Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje zbog arbitrarne primene prava. Redovni sudovi su odbili zahtev za naknadu štete, iako je Nacionalna služba za zapošljavanje pogrešnim postupanjem lišila podnosioca novčane naknade, što je neprihvatljivo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5028/2012
17.07.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Lužnjanina iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milorada Lužnjanina i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1. 743/11 od 27. septembra 2011. godine i presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 653/12 od 23. februara 2012. godine povređeno prav o podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 653/12 od 23. februara 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P1. 743/11 od 27. septembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Lužnjanin iz Kraljeva je 18. juna 2012. godine, preko punomoćnika Labuda Stojanovića, advokata iz Kraljeva, podneo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P1. 743/11 od 27. septembra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 653/12 od 23. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu pred sudovima i prava na pravnu zaštitu nakon prestanka radnog odnosa, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac dobio rešenje Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijale Kraljevo da je stekao pravo na starosnu penziju i da mu zbog toga prestaje pravo na novčanu naknadu; da je podnosilac nakon prijema tog rešenja, podneo zahtev nadležnom Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje da mu se prizna to pravo, koji je odbijen uz obrazloženje da ne ispunjava uslove; da su sudovi odbili njegov tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete uz konstataciju da nema mesta primeni člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, jer podnosilac nije iscrpeo pravni put u upravnom postupku; da je takvo obrazloženje sudova neprihvatljivo, posebno imajući u vidu sadržinu odredaba člana 9. Pravilnika o organizaciji Nacionalne službe za zapošljavanje; da sudovi govore o postojanju pravno irelevantne zablude na strani tužioca, koji je očigledno, očekujući zakonito postupanje tuženog pri utvrđivanju prethodnog pitanja - da li je ispunjen jedan od dva uslova za ukidanje novčane naknade tj. da li se tužilac zaposlio, ili je stekao uslove za ostvarivanje prava na penziju; da za sudove to praktično znači da tuženi i njegovi radnici mogu davati bilo kakva obaveštenja i da se mogu ponašati na bilo koji način, čak i suprotno odredbama Pravilnika kojima se bliže reguliše način njihovog rada , i pravilima dobre uprave, a da se član 172. Zakona o obligacionim odnosima može primeniti samo ako je bilo deliktne radnje i sprečavanja tužioca da ostvari svoje pravo. Predložio je da Sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Kraljevu P. 743/11 od 27. septembra 2011. godine, stavom prvim izreke presude, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Nacionalna službe za zapošljavanje - Filijala Kraljevo, da mu na ime naknade materijalne štete zbog nezakonitog neisplaćivanja novčane naknade po rešenju tužene broj 10411-897-1/2001-1203 od 26. maja 2001. godine i to za period od maja 2008. godine do maj a 2011. godine isplati iznose bliže označene u tom stavu izreke i na svaki dosuđeni iznos pripadajuću zakonsku zateznu kamatu počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate ; stavom drugim izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da na ime tužioca nadležnom Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala u Kraljevu, izvrši uplatu neuplaćenih obaveznih, zakonom predviđenih doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje za period od 1. maja 2008. godine do 31. maja 2011. godine i da uredno popuni i preda odgovarajući zakonom propisan obrazac M-4, dok je stavom trećim izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju osporene prvostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da je na osnovu rešenja tužene broj 10411-897-1/2000-1200 od 29. maja 2001 godine tužiocu priznata novčana naknada u trajanju do zaposlenja, ili sticanja uslova za odlazak u starosnu penziju, u visini prosečne zarade isplaćene zaposlenima u privredi Republike, počev od 26. maja 2001. godine; da je navedenu novčanu naknadu tužena plaćala tužiocu od 26. maja 2001. godine , pa do 30. aprila 2008. godine, po mesecima, u visini prosečne neto zarade u Republici, u skladu sa donetim rešenjem; da tužena nije plaćala tužiocu mesečnu novča nu naknadu od maja 2008. godine pa nadalje, zbog toga što je u rešenju o priznavanju naknade zbog nezaposlenosti navedeno da je tužilac na dan evidentiranja imao radni staž od 33 godine i jedan mesec, a da je 30. april a 2008 godine napunio penzijski staž od 40 godina; da je zbog toga tužena donela rešenje o prestanku osnova za isplatu novčane naknade; da je uvidom u radnu knjižicu izdatu na ime tužioca, utvrđeno da je na dan 30. aprila 2008 godine stanje upisanog radnog staža iznosilo 35 godina i sedam dana, ali je po zahtevu tužioca, Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala u Kraljevu, utvrdio da radni staž tužioca iznosi 34 godine, jedan mesec i šest dana ; da iz navedenih podataka proizlazi da tužilac nije ispunio uslove za odlazak u starosnu penziju, jer nije imao navršenih 40 godina radnog staža , niti je na dan 30. aprila 2008 godine imao 65 godina starosti; da , kako tužena nije vršila isplatu tužiocu novč anu naknadu zbog nezaposlenosti u skladu sa rešenjem, za utuženi period, na ime neisplaćene novčane naknade, prema nalazu sudskog veštaka postoji obaveza tužene prema tužiocu u iznosu od 393.288 dinara, u visini mesečne naknade, kao i obaveza za uplatu doprinosa na ime tužioca za penzijsko i invalidsko osiguranje po zbirnoj stopi od 22% na mesečne iznose novčane naknade.

Tužilac je protiv prvostepene presude izjavio žalbu, pobijajući je zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 653/12 od 23. februara 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kraljevu P. 743/11 od 27. septembra 2011. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno: da je tužilac bio korisnik novčane naknade za vreme nezaposlenosti sve do 29. avgusta 2008. godine, kada je tužena done la rešenje broj 1203-10411-897-2/2001, kojim je tužiocu prestalo pravo na novčanu naknadu zaključno sa 30. aprilom 2008. godine, zbog ispunjavanja uslova za starosnu penziju; da je rešenje sadržalo pravnu pouku da se protiv istog može izjaviti žalba direktoru Nacionalne službe za zapošljavanje u roku od 15 dana od dana prijema rešenja, ali da tužilac nije postupio u skladu sa navedenom pravnom poukom i nije izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja; da se po dobijanju navedenog rešenja tužilac prijavio nadležnom Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje radi ostvarivanja svog prava, gde mu je rešenjem 181.1.1./1320 od 2. aprila 2009. godine odbijen zahtev da mu se prizna pravo na starosnu penziju, jer nije ispunjavao uslove za starosnu penziju ni po jednom osnovu; da je tužilac zatim 3. marta 2010. godine tuženoj podneo predlog za ponavljanje postupka o kome je odlučeno zaključkom tužene UPI1203-10411-2253/2008 od 10. aprila 2010. godine kojim je predlog tužioca odbačen kao neblagovremen.

Dalje je navedeno: da imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je odbio tužbeni zahtev, jer tužilac u zakonom određenom roku nije izjavio žalbu na prvostepeno rešenje i time je izgubio pravo na priznavanje prava na novčanu naknadu koja je predviđena članom 110. stav 1. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik PC“, br. 71/03 i 84/04); da kako tužilac nije izjavio žalbu, navedeno rešenje postalo je konačno i protiv njega je, saglasno odredbi člana 146. stav 2. Zakona o zapošljavanju za slučaj nezaposlenosti, tužilac mogao pokrenuti upravni spor; da je pravilno prvostepeni sud odlučio i kada je u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca , budući da korisnik novčane naknade ima pravo na zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje za vreme ostvarivanja prava na novčanu naknadu i da je osnovica na koju se plaćaju doprinosi utvrđen iznos novčane naknade u skladu sa odredbom člana 125. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti; da se zahtev tužioca , u konkretnom slučaju , zasniva na pravnom osnovu naknade štete iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima zbog nezakonitog , odnosno nepravilnog rada službenog lica ili organa; da tužilac nije pružio dokaze u čemu se sastoji nepravilan rad tuženog organa, koji je odlučio o zahtevu tužioca za određivanje novčane naknade i taj zahtev odbio rešenjem kojim je tužiocu dao pravo žalbe u roku od 15 dana od dana prijema otpravka rešenja; da tužilac nije izjavio žalbu, iako je bio poučen pravnom poukom; da tužena nije bila dužna , i po oceni ovog a suda, što je pravilno utvrdio i prvostepeni sud, da se van zakonom utvrđene procedure upravnog postupka izjašnjava da li tužilac ima ili nema pravo na novčanu naknadu; da pravni značaj ima samo odluka doneta u odgovarajućem upravnom postupku kojim je tužiocu omogućeno pravo na žalbu, kao i pravo na tužbu protiv konačnog upravnog akta; da i po oceni Apelacionog suda, okolnost što tužilac u zakonom određenom roku nije izjavio žalbu i pokrenuo upravni spor, ne čini nezakonitim pravnosnažno rešenje kojim je odbijen zahtev tužioca za priznavanje novčane naknade; da kako nijedan žalbeni navod tužioca ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, to su svi žalbeni navodi ocenjeni neosnovanim.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje, je utvrđeno: da se jemči svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1. Ustava); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (člana 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.).

Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, br. 71/03 i 84/04), koji se primenjivao u spornom periodu, bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju poslovi zapošljavanja, mere aktivne politike zapošljavanja, prava i obaveze lica koja traže zaposlenje, osniva se Nacionalna služba za zapošljavanje, uređuju uslovi i način osnivanja agencija za zapošljavanje, vođenje evidencija, osiguranje i doprinosi za slučaj nezaposlenosti, postupak za ostvarivanje prava iz osiguranja, nadzor i druga pitanja od značaja za zapošljavanje (član 1.); da se obaveznim osiguranjem obezbeđuju prava za slučaj nezaposlenosti, i to - novčana naknada, zdravstveno osiguranje i penzijsko i invalidsko osiguranje u skladu sa zakonom (član 104. stav 1. tač. 1. i 2.); da je obavezno osigurano lice za slučaj nezaposlenosti kod Nacionalne službe zaposleni koji u skladu sa propisima o radu ostvaruje zaradu odnosno naknadu zarade (član 105. stav 1. tačka 1)); da novčana naknada pripada nezaposlenom od prvog dana od dana prestanka osiguranja, ako se prijavi i podnese zahtev Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja (član 110. stav 1. ).

Odredbama člana 19. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05 i 63/06) bilo je propisano da o siguranik (muškarac) stiče pravo na starosnu penziju kad navrši 65 života i najmanje 15 godina staža osiguranja, ili kad muškarac navrši 40 staža osiguranja i najmanje 53 godina života.

Odredbama člana 6. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) je propisano da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima, kao i da kad ovlašćeno službeno lice, s obzirom na postojeće činjenično stanje, sazna ili oceni da stranka ili drugi učesnik u postupku ima osnova za ostvarenje nekog prava ili pravnog interesa, upozoriće ih na to.

Odredbom člana 10. tačka 6) Pravilnika o organizaciji Nacionalne službe za zapošljavanje („Službeni glasnik RS“, br. 19/04 i 35/04), između ostalog, je propisano da se u službi filijale obavljaju poslovi savetovanja poslodavaca, nezaposlenih i zaposlenih koji traže zaposlenje i pružanja saveta i stručne pomoći o zakonskim i drugim propisima, njihovim pravima, obavezama i odgovornostima, koji se odnose na zapošljavanje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Odredba člana 11. tačka 5) Pravilnika je gotovo identična sa navedenom odredbom člana 10. tačka 6) Pravilnika, a odnosi se na nadležnosti ispostave Nacionalne službe.

5. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje sa stanovišta navoda ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i materijalnopravnih odredaba propisa koji su od značaja za odlučivanje Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Naime, podnosilac ustavne žalbe se, nakon što je tužena donela rešenje broj 1203-10411-897-2/2001 od 29. avgusta 2008. godine, u kome je konstatovano da je tužiocu prestalo pravo na novčanu naknadu zaključno sa 30. aprilom 2008. godine, zbog ispunjavanja uslova za starosnu penziju, obratio nadležnom Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje radi ostvarivanja prava na starosnu penziju, ali je njegov zahtev odbijen rešenjem 181.1.1./1320 od 2. aprila 2009. godine, uz obrazloženje da ne ispunjava uslove za starosnu penziju ni po jednom zakonskom osnovu. Podnosilac ustavne žalbe je zatim 3. marta 2010. godine tuženoj podneo predlog za ponavljanje postupka , o kome je odlučeno zaključkom tužene UPI1203-10411-2253/2008 od 10. aprila 2010. godine kojim je predlog tužioca odbačen kao neblagovremen. Sudovi su, u parničnom postupku, odbili tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio naknadu materijalne štete, u suštini, zbog toga što podnosilac nije iscrpeo pravni put u upravnom postupku. Naime iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da podnosilac „nije pružio dokaze u čemu se sastoji nepravilan rad tuženog organa“, koji je odlučio o zahtevu tužioca za određivanje novčane naknade odbijajući zahtev rešenjem protiv koga podnosilac nije izjavio žalbu, iako je bio poučen pravnom poukom. Međutim, ovakav stav postupajućih sudova nije prihvatljiv za Ustavni sud sa stanovišta zaštite Ustavom zajemčenih prava.

Suprotno iskazanom stanovištu Osnovnog suda u Kraljevu i Apelacionog suda u Kragujevcu, Ustavni sud smatra da je upravo postupanje Nacionalne službe za zapošljavanje – donošenjem rešenja na osnovu koga je tužiocu prestalo pravo na novčanu naknadu „zbog ispunjavanja uslova za starosnu penziju“ od ključnog značaja za utvrđivanje osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, jer na toj službi, kao organizaciji koja vrši javna ovlašćenja, leži posebna odgovornost za preduzete radnje. Odredbama člana 10. tačka 6) Pravilnika o organizaciji Nacionalne službe za zapošljavanje i člana 52. stav 1. Pravilnika o načinu i uslovima pružanja usluga i korišćenja sredstava Nacionalne službe za zapošljavanje utvrđena je obaveza Nacionalne službe da nezaposlenim licima pruža stručnu pomoć i daje savete o zakonskim i drugim propisima, njihovim pravima, obavezama i odgovornostima, koji se odnose na zapošljavanje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Takođe, slična obaveza je propisana i citiranom odredbom člana 6. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-3778/2011 od 29. marta 2012. godine).

Imajući u vidu navedene odredbe propisa, te činjenicu da je podnosiocu pravo na novčanu naknadu prestalo na osnovu akta koji nije bio zasnovan na pravilno utvrđenim činjenicama (u radnoj knjižic i izdat oj na ime tužioca stanje upisanog staža osiguranja na dan 30. aprila 2008 godine iznosi lo je 35 godina i sedam dana, dok je Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje utvrdio da je staž tužioca na isti dan iznosio 34 godine, jedan mesec i šest dana , dok je Nacionalna služba našla da je na taj dan podnosilac napunio 40 godina staža osiguranja), Ustavni sud ukazuje da je pogrešno postupanje Nacionalne službe direktno uticalo da podnosilac u krajnjem ishodu bude, de facto, uskra ćen za prav a koja su mu pripadala za slučaj nezaposlenosti . Naime, rešenjem tužene broj 10411-897-1/2001-1203 od 26. maja 2001. godine, podnosiocu je priznata novčana naknada u visini prosečne zarade isplaćene zaposlenima u privredi Republike uz dva raskidna uslova – a) do zaposlenja ili b) sticanja uslova za odlazak u starosnu penziju. Navedena prava utvrđena rešenjem Nacionalne službe su u direktnoj vezi sa ostvarivanjem prava na penziju, jer podnosilac ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, u istom vremenskom periodu može ostvarivati samo jedno od ta dva prava, zbog toga što se ona međusobno isključuju. Specifičnost rešenja od 29. avgusta 2008. godine upravo se ogleda u tome što je podnosilac ustavne žalbe tim rešenjem u suštini „upućen“ da podnese zahtev za ostvarivanje prava na starosnu penziju. Međutim, zbog pogrešno utvrđenih činjenica od strane Nacionalne službe u pogledu dužine staža osiguranja, podnosilac ne samo da nije ostvario pravo na starosnu penziju, već je izgubio i prava koja je ostvarivao po osnovu Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Pri tome, Nacionalna služba nakon svega ništa nije preduzela da bi svoju očiglednu grešku ispravila. Konačno, postupanje redovnih sudova koji nisu našli da je osnovan tužbeni zahtev podnosioca (član 172. stav 1. ZOO) , sa stanovišta prava na pravično suđenje, ukazuje na arbitrernu primenu procesnog prava i stoga nije prihvatljivo za Ustavni sud.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), Ustavni sud je žalbu usvojio i u tački 1. izreke utvrdio da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio presudu Apelacionog sud a u Kragujevcu Gž. 653/12 od 23. februara 2012. godine i odredio da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P1. 743/11 od 27. septembra 2011. godine.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava iz člana 3 5. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 6 0. stav 4. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti