Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog formalističkog tumačenja propisa

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Poništeno je rešenje Višeg suda kojim je tužba odbačena zbog nedostatka stranačke sposobnosti, uz obrazloženje da je sud propustio da uzme u obzir pravni status tužioca registrovanog po propisima UNMIK-a.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5029/2012
19.02.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi preduzeća N.P.T. S.H. „Getoari“ iz Prizrena, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N.P.T. S.H. „Getoari“ i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 11048/10 od 7. marta 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje iz tačke 1. i određuje da Viši sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 452/07 od 4. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće N.P.T. S.H. „Getoari“ iz Prizrena je 19. juna 2012. godine, preko punomoćnika Ratka Radulovića, advokata iz Šapca, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 11048/10 od 7. marta 2012. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije, radi vraćanja stvari i naknade štete u smislu Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, ali da je prvostepeni sud rešenjem odbacio takvu tužbu kao nedozvoljenu sa obrazloženjem da tužilac ne može biti stranka u postupku jer je brisan iz Registra privrednih subjekata i da više ne postoji kao pravno lice. Podnosilac je istakao da činjenica da on nije registrovan kao pravno lice u skladu sa važećim propisima ne znači da on kao stranka u postupku stvarno ne postoji, jer je registrovan po odredbama propisa UNMIK uprave na Kosovu. Dalje je naveo da je pravna tvrdnja drugostepenog suda da ne postoji identitet ranijeg i sadašnjeg preduzeća „Getoari“ neobrazložena, jer drugostepeni sud nije naveo u čemu se ogleda razlika ranijeg i sadašnjeg preduzeća „Getoari“.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima povređena označena ustavna prava, te da poništi osporena rešenja. Tražio je naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 11048/10 od 7. marta 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 452/07 od 4. marta 2009. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je navedeno: da je prvostepeni sud u postupku prethodnog ispitivanja tužbe s pozivom na odredbe iz člana 68 . stav 2 . Zakona o registraciji privrednih subjekata i člana 78. ZPP-a, odbacio tužbu; da je uvidom u potvrdu Registra privrednih subjekata utvrđeno da je Proizvodno, trgovinsko i uslužno preduzeće „Getoari“ eksport-import iz Prizrena brisano iz Registra privrednih subjekata kao neaktivno pravno lice na osnovu odredbe iz člana 68. stav 2. Zakona o registraciji privrednih subjekata 16. juna 2006. godine; da je prvostepeni sud tužbu odbacio , nalazeći da lice koje se pojavljuje kao tužilac ne može biti stranka u postupku, a takvi nedostaci se ne mogu otkloniti, jer su nedostaci takve prirode da sprečavaju dalje vođenje postupka; da ovakav zaključak prvostepenog suda prihvata i Viši sud, imajući u vidu da je prvostepeni sud za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge; da je odredbom člana 73. stav 1. ZPP propisano da stranka u postupku može biti samo fizičko ili pravno lice, kakvo svojstvo tužilac prema dokazima koji su u spisima predmeta nema, jer je status pravnog lica u smislu odredbe iz člana 68. Zakona o registraciji privrednih subjekata izgubio brisanjem iz registra privrednih subjekata; činjenica da je kao tužilac u ovoj pravnoj stvari označen N.P.T.SH. ,Getoari“, za koji u spisima predmeta postoji akt o registraciji pri Unmik-ovoj upravi na KiM-u od 2004. godine, je bez uticaja na donošenje drugačije odluke s obzirom na to da iz priloženih isprava proizilazi da se potraživanje odnosi na Privredno, trgovinsko i uslužno preduzeće „Getoari“ e ksport-import iz Prizrena koje preduzeće je 16. juna 2006. godine prestalo da postoji, a ne na tužioca; da su neosnovani žalbeni navodi tužioca da tužilac ima svojstvo pravnog lica te da sa takvim statusom može biti stranka u postupku s obzirom na to da je tužilac preregistrovan 2004. godine kod Ministarstva trgovine i industrije pri Unmikovoj upravi na Kosovu, o čemu je priložio dokaze, a ovo sa razloga što se iz priloženog dokaza ne može utvrditi da postoji identitet između Proizvodno, trgovinsko i uslužnog preduzeća „Getoari“ eksport-import Prizren, koje pravno lice je bilo registrovano i imalo svojstvo pravnog lica prema Registru privrednih subjekata u Srbiji do 16. juna 2006. godine, kada je izgubilo svojstvo pravnog lica, i N.P.T.SH. „Getoari“ koje preduzeće je registrovano kod Unmikove uprave.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je bio merodavan u trenutku donošenja osporenog drugostepenog rešenja, bilo je propisano da: stranka u postupku može biti svako fizičko i pravno lice (član 73. stav 1.); da kad sud utvrdi da lice koje se pojavljuje kao stranka ne može biti stranka u postupku, a taj se nedostatak može otkloniti, pozvaće tužioca da izvrši potrebne ispravke u tužbi, a ako se navedeni nedostaci ne mogu otkloniti ili ako određeni rok bezuspešno protekne, sud će rešenjem ukinuti radnje sprovedene u postupku ukoliko su zahvaćene ovim nedostacima i odbaciće tužbu ako su nedostaci takve prirode da sprečavaju dalje vođenje postupka (član 78. st. 1. i 5.).

Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 (1999) „o situaciji u vezi sa Kosovom“ od 10. juna 1999. godine, predviđeno je da Savet bezbednosti, pozdravljajući opšta načela političkog rešavanja kosovske krize usvojena 6. maja 1999. godine (S/1999/516, Dodatak 1 ovoj Rezoluciji), pozdravljajući i prihvatanje ovih načela datih u tač. 1. do 9. dokumenta predstavljenog u Beogradu 2. juna 1999. godine (S/1999/649, Dodatak 2 ovoj Rezoluciji) od strane Savezne Republike Jugoslavije i saglasnost Savezne Republike Jugoslavije na ovaj dokument, pored ostalog: odlučuje da na Kosovu, pod okriljem Ujedinjenih nacija, bude izvršeno razmeštanje međunarodnih civilnih i bezbednosnih snaga, sa odgovarajućom opremom i potrebnim osobljem, i pozdravlja saglasnost Savezne Republike Jugoslavije sa takvim prisustvom (tačka 5.); traži od Generalnog sekretara da, uz konsultacije sa Savetom bezbednosti, naimenuje Specijalnog predstavnika radi kontrolisanja sprovođenja međunarodnog civilnog prisustva i dalje zahteva od Generalnog sekretara da naloži svom Specijalnom predstavniku da blisko koordinira sa međunarodnim snagama bezbednosti da bi se osiguralo da oba prisustva deluju u istom cilju i na način međusobnog pomaganja (tačka 6.); ovlašćuje Generalnog sekretara da, uz pomoć relevantnih međunarodnih organizacija, uspostavi međunarodno civilno prisustvo na Kosovu da bi bila obezbeđena privremena administracija za Kosovo pod kojom ljudi Kosova mogu da uživaju značajnu autonomiju u okviru Savezne Republike Jugoslavije i koja će da obezbedi prelaznu administraciju dok uspostavlja i nadgleda razvoj privremenih institucija samouprave da bi se obezbedili uslovi za miran i normalan život za sve stanovnike Kosova (tačka 10.). Odredbama tačke 11. Rezolucije određeno je da Savet bezbednosti odlučuje da će glavne odgovornosti međunarodnog civilnog prisustva uključivati: promovisanje uspostavljanja značajne autonomije i samouprave na Kosovu, do konačnog rešenja, uz potpuno uzimanje u obzir Dodatka 2 i dogovora iz Rambujea (S/1999/648) (a)); izvršavanje osnovnih funkcija civilne administracije gde god i koliko god dugo to bude potrebno (b)); organizovanje i nadgledanje razvoja privremenih institucija demokratske i autonomne samouprave do političkog rešenja, uključujući održavanje izbora (c)); u završnoj fazi, nadgledanje prenosa ovlašćenja sa kosovskih privremenih institucija na institucije uspostavljene na osnovu političkog rešenja (f)); pružanje podrške obnovi ključne infrastrukture i drugoj obnovi privrede (g)). Dodatkom 2. Rezolucije, kao jedno od opštih načela, radi pomaka prema rešenju kosovske krize, određeno je da će o uspostavljanju privremene administracije za Kosovo kao dela međunarodnog civilnog prisustva pod kojim ljudi Kosova mogu da uživaju značajnu autonomiju u okviru Savezne Republike Jugoslavije, odlučiti Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Privremena administracija će da omogući prelaznu administraciju dok uspostavlja i nadgleda razvoj privremenih demokratskih institucija samouprave koje treba da osiguraju uslove za miran i normalan život svim stanovnicima Kosova (tačka 5.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog odnosno procesnog prava bila očigledna proizvoljna ili arbitrerna, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede označenog ustavnog prava.

U predmetnom parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, tužba podnosioca ustavne žalbe je pravnosnažno odbačena kao nedozvoljena, s obzirom na to da je utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe brisan iz Registra privrednih subjekata 16. juna 2006. godine , te da više nema svojstvo pravnog lica , zbog čega ne može biti ni stranka u parničnom postupku, a što predstavlja neotklonjiv nedostatak za vođenje parničnog postupka.

Odbacivanjem tužbe, neodlučivanjem o tužbenom zahtevu u meritumu, svakako je tangirano pravo podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Valja naglasiti i da pravo na pristup sudu, iako nije eksplicitno naznačeno prilikom normiranja ustavnog prava na pravično suđenje, čini njegov imanentni i neodvojivi deo, kao nužni uslov da bi se ovo pravo uopšte moglo ostvariti. Ovo zato, jer ako se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom o postavljenom zahtevu, svi ostali elementi složenog i višeslojnog prava na pravično suđenje, postaju iluzorni i apstraktni, odnosno bespredmetni. Ono što se kao ključno pitanje postavlja u konkretnom slučaju jeste da li su parnična procesna pravila primenjena na krajnje formalistički način, a što predstavlja osnov za utvrđivanje povrede prava na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje .

Ustavni sud konstatuje da je odredba člana 73. stav 1. ZPP kojom je propisano da stranka u postupku može biti svako fizičko i pravno lice, jasna i precizna, te da samim tim ne postoje nikakve dileme u tumačenju ove zakonske odredbe. Navedena zakonska odredba je imala svoj legitimni cilj, jer stranačka sposobnost daje odgovor na pitanje koja to lica mogu biti tužilac i tuženi u parnici i osnovno je pravilo da stranka može da bude svako fizičko i pravno lice, te oni kao titulari subjektivnih građanskih prava imaju pravo i da traže sudsku zaštitu u slučaju njihove povrede ili ugrožavanja. Ono što se postavlja kao sporno pitanje jeste primena procesnog pravila iz navedene zakonske odredbe na konkret an slučaj. Kad je reč o primeni procesnih pravila, Ustavni sud ukazuje na opšti princip da, iako je pravo na podnošenje nekog pravnog sredstva (tužbe, žalbe, predloga za izvršenje itd.) predmet regulisanja kroz odgovarajuće zakonske norme, sudovi su obavezni da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bio ugrozio pravično st postupka , tako i potpunu fleksibilnost koja bi obesmislila proceduralne zahteve predviđene zakonima. Zapravo, pravo na pristup sudu je ugrožen o kada pravila prestaju da služe ciljevima pravne sigurnosti i primerenog sprovođenja pravde i stvore neku vrstu barijere koja sprečava stranku da nadležan sud odluči o njegovom ili njenom zahtevu u meritum u ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava: Eṣim protiv Turske, broj 59601/09, 17. septembra 2013. godine, stav 21.).

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud ocenjuje da je odbacivanje podnosiočeve tužbe kao nedozvoljene, predstavljalo krajnji formalizam parničnog suda koji je doveo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, prilikom utvrđivanja da li podnosilac ustavne žalbe može da bude stranka u parničnom postupku sudovi su pošli od činjenice da je podnosilac brisan iz Registra privrednih subjekata Republike Srbije, te da više nema svojstvo pravnog lica, zbog čega ne može biti ni stranka u parničnom postupku, pri čemu su sudovi zanemarali pravni značaj Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 u konkretnom slučaju. Ustavni sud ukazuje da je pravna nadležnost države primarno teritorijalna i da se pretpostavlja da je država vrši na svojoj teritoriji (videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Banković i drugi protiv Belgije i 16 drugih država ugovornica, broj 52207/99, od 12. decembra 2001. godine, stav 59; Ilascu i drugi protiv Moldavije i Rusije, broj 48787/99, od 8. jula 2004. godine, stav 312; Catan i drugi protiv Moldavije i Rusije, broj 43370/04, 8252/05 i 18454/06, od 19. oktobra 2012. godine, stav 104. i Azemi protiv Srbije, broj 11209/09 od 5. novembra 2013. godine). Ova pretpostavka u izuzetnim okolnostima može da bude ograničena, posebno kada je država sprečena da vrši svoju nadležnost na svojoj teritoriji (videti odluku Komisije An i drugi protiv Kipra, broj 18270/91, od 8. oktobra 1991. godine). Posle povlačenja trupa SRJ sa područja Kosova i Metohije, 8. juna 1999. godine, Rezolucijom 1244 na Kosovu i Metohiji uvedeno je međunarodno civilno i vojno prisustvo i ustanovljeni su i razmešteni UNMIK i KFOR. U skladu sa navedenom Rezolucijom, UNMIK je preuzeo sva izvršna, zakonodavna i sudska ovlašćenja na navedenoj teritoriji Republike Srbije. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe kao privredni subjekat preregistrovan pri UNMIK-ovoj administraciji 2004. godine (što je sam drugostepeni sud konstatovao) na osnovu Unmikovih propisa, donetih na osnovu Rezolucije 1244, to podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo predstavlja pravno lice i kao takvo ima stranačku sposobnost u smislu člana 73. stav 1. ZPP.

Takođe, Ustavni sud ocenjuje da je Viši sud u Beogradu u osporenom rešenju Gž. 11048/10 od 7. marta 2012. godine podržao pravne razloge prvostepenog suda o tome da podnosilac ustavne žalbe nema stranačku sposobnost u smislu člana 73. stav 1. ZPP, s tim što je taj drugostepeni sud dodao i to: „da su neosnovani žalbeni navodi tužioca da on ima svojstvo pravnog lica, te da sa takvim statusom može biti stranka u postupku, a ovo iz razloga što se iz priloženih dokaza ne može utvrditi da postoji identitet između proizvodno, trgovinsko i uslužnog preduzeća ,Getoari’ eksport-import Prizren, koje pravno lice je bilo registrovano u Registru privrednih subjekata u Srbiji do 16. juna 2006. godine kada je izgubilo svojstvo pravnog lica, i N.P.T.SH. ,Getoari’ koje preduzeće je registrovano kod U nmikove uprave“. Ovakav pravni stav se pominje samo u osporenom drugostepenom rešenju, zbog čega je bilo od izuzetnog značaja da bude konkretizovan i obrazložen (jer za taj stav ne postoje razlozi u prvostepenom rešenju). Po oceni Ustavnog suda, Viši sud u Beogradu u osporenom rešenju uopšte nije konkretizovao niti obrazložio pravni zaključak o tome zašto ne postoji identitet između ranijeg navedenog preduzeća i sadašnjeg preduzeća, ovde podnosioca ustavne žalbe, koje preduzeće je preregistrovano u skladu sa propisima Unmikove uprave. Ovaj nedostak čini osporenu drugostepenu odluku neobrazloženom sa aspekta standarda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Polazeći od svega izloženog, a saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 11048/10 od 7. marta 2012. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 452/07 od 4. marta 2009. godine. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da će navedeno prvostepeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu biti predmet ponovnog razmatranja i instancione kontrole u postupku po žalbi podnosioca, Ustavni sud smatra da je odlučivanje o ustavnoj žalbi u delu u kom se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i traži naknada štete, za sada preuranjeno, zbog čega je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog formalističkog tumačenja propisa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti