovor, posedovni list i kopiju plana parcele, izvršeno je veštačenje od strane tri različita sudska veštaka geometra, s tim što je jedan od veštaka veštačio ispred G. b . iz Vranja, saslušani su veštaci radi usaglašavanja mišljenja i pribavljeni su izveštaji od Službe za katastar nepokretnosti Grada Vranja za spornu parcelu . 11 ročišta nije održano, i to: pet zbog procesnih nedostataka, tri jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz, jedno jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka, a dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Tuženi je 25. septembra 2009. godine podneo protivtužbu povodom koje je formiran predmet P. 1797/09. Rešenjem Opštinskog suda u Vranju P. 1111/06 od 14. decembra 2009. godine predmet P. 1797/09 po protivtužbi spojen je predmetu P. 1111/06 i određeno je da će se postupak dalje vodi pod brojem P. 1111/06.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju P. 349/10 od 29. marta 2010. godine odbačena je kao nedozvoljena protivtužba tuženog od 25. decembra 2009. godine. Rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 1077/10 od 10. februara 2011. godine vraćeni su spisi predmeta P. 349/10 Osnovnom sudu u Vranju radi ispravke prvostepenog rešenja. Rešenjem Osnovnog suda u Vranju P. 349/10 od 1. marta 2011. godine ispravljeno je rešenje Osnovnog suda u Vranju P. 349/10 od 29. marta 2010. godine zbog očigledne greške u pisanju.

Rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 464/11 od 7. maja 2012. godine ukinuto je rešenje Osnovnog suda u Vranju P. 349/10 od 29. marta 2010. godine, ispravljeno rešenjem tog suda P. 349/10 od 1. marta 2011. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Zatim se postupak dalje vodio pred prvostepenim sudom i po tužbi i po protivtužbi.

Tužbeni zahtev je preciziran 25. maja 2015. godine.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 1620/15 od 19. novembra 2015. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da je tužilac- protivtuženi vlasnik kat astarske parcele … , bliže označene u izreci, u KO S, pa je naloženo tuženom-protivtužiocu da sa opisanog zauzetog zemljišta ukloni ogradu od pletene žice i zasade vinove loze označene u izreci i preda ga u državinu tužiocu-protivtuženom; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je traž io da se utvrdi da je tuženi-protivtužilac vlasnik parcele koja ima površinu jedne trećine od ukupne sabrane površine sadašnjih katastarskih parcela br . … , … i … , u KO S , po osnovu kupovine, te da se naloži tužiocu-protivtuženom da zauzeti deo ustupi u svojinu i državinu tuženom-protivtužiocu; u stavu trećem izreke, obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom isplati iznos od 178.805,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

U obrazloženju presude, u pogledu odluke o troškovima postupka, navedeno je: da je s obzirom na ishod spora, a u smislu člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku, sud obavezao tuženog-protivtužioca da solidarno isplati tužiocu-provituženom na ime troškova parničnog postupka ukupan iznos od 178.805,00 dinara i to: 6.000,00 dinara na ime pisanja tužbe od strane advokata, na ime zastupanja od strane advokata na 13 održanih ročišta - za svako po 7.500,00 dinara ili 97.005,00 dinara, na ime zastupanja od strane advokata na 16 neodržan ih ročišta - za svako po 4.500 dinara ili 72.000,00 dinara, na ime takse za tužbu i na ime takse za odluku suda po 1.900,00 dinara ili 3.800,00 dinara.

Protiv navedene presude parnične stranke su izjavile žalbe, i to tuženi-protivtužilac 8. januara 2016. godine pobijajući je u celosti, a tužilac-protivtuženi 23. decembra 2015. godine pobijajući je u stavu trećem izreke, u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 277/16 od 17. februara 2016. godine vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka sa nalogom da prvostepeni sud donese dopunsku presudu u kojom će odlučiti o delu protivtužbenog zahteva o kome nije odlučeno prvostepenom presudom.

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Vranju P. 1620/15 od 14. marta 2016. godine odbijen je kao neosnovan deo protivtužbenog zahteva tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tužilac-protivtuženi izvršio zauzeće parcele tuženog-protivtužioca i da je ugovor o deobi od 25. decembra 1979. godine bez pravne važnosti u odnosu na kp. br. 626 KO Stropsko.

Tuženi je 4. aprila 2016. godine izjavio žalbu protiv navedene dopunske presude. Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 1226/16 od 14. juna 2016. godine vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka sa nalogom da prvostepeni sud ponovo donese dopunsku presudu kojom će se odlučiti o protivtužbenom zahtevu u celosti.

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Vranju P. 1620/15 od 9. septembra 2016. godine odbijen je kao neosnovan deo protivtužbenog zahteva tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se utvrdi postojanje ugovora o deobi u prošlosti, po kome je svako od trojice braće stekao pravo na jednu trećinu tadašnje parcele čiju površinu su činile ukupno sabrane površine sadašnjih k .p. br. … , … i … , u KO S.

Tuženi je 30. septembra 2016. godine izjavio žalbu protiv navedene dopunske presude.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2687/16 od 5. aprila 2017. godine odbijene s u kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Vranju P. 1620/15 od 19. novembra 2015. godine i dopunske presude istog suda P. 1620/15 od 14. marta 2016. godine i P. 1620/15 od 9. septembra 2016. godine .

U obrazloženju presude, u pogledu odluke o troškovima postupka, navedeno je: da je odluka o troškovima parničnog postupka, doneta pravilnom primenom čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku ; da se neosnovano žalbom tužioca-protivtuženog ukazuje da odluka o troškovima postupka nije doneta u saglasnosti sa relevantnim odredbama Zakona o parničnom postupku i Advokatske tarife, jer je, s obzirom na to da se radi o sporu neprocenjive vrednosti, trebalo obračunati troškove prema tarifnom broju 70 važeće Advokatske tarife, te da je ukupno obračunate troškove na navedeni način trebalo uvećati za 50% s obzirom na postojanje protivtužbenog zahteva; da su ovi žalbeni navodi neosnovani iz razloga što u konkretnom slučaju nema uslova za primenu tarifnog broja 70 Advokatske tarife, jer se isti ne odnosi na parnični postupak, koji je posebno regulisan odredbama tarifnih brojeva 13-17 Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, a prema kojima navedeni spor ne spada u taksativno nabrojane vrste neprocenjivih predmeta; da, o sim toga, nema mesta ni uvećanju obračunatog iznosa troškova za 50% zbog postojanja protivtužbenog zahteva s obzirom na to da se u konkretnom slučaju ne radi o tužbi, odnosno protivtužbi sa više kumulativnih zahteva, niti se radi o zastupanju više stranaka, što predstavlja osnov za ovo uvećanje, shodno Tarifnom broju 17 i Tarifnom broj u 14. stav 1. navedene Tarife.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 39/17 od 26. oktobra 2017. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tuženog izjavljen protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2687/16 od 5. aprila 2017. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest meseci.

Ustavni sud podseća da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je zaključio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni spor okončao u razumnom roku, bez nepotrebnog odugovlačenja. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju ne postoji okolnost koja bi mogla opravdati trajanje parničnog postupka od skoro 11 godina u kome je odlučivano o tužbenom zahtevu podnosioca radi utvrđenja prava svojine i državine.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije doprineo dužem trajanju predmetne parnice. Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioca bio od materijalnog značaja i on je imao poseban interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je predmetni spor bio u određenoj meri složen, jer je odlučivano o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, te je postupajući sud morao da izvede veći broj dokaza radi potpunog utvrđenja činjeničnog stanja, posebno veštačenjem od strane tri različita sudska veštaka iste struke. Međutim, po oceni Ustavnog suda, ni činjenična ni pravna složenost predmeta spora ne mogu opravdati prekomerno trajanje parničnog postupka od skoro 11 godina.

Po oceni Ustavnog suda, pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao je prvostepeni sud koji je meritorno odlučio nakon devet i po godina od podnete tužbe. Takođe, šest ročišta pred tim sudom nije bilo održano zbog procesnih nedostataka, a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje. Doprinos prvostepenog suda dužini trajanja predmetne parnice je i u tome što taj sud, donoseći meritornu odluku, nije odlučio o protivtužbenom zahtevu u celosti, te mu je drugostepeni sud u dva navrata vraćao spise predmeta radi otklanjanja procesnih nedostataka sa nalogom da taj sud donese dopunske presude kojima bi se odlučilo o svim delovima protivtužbenog zahteva. Takođe, i nakon odbacivanja protivtužbe kao nedozvoljene od strane prvostepenog suda, drugostepeni sud je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi ispravke prvostepenog rešenja o odbacivanju protivtužbe kao nedozvoljen e. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud efikasno postupao, jer je postupak po žalbama parničnih stranaka protiv prvostepene presude i protiv dve dopunske presude ukupno trajao godinu dana i četiri meseca.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 1620/15 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1111/06), pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke broj 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

7. Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 2687/16 od 5. aprila 2017. godine i presudu Osnovnog suda u Vranju P. 1620/15 od 19. novembra 2015. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka u pogledu odluke o troškovima postupka , u suštini ponavlja navode iz žalbe protiv prvostepene presude o kojima se drugostepeni sud već detaljno izjasnio, i formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni zakonitost osporenih presuda.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, pre svega, odredaba čl. 149, 150. i člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kao i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i da su prvostepeni i drugostepeni sud potpuno obrazložili svoja pravn a stanovišt a zauzet a u ovoj pravnoj stvari , za koje Ustavni sud nalazi da nisu arbitrerni, već prihvatljivi sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim sudskim odlukama povređeno pravo na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz njegove ocene o pogrešnoj primeni prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi označenog Ustavom zajemčenog prava.

U pogledu pozivanja na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine ovog ustavnog prava proizlazi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem suda poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Ustavni sud konstatuje da se iz priložene presude Osnovnog suda u Vranju P. 506/10 od 9. jula 2014. godine, koja je dostavljena kao dokaz tvrdnje o nejednakom postupanju sudova, ne može utvrditi da li je navedena presuda bila predmet preispitiva nja od strane drugostepenog suda, te se stoga ne može ni prihvatiti kao dokaz o navedenoj povredi člana 36. stav 1. Ustava.

U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, a koju podnosilac vezuje za osporene presude, Ustavni sud ukazuje da ne postoji zakonsko utemeljenje da podnosilac u postupku pred Ustavnim sudom potražuje novčane iznose po osnovu troškova postupka, odnosno da potražuje razliku između dosuđenih troškova na osnovu pravnosnažne sudske presude i stvarnih troškova po njegovom mišljenju, jer se tu i ne radi o bilo kakvoj pravno postojećoj ili priznatoj šteti.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv stava trećeg izreke presude Osnovnog suda u Vranju P. 1620/15 od 19. novembra 2015. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2687/16 od 5. aprila 2017. godine, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti