Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Povreda je nastala prvenstveno zbog neefikasnog postupanja sudova. Deo žalbe protiv meritorne odluke je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5029/2016
10.05.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „P. “ V, Lihtenštajn, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „P.“ i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji j e vođen pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu P. 334/13, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „P.“ V, Lihtenštajn, podnelo je Ustavnom sudu, 25. juna 2016. godine, preko punomoćnika Z. T, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku ko ji je vođen pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu P. 334/13 i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 384/15 od 10. marta 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Dopunama ustavne žalbe od 8. jula 2016. i 21. februara 2017. godine podnosilac je ukazao na rešenja Privrednog apelacionog suda doneta u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i naučni rad koji se odnosi na ustupanja prava i potraživanja iz bankarske garancije na prvi poziv.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da je parnični postupak okončan nakon 11 godina, te da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; da su sudske odluke u ovom postupku izrađivane i dostavljane protivno procesnim pravilima postupka i u nerazumnim rokovima; da je stav revizijskog suda zasnovan na pogrešno utvrđenom činjenično m stanj u i nestručno obavljenom veštačenj u; da u konkretnom slučaju, vraćanje garancije i zahtev za povraćaj pogrešno vraćene garancije nisu bitne činjenice za punovažnost potraživanja, ako se ima u vidu kada je garancija aktivirana; da se odredbe Zakona o obligacionim odnosima jedino mogu primeniti na izjave volje za povraćaj vraćene garancije koja je poslata SWIFT-om kod ponude, prihvata ponude, opoziva ponude i forme ponude; da je članom 1083. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano da bankarska garancija mora biti izdata u pismenoj formi tako da nedvosmisleno proizlazi da izjava volje o opozivu vraćanja garancije koja poslata u pismenoj formi sigurno ispunjava sv e uslove pravne valjanosti, te da tehnički način prenosa pismene izjave volje putem SWIFT-a ne može uticati na njenu punovažnost, jer je SWIFT pismena forma komunikacije bez obzira u kom formatu je poslat; da je za pravilno utvrđenje bitno da li je izjava o opozivu povraćaja garancije punovažna, s obzirom na to da je sačinjena u pisanoj formi; da su sudovi primenom pravila o teretu dokazivanja zaključili da tužilac nije dostavio dokaze da je povraćaj garancije izvršen od strane neovlašćenog lica; da prilikom ocene punovažnosti izjave o opozivu ne navode materijalno pravne propise koje su primenili kada su zaključili da je obaveza po garanciji prestala vraćanjem iste, već se pozivaju na priručnik-pravilnik iz 2006. godine kome daju obavezujući karakter u pogledu poslovne komunikacije između davaoca i korisnika garancije, te da je samo podnošenje izjave u SWIFT formatu MT799 obavezna forma koja predstavlja uslov punovažnosti izjave o opozivu povraćaja garancije; da se osporena presuda zasniva na pogrešnim stavovima o formi SWIFT-a i prenosu potraživanja po garanciji; da je u jednom od ranijih rešenja drugostepenog suda zauzeto stanovište da nije bitna forma SWIFT-a, jer nijedan vid komunikacije između ugovornih strana nije bio isključen kao što je faks, teleks poštanska pošiljka, SWIFT i da su ugovorne strane komunicirale ovim sredstvima, kao i da povraćaj garancije ako nema saglasnosti sve tri strane ne proizvodi pravno dejstvo prestanka obaveze, što je ovde slučaj, te da je garancija vraćena nakon njenog protesta, što znači da je protestom formirano samostalno potraživanje koje egzistira bez obzira na fizičko vraćanje garancije i koje se istim ne može ugasiti; da je potraživanje nastalo podnošenjem zahteva za plaćanje tzv. protesta po bezuslovnoj garanciji, te da je isto prenosivo kao i svako potraživanje iz drugog pravnog posla bez obzira u čijem je posedu garancija, pa vraćanje garancije banci garantu nakon zahteva za plaćanje nema pravno dejstvo prestanka nastalog potraživanja. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporen u presud u. Nakanadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Pančevu P. 334/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe podneo je tužbu 18. jula 2005. godine Trgovinskom sudu u Pančevu protiv tuženih „H.“ iz Pančeva, „P. banke“ P . i „V . banke“ a.d. N. S, radi potraživanja po osnovu garancije sa pripadajućom kamatom i provizijom.

Trgovinski sud u Pančevu je rešenjem P. 396/05 od 5. avgusta 2005. godine odbacio tužbu tužioca, jer je u postupku prethodnog ispitivanja tužbe utvrdio da podnesak tužioca ne sadrži sve ono što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati u smislu člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku.

Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 9946/05 od 1. februara 2006. godine ukinuo ožalbeno rešenje P. 396/05 od 5. avgusta 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Trgovinski sud u Pančevu je rešenjem P. 64/06 od 2. marta 2006. godine ponovo odbacio tužbu tužioca iz istih razloga, ali je rešenjem Višeg trgovinsk og sud a Pž. 2591/06 od 30. avgust 2006. godine ukinu to rešenje prvostepenog suda i predmet vraćen istom sudu na dalji postupak, s tim što je naloženo da se postupak vodi pred drugim sudijom.

Nakon četiri održana ročišta zaključena je glavna rasprava i doneta međupresuda (delimična presuda) Trgovinskog suda u Pančevu P. 318/06 od 16. maja 2007. godine kojom je , u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan prejudicijelni zahtev tužioca kojim je tražio da sud utvrdi da je punovažan i bez pravnog dejstva arbitražni ugovor sadržan u formi arbitražne klauzule u članu 25. Opštih uslova kreditiranja koji je prilog uz Sporazum broj 21/ 05 o odobravanju kredita od Međunarodne investicione banke iz M. preduzeću „H .“ iz Pančeva i pravnog prethodnika tužioca Međunarodne investicione banke iz Moskve. Stavom drugim izreke ove presude Trgovinski sud u Pančevu se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje, ukinuo sve sprovedene radnje u postupku i odbacio tužbu prema „Hip razvoj i inženjering“ iz Pančeva.

Viši trgovinski sud je presudom Pž. 7687/07 od 21. maja 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i u odnosu na njega potvrdio međupresudu Trgovinskog suda u Pančevu P. 318/06 od 16. maja 2007. godine, a žalbu trećetuženog na istu odluku je odbacio.

U nastavku postupka, nakon održan tri ročišta Trgovinski sud u Pančevu je rešenjem P. 318/06 od 7. novembra 2008. godine odredio zastoj postupka do donošenja odluke po reviziji tužioca.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 531/08 od 25. novembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7687/07 od 21. maja 2008. godine u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odbijen prejudicijelni zahtev tužioca i kojim se prvostepeni sud oglasio apsolutno nenadležnim i odbacio tužbu u odnosu na prvotuženog.

Nakon tri održana ročišta, rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Prev. 158/10 od 22. aprila 2010. godine odbačen je kao nedozvoljen predlog tužioca za ponavljanje revizijskog postupka.

U daljem toku parničnog postupka održano je devet ročišta, dok pet ročišta nije održano, jer nije postojao dokaz o uručenju podneska tužioca trećem licu I, M, Ruska Federacija, radi učešća u parnici u svojstvu umešača na strani tužioca, a čije dostavljanje je vršio sud diplomatskim putem.

Punomoćnik tužioca je na ročištu od 28. novembra 2012. godine predložio delegaciju nadležnosti u smislu čl. 61. do 63. Zakona o parničnom postupku, a rešenjem Privrednog apelacionog suda R . 68/12 od 18. decembra 2012. godina je odbijen predlog punomoćnika tužioca da se za dalje postupanje u predmetu Privrednog suda u Pančevu P. 2/10 odredi drugi privredni sud u Republici Srbiji.

Privredni sud u Pančevu je na sledećem ročištu održanom 27. februara 2013. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 2/10 od istog datuma, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno isplate iznos od 3.000.000 USD, sa ugovorenom kamatom po stopi LIBOR + 3,8% promenljivom u skladu sa sporazumom 21/05 i uz proviziju banke od 0,5% od godišnje kamate računajući od 18. decembra 1989. godine do isplate. Odbijen je i prigovor mesne nenadležnosti toga suda i obavezan je tužilac da drugotuženom isplati iznos od 1.793.700,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 5168/13 od 17. jula 2013. godine, donetim u žalbenom postpku, ukinuta je presuda Privrednog suda u Pančevu P. 2/10 od 27. februara 2013. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Nakon dva održana ročišta, prvostepeni sud je rešenjem P. 334/13 od 26. novembra 2013. godine usvojio predlog tuženih da se odredi veštačenje na okolnost kada je drugotuženi primio SWIFT i da li je isti primio pre ili posle bankarske garancije koja mu je vraćena preko veštaka ekonomske struke, a rešenjem od 9. decembra 2013. godine je dopunjeno veštačenje tako da veštak utvrdi da li je SWIFT poruka sačinjena u propisanoj formi u skladu sa važećim međunarodnim standardima. Nalaz i mišljenje sudskog veštaka dostavljen i su sudu 30. januara 2014. godine.

Po dostavljanju nalaza i mišljenja sudskog veštaka i izjašnjenju par ničnih stranaka, kao i saslušanju sudskog veštaka , pet održanih ročišta i četiri neodržana ročišta zbog štrajka advokata, zaključena je glavna rasprava.

Presudom Privrednog suda u Pančevu P. 334/13 od 18. marta 2015. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno isplate iznos od 3.000.000 USD, sa ugovorenom kamatom po stopi LIBOR + 3,8% promenljivom u skladu sa sporazumom 21/05 i uz proviziju banke od 0,5% od godišnje kamate računajući od 18. decembra 1989. godine do isplate. Odbijen je i prigovor mesne nenadležnosti toga suda i obavezan je tužilac da drugotuženom isplati iznos od 2.404.000,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 5044/15 od 23. septembra 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, potvrdio prvostepenu presudu Privrednog suda u Pančevu P. 334/13 od 18. marta 2015. godine i obavezao tužioca da tuženima naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 251.500,00 dinara.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 384/15 od 10. marta 2016. godine je odbijena kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5044/15 od 23. septembra 2015. godine i odbijen je kao neosnovan zahtev tuženih za naknadu troškova odgovora na reviziju tužioca. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je 18. decembra 1989. godine zaključen sporazum broj 21 /05 o odobrenju kredita u iznosu do 3.000.000 USD od strane Međunarodne investicione banke iz M. (u daljem tekstu: „M . B .“) radnoj organizaciji za razvoj i inženjering iz Pančeva sa rokom vraćanja od sedam godina počev od drugog polugođa 1989. godine; da se navedenim ugovorom korisnik kredita obavezao da banci pre isplate prve tranše kredita obezbedi garanciju V . banke – U . b . N . S , koja je 22. decembra 1988. godine izdala bankarsku garanciju broj 26570979 kojom je preuzela neopozivu i bezuslovnu odgovornost u slučaju da korisnik kredita ne ispuni svoju ugovornu obavezu na način i u ugovorenom roku, ne isplati kredit, kamatu i proviziju na prvi zahtev korisnika garancije. Garancija je izdata sa rokom važnosti do 31. decembra 1996. godine; u okviru roka važenja garancije korisnik garancije „M. B .“ je 30. maja 1996. godine uputio pisani poziv na plaćanje tzv. protest garancije V . b . – U. b . iz N . S, radi namirenja zaostalog duga koji je na dan 16. maja 1996. godine iznosio 3.573.434,93 USD; da V . banka nije izvršila isplatu po navedenom pozivu iz razloga što su u vreme protesta garancije bile na snazi ekonomske sankcije prema SCG te nije obavljan platni promet sa inostranstvom; da je 13. novembra 1996. godine „M. B .“ uputila preporučenu pisanu pošiljku – dopis pod oznakom N 15-39 kojom je V. banci vratila garanciju broj 26570979 od 22. decembra 1989. godine prema ugovoru broj 21/05 , u kom dopisu je navedeno da se garancija vraća u skladu sa okončanjem posla, a navedeno pismeno V . banka je primila 28. novembra 1996. godine.

Dalje je utvrđeno da tužilac poseduje kopiju SWIFT dopisa od 26. novembra 1996. godine kojim „M. B .“ obaveštava V. banku da je do vraćanja garancije došlo greškom jednog od zaposlenih, pa se ista moli da navedenu garanciju vrati, što V . banka nije učinila. Takođe je utvrđeno da navedeni dokument ne sadrži identifikacione podatke o pošiljaocu poruke, podatke za autentifikaciju poruke, a iz teksta nije moguće prepoznati način na koji je poruka prosleđena od izdavaoca do primaoca. Na dokumentu nema uobičajenih oznaka za dokument koji je poslat putem telekomunikacionih sistema kojim se šalju SWIFT poruke, nema f ormat i sadržaj takvog dopisa, poruka nije sačinjena u SWIFT formatu koji se koristi za telekomunikacionu korespondenciju u vezi bankarskih garancija, a takođe , ne postoji pisani dokazi o tome da je ovakav dokument primljen kod V . banke.

Pored navedenog, utvrđeno je da je „M. B .“ ugovorom sa „C. B .“ iz Sofije zaključenim 16. novembra 1996. godine na banku iz Sofije prenela svoje potraživanje po kreditu broj 21/05 od 18. decembra 1989. godine, pri čemu je izričito navedeno da se prenose sva prava i obaveze kreditora uključujući i bankarsku garanciju koju je izdala V. banka – U . b . iz N . S. O ovom prenosu obaveštena je banka garant kao i primalac kredita. Potom je 8. septembra 1998. godine navedeno potraživanje od strane „C. B .“ iz Sofije ustupljeno primaocu potraživanja „M.“ iz Vaduza, o kom ustupanju su obavešteni banka garant i primalac kredita. Isto potraživanje sa navedenog poverioca preneto je na primaoca potraživanja, ovde tužioca.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu tužbom traženog iznosa, uz obrazloženje da potraživanje po osnovu same bankarske garancije nije moglo biti preneto ugovorom o prenosu potraživanja iz osnovnog pravnog posla, jer je bankarska garancija vraćena 13. novembra 1996. godine, a ugovor o prenosu potraživanja zaključen je 26. novembra 1996. godine, što znači da je primalac garancije istu vratio pre zaključenja ugovora o prenosu potraživanja.

Naime, revizijski sud je , pozivajući se na odredbe čl. 1083. i 1086 , kao i čl . 436. i 438. Zakona o obligacionim odnosima i utvrđene činjenice da je pravni prethodnik tužioca „M. B .“ iz Moskve, kao korisnik garancije uz dopis od 13. novembra 1996. godine vratila drugotuženoj original garancije sa obrazloženjem da je vraća u skladu sa okončanjem posla, da je garanciju primio davalac garancije 28. novembra 1996. godine, našao da navedena poruka od 26. novembra 1996. godine kojom je obaveštena drugotužena da je bankarska garancija poslata greškom, ne ispunjava stroge uslove forme za međunarodne finansijske telekomunikacije, odnosno finansijske bankarske telekomunikacije koje se odnose na kredite i garancije zbog čega ne može proizvoditi pravno dejstvo opoziva vraćanja bankarske garancije. Ukoliko se jedna od stranaka opredelila na ovakav način komunikacije SWIFT onda i po nalaženju revizijskog suda, navedena poruka mora ispunjavati standarde odnosno strogu formu propisanu za međubankarsku komunikaciju, te zbog toga navedeni SWIFT od 26. novembra 1996. godine ne ispunjava zahtevane standarde i ne može proizvesti pravno dejstvo povlačenja pravne radnje vraćanja bankarske garancije koje je izvršeno slanjem originala bankarske garancije drugotuženoj banci.

Navedena SWIFT po ruka koju je poslao pravni prethodnik tužioca, i o po oceni revizijskog suda , ne ispunjava stroge uslove forme, jer je poslata u slobodnom formatu koji ne pripada kategoriji 7, koja se prema priručniku za poruke u izdanju Društva za međunarodne finansijske bankarske telekomunikacije odnosi na dokumentarni akreditiv i garancije. Upravo iz tih razloga ne ispunjava formu SWIFT poruke koja se zahteva, odnosno standarde za komunika ciju između banaka u vezi bankarske garancije, bez obzira kada je drugotuženoj kao obvezniku po garanciji, odnosno davaocu garancije stigla ova poruka, pa ista ne može proizvesti dejstvo opoziva vraćanja garancije.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda , nisu se stekli uslovi da je na navedeni način opozvano vraćanje garancije, jer su vraćanjem originala garancije uz izjavu da se ista vraća sa okončanjem posla prestale obaveze izdavaoca garancije po istoj. Samim tim je i zahtev tužioca, koji je višestrukim cesijama preuzeo potraživanje po osnovu kredita i garancije, neosnovan u odnosu na banku garanta. Ovo iz razloga što je „M . B .“ iz Moskve koja je navedena potraživanja i ustupila, vraćanjem garancije zapravo oslobodila banku garanta za dugove po osnovu garancije. Navedeno znači da u trenutku ustupanja nije imala potraživanje po osnovu garancije, nego samo po osnovu kredita u odnosu na glavnog dužnika, pa njime i nije mogla da raspolaže cediranjem.

4. Odredbom Ustava, na čiju se povredu poziva podnosi lac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Zakonom o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja ("Službeni list SFRJ", br. 43/82, 72/82, "Službeni list SRJ", broj 46/96 i "Službeni glasnik RS", br oj 46/06 ) je propisano da ako nije izabrano merodavno pravo i ako posebne okolnosti slučaja ne upućuju na drugo pravo, kao merodavno pravo primenjuje se za ugovor o samostalnim bankarskim garancijama – pravo mesta gde se u vreme zaključenja ugovora nalazilo sedište davaoca garancije (član 20. tačka 17).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, " Službeni list SRJ ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) je propisano : da poverilac može ugovorom zaključenim sa trećim licem preneti na ovoga svoje potraživanje, izuzev onog čiji je prenos zabranjen zakonom ili koje je vezano za ličnost poverioca, ili koje se po svojoj prirodi protivi prenošenju na drugoga i da ugovor o ustupanju nema dejstvo prema dužniku, ako su on i poverilac ugovorili da ovaj neće preneti potraživanje na drugoga ili da ga neće moći preneti bez dužnikovog pristanka (član 436.); da za prenos potraživanja nije potreban pristanak dužnika, ali je ustupilac dužan obavestiti dužnika o izvršenom ustupanju i da je ispunjenje izvršeno ustupiocu pre obaveštenja o ustupanju punovažno i oslobađa dužnika obaveze, ali samo ako nije znao za ustupanje, inače obaveza ostaje i on je dužan da je ispuni prijemniku (član 438.); da se bankarskom garanciojom obavezuje banka prema primaocu garancije (korisniku) da će mu za slučaj da mu treće lice ne ispuni obavezu o dospelosti izmiriti obavezu ako budu ispunjeni uslovi navedeni u garanciji i da garancija mora biti izdata u pismenoj formi (član 1083.); da svoja prava iz bankarske garancije korisnik može ustupiti samo sa ustupanjem potraživanja koje je obezbeđeno garancijom i prenosom svojih obaveza u vezi sa obezbeđenim potraživanjem (član 1086.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta18. jula 2005. godine, Trgovinskom sudu u Pančevu, a da je postupak okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 384/15 od 10. marta 2016. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao deset godina i osam meseci, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, osporeni parnični postupak vođen je radi naplate potraživanja po osnovu bankarske garancije, sa pripadajućom kamatom i provizijom . Međutim, kako se tužbeni zahtev sastojao od više tužbenih zahteva, t o je najpre bilo potrebno odlučiti o prejudicijeln om tužben om zahtev u koji se postavljen u odnosu na prvotuženog, a od čijeg rešenja je zavisila apsolutna nadležnost redovnog suda za odlučivanje o drugom tužbenom zahtevu . Sudovi su najpre morali odlučiti o formalno pravnoj punovažnosti zaključenog sporazuma o arbitraži i da li su ispunjeni uslovi da se u situaciji kada postoji ugovorena nadležnost izabranog suda, sud kome je tužba podneta, oglasi apsolutno nenadležnim ukine sprovedene radnje i odbaci tužbu, što su sudovi i utvrdili u odnosu na prvotuženog. Ove prethodno utvrđene okolnosti uslovile su dalje vođenje postupka i izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosilac, kao tužilac i njen punomoćnik doprineli dužini trajanja parničnog postupka. Naime, Ustavni sud konstatuje da je nakon odlučivanja sudova o prejudicijelnom tužbenom zahtevu, punomoćnik tužioca podneo predlog za ponavljanje revizijskog postupka, iako se prema odredbama Zakona o parničnom postupku ovaj vanredni pravni lek može izjaviti samo radi ponavljanja postupka pred prvostepenim i drugostepenim sudom. Odlučivanje Vrhovnog suda Srbije o podnetom predlogu za ponavljanje revizijskog postupka dovelo je do produženja parničnog postupka od dostavljanja spisa istom sudu (28. jula 2009. godine) do dostavljanja rešenja revizijskog suda prvostepenom (12. jula 2010. godine), za godinu dana. Osim toga, punomoćnik tužioca je na ročištu od 28. novembra 2012. godine predložio delegaciju nadležnosti, odnosno da se odredi drugi privredni sud u Republici Srbiji za dalje postupanje u ovom predmetu, o čemu je Privredni apelacioni sud odlučio nakon mesec dana, čime je produžen parnični postupak za navedeni period.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ispitujući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud u postupku prethodnog ispitivanja tužbe dva puta istu odbacio, nalazeći da tužba ne ispunjava sve uslov e da bi se po istoj moglo postupati , odnosno da nisu označeni zakonski zastupnici tuženih, iako su navedena rešenja dva puta ukidana u postupku po žalbi , jer nisu bili ispunjeni uslovi za odbacivanje tužbe. Navedeno postupanje prvostepenog suda produžilo je trajanje parničnog postupka za godinu dana. Pored navedenog, nakon odlučivanja prvostepenog i drugostepenog suda o prejudicijelnom tužbenom zahtevu, prvostepeni sud je reviziju tužioca protiv drugostepene presude od 10. jula 2008. godine uputio Vrhovnom sudu Srbije tek 7. novembra 2008. godine, odnosno nakon četiri meseca. U daljem toku postupka, pred prvostepenim sud om ni je održa no pet ročišta u periodu od novembra 2011. do jula 2012. godine (osam meseci), jer je isti sud pokušavao da omogući učešće umešača (pravnog prethodnika tužioca) u postupku, iako uopšte nije bio dužan da dostavlja poziv za mešanje, niti je dužan da pruža usluge dostavljanja učesnika u postupku koji želi da obavesti neko treće lice i pozove ga na mešanje. U postupku po žalbi ukinuta je druga presuda prvostepenog suda kojom je odlučeno o preostalom tužbenom zahtevu tužioca i u ponovnom postupku je nakon sprovedenog ekonomskog veštačenja doneta i treća prvostepena presuda koja je u postupku po žalbi potvrđena, a potom je potvrđena i drugostepena presuda u postupku po reviziji.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka.

Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51), u kome je konstatovano da višestruko vraćanje predmeta na nižu instancu radi ponovnog odlučivanja može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi zapravo ponavlja navode već iznete u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, i koji su bili predmet razmatranja i ocene od strane prvostepenog, drugostepenog suda u postupku po žalbi, kao i revizijskog suda , o čemu su u njihovim presudama dati jasni, detaljni i u svemu argumentovani razlozi.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište revizijskog suda izraženo u osporenoj presudi u pogledu primene odredaba Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da je prihvatio stanovišta nižestepenih sudova u pogledu merodavnog prava, a koja u ovoj presudi nije posebno obrazlagao. Naime, nižestepeni sudovi su utvrdili da je odredbom člana 20. tačka 17) Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja propisano da ako nije izabrano merodavno pravo i ako posebne okolnosti slučaja ne upućuju na drugo pravo, kao merodavno pravo za ugovor o samostalnim bankarskim garancijama primenjuje se – pravo mesta gde se u vreme zaključenja ugovora nalazilo sedište davaoca garancije, te da je za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari merodavno pravo Republike Srbije. Polazeći od navedenog, takođe je prihvatio i stanovište da se ne mogu primeniti ni Jednobrazna pravila za garancije na poziv publikacija MTK458 , jer njihova primena nije ugovorena. Pored navedenog, Ustavni sud posebno nalazi da su u obrazloženju osporene presude dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi u pogledu neosnovanosti tužbenog zahteva tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, jer je pravni prethodnik tužioca kao raniji korisnik garancije 13. novembra 1996. godine vratio drugotuženoj original garancije sa obrazloženjem da je vraća u skladu sa okončanjem posla koji je davalac garancije primio 28. novembra 1996. godine, te da poruka od 26. novembra 1996. godine kojom je drugotužena obaveštena da je bankarska garancija poslata greškom, ne ispunjava stroge uslove forme za međunarodne telekomunikacije koje se odnose na kredite i garancije, zbog čega ne može proizvoditi pravno dejstvo opoziva vraćanja bankarske garancije. Osim toga, revizijski sud nalazi da je zahtev tužioca koji je višestrukim cesijama preuzeo potraživanje po osnovu kredita i garancije neosnovan u odnosu na banku garanta, jer je njegov pravni prethodnik koji je navedena potraživanja ustupio vraćanjem garancije , zapravo oslobodio banku garanta za dug po osnovu garancije, te u trenutku ustupanja ni je imao potraživanje po osnovu garancije, pa isto nije mogao ni preneti na tužioca.

Ustavni sud je posebno cenio navode podnosioca u pogledu stanovišta izraženog u rešenju Privrednog apelacionog suda Pž. 5168/13 od 17. jula 2013. godine donetog u toku ovog postupka, a koj im je ukinuta presuda prvostepenog suda. Međutim, Ustavni sud nalazi da i prema stavu drugostepenog suda izraženom u navedenom rešenju , u toj fazi postupka na osnovu priloženih i izvedenih dokaza isti sud nije mogao sa sigurnošću zaključiti da je u pogledu prestanka važnosti bankarske garancije postojala saglasnost volja svih učesnika u garantnom poslu, te je istim rešenjem dat nalog prvostepenom sudu u pogledu daljeg postupanja u predmetu. Kako je u daljem toku parničnog postupka prvostepeni sud u svemu postupio po nalogu iz rešenja drugostepenog suda i izveo nov e dokaz e kojim a je utvr dio odlučne činjenice na koje je ukazano navedenim rešenjem, to Ustavni sud nalazi da ti navodi podnosioca nisu od uticaja na odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu .

Takođe je, Ustavni sud imao u vidu i dokumentaciju podnosioca iz dopun a ustavne žalbe od 8. jula 2016. i 21. februara 2017. godine i dostavljena rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 3470/13 od 29. maja 2013. godine i Pž. 6888/14 od 8. oktobra 2014. godine, kao i naučni rad koji se odnosi na ustupanja prava i potraživanja iz bankarske garancije na prvi poziv, ali je našao da isti ni su od uticaja na drugačije odlučivanje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu izreke .

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti