Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom dvanaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro dvanaest godina. Kao glavne razloge za prekomerno trajanje, Sud navodi neefikasno postupanje sudova i višestruko ukidanje prvostepenih presuda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-503/2008
01.07.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Predraga Markovića iz Topole, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Predraga Markovića i utvrđuje da je u postupku koji se pred Opštinskim sudom u Topoli vodio u predmetu P. 86/07 (ranije P. 245/96) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Predrag Marković iz Topole je 5. maja 2008. godine, preko punomoćnika Dimitrija Protića, advokata iz Topole, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Topoli u predmetu P. 86/07 (ranije P. 245/96) i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Obrazlažući povredu prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac ustavne žalbe navodi da je postupak u ovom predmetu pokrenut još 1996. godine i da se spor vodio 12 godina. U ustavnoj žalbi se detaljno analiziraju prvostepena i drugostepena presuda kao i nalaz veštačenja u predmetnom sporu i hronološki navodi činjenično stanje koje je bilo predmet utvrđivanja u ovom sporu. Podnosilac obrazlaže povredu prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava svojim sagledavanjem činjeničnog stanja i sprovedenog veštačenja i navodi da su sudovi doneli pogrešne i nezakonite odluke.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Topoli P. 86/07 (ranije P. 245/96) utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Vidosava Gavrilović iz Topole je 25. jula 1996. godine podnela tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe Predraga Markovića iz Topole, radi raskida ugovora i naknade štete. Tuženi – protivtužilac Prerag Marković je 29. jula 1996. godine podneo protivtužbu protiv tužilje – protivtužene, radi duga i naknade štete. Opštinski sud u Topoli je zakazivao i održavao ročišta na tri meseca, koja su odlagana bez krivice podnosioca ustavne žalbe. Presuda Opštinskog suda u Topoli P-245/96 doneta je 26. februara 1998. godine, a rešenjem Okružnog suda u Kragujevcu Gž-823/98 od 16. septembra 1998. godine ukinuta je u celosti. U ponovnom postupku je bilo zakazano više ročišta, od kojih na tri tuženi nije pristupio zbog neuredne dostave i traženja odlaganja. Sudeći sudija je 10. januara 2000. godine izuzet od daljeg postupanja po predmetu, koji je prethodno dobio novi broj P. 375/98. Nakon toga su tri ročišta odložena na saglasan predlog stranaka zbog postojanja mogućnosti dogovora. Protivtužilac je uredio protivtužbu 6. februara 2001. godine i dalja ročišta su održavana na mesec dana. Opštinski sud u Topoli je doneo presudu P. 375/98 od 21. juna 2001. godine, koja je presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž-1237/01 delimično potvrđena. Protivtužilac je ponovo uredio protivtužbu 9. maja 2002. godine, a tužilac tužbu 25. septembra 2002. godine. Ročišta su zatim zakazivana na dva meseca, izvođeni su predloženi dokazi, saslušani svedoci i stranke. Doneta je nova presuda P-452/01 od 11. februara 2004. godine, koja je delimično potvrđena odlukom Okružnog suda u Kragujevcu Gž-785/04 od 7. marta 2005. godine. Nakon toga, protivtužilac je predložio nove dokaze, saslušavani su svedoci, izvedeno je veštačenje i 20. septembra 2006 godine Opštinski sud u Topoli je doneo presudu P-162/05, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Kragujevcu Gž-3009/06 od 2. marta 2007. godine. Zatim je Opštinski sud u Topoli doneo presudu P. 86/07 od 6. novembra 2007. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 551/08 od 7. marta 2008. godine i time je pravnosnažno okončana ova parnica.

Opštinski sud u Topoli je presudom P. 86/07 od 6. novembra 2007. godine delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužilji isplati iznos od 3.342,42 EUR-a, što odgovara iznosu od 6.537,19 DM, sa domicilnom kamatom na iznos od 6.537,19 DM, počev od 15. jula 1996. godine pa do 1. januara 2002. godine, kao i da isplati kamatu na iznos od 3.342,42 EUR-a počev od januara 2002. godine, pa do konačne isplate, po kamatnoj stopi u visini eskontne stope koju određuje Evropska centralna banka, sve u dinarskoj protivvrednosti, u roku od 15 dana. U obrazloženju presude je navedeno da iznos od 6.537,19 DM predstavlja razliku između iznosa od 9.500 DM koliko je tužilja dala tuženom za nabavku građevinskog materijala, a što je među strankama nesporno, i vrednosti ugrađenog materijala koja iznosi 2.963 DM. Prilikom odlučivanja, Opštinski sud je u svemu postupio prema nalogu Okružnog suda i utvrdio obavezu tuženog tako što je od vrednosti novca koji mu je tužilja dala, oduzeo vrednost ugrađenog materijala i obavezao tuženog na isplatu razlike.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (član 221.).

Važeći Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisuje: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, a stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 1. i 2.).

Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen već preko deset godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu, 25. jula 1996. godine pa nadalje.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građansko-pravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Po oceni Suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje sudova.

Trajanje sudskog postupka od skoro 12 godina, samo po sebi ukazuje da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ispitujući pri tome postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je sporo i neefikasno ponašanje sudova koji su vodili osporeni postupak u najvećoj meri dovelo do njegovog neopravdano dugog trajanja.

Ustavni sud ocenjuje da je i podnosilac ustavne žalbe u određenoj meri doprineo dužini trajanja sudskog postupka, tako što je nekoliko puta tražio odlaganje ročišta ili nije precizirao protivtužbeni zahtev. Međutim, po oceni Ustavnog suda, takvo ponašanje podnosioca nije moglo da utiče u značajnijoj meri na neopravdano dugo trajanje ovog parničnog postupka. Naime, postojanje protivtužbe u konkretnom postupku i njeno uređivanje kroz duži vremenski period je irelevantno kod činjenice da je parnični postupak ukupno trajao 12 godina, što je period koji se ničim ne može opravdati.

Takođe, jedan od razloga za dugo trajanje parničnog postupka je i višestruko ukidanje prvostepenih presuda i vraćanje predmeta na ponovno odlučivanje od strane drugostepenog suda, pri čemu Ustavni sud upućuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je u presudi Pavlyulynets protiv Ukrajine, br. 70767/01 od 6. septembra 2005. godine, istakao da ponovljeno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Takođe, predmet spora je, po oceni Ustavnog suda, bio od velikog značaja za podnosioca ustavne žalbe, budući da se radilo o zahtevu za naknadu štete u većem novčanom iznosu.

Ustavni sud je ocenio da određena složenost predmeta spora ne može biti opravdanje za nedelotvorno postupanje suda u ovoj pravnoj stvari i za trajanje postupka od blizu 12 godina.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, da se o njegovom pravu u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Topoli vodio u predmetu P. 86/07 (ranije P. 245/96) odluči u razumnom roku, te je stoga u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Takva odluka Ustavnog suda doneta je u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, s obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije zahtevao pravično zadovoljenje u vidu naknade nematerijalne štete.

5. U odnosu na navode podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Sud ocenjuje da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi, niti ponuđeni relevantni dokazi koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom podnosioca da su mu povređena navedena Ustavom zajemčena prava, već podnosilac povredu zajemčenih ustavnih prava obrazlaže svojim nezadovoljstvom utvrđenim činjeničnim stanjem i izvedenim dokazima, tražeći od Ustavnog suda da kao instancioni sud preispita odluke redovnih sudova. Međutim, u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, ovaj sud nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost zaključaka o izvedenim dokazima u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom dvanaest godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti