Sudska praksa

Povreda prava na pravično suđenje zbog neefikasnog izvršnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu Mirjane Marković utvrdivši povredu prava na pravično suđenje zbog nemogućnosti izvršenja pravnosnažne presude. Postupak je bio blokiran zbog restrukturiranja dužnika, a državni organi su postupali neefikasno. Ostali delovi žalbe su odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Marković i Milana Markovića, oboje iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. novembra 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Mirjane Marković i utvrđuje da je rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu I. 1885/07 od 15. aprila 2009. godine i rešenjem Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1395/09 od 7. jula 2009. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba Milana Markovića.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Mirjana Marković iz Kragujevca je 2. aprila 2009. godine izjavila ustavnu žalbu „sa molbom da Ustavni sud razmotri priloženu dokumentaciju i u skladu sa ustavnim pravom koje joj pripada donese odluku o opravdanosti i urgentnosti izvršenja u njenu korist u predmetu Opštinskog suda u Kragujevcu I. 1885/07“.

U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, utvrđeno je da ustavna žalba ne sadrži sve podatke neophodne za postupanje suda, propisane članom 85. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07). Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), dopisom od 4. decembra 2009. godine, obavestio podnositeljku ustavne žalbe o nedostacima koji onemogućavaju postupanje Suda u ovom predmetu i naložio joj da, u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, dostavi Ustavnom sudu uređenu ustavnu žalbu, te da će ukoliko u ostavljenom roku ne postupi po nalogu Suda, ustavna žalba na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, biti odbačena.

2. Postupajući po nalogu Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe je 22. decembra 2009. godine dopunila ustavnu žalbu, i to dostavljajući Ustavnom sudu tri popunjena formulara ustavne žalbe sa obeleženim brojevima „I“, „II“ i „III“, sa naznakom da se razmatraju „u paketu“ sa predmetom Už- 503/2009.

U dopuni ustavne žalbe koja je obeležena brojem „I“, podnositeljka ustavne žalbe je kao osporeni akt označila rešenje Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1395/09 od 7. jula 2009. godine i „lažan odgovor“ Agencije za privatizaciju Republike Srbije broj 152/02-3010 od 30. oktobra 2008. godine navodeći da se odgovorna lica Agencije za privatizaciju „lažno izjašnjavaju i time direktno utiču štetno po poverioca građanku kojoj se uskraćuje ustavno pravo zasnovano na zakonu o izvršenju“. Kao Ustavom zajemčena prava za koja smatra da su povređena ili uskraćena, podnositeljka ustavne žalbe navodi da joj je „uskraćeno ustavno pravo na život“ i pravo na pravično i zakonito suđenje.

Dopunu ustavne žalbe obeleženu brojem „II“ pored podnositeljke ustavne žalbe je podneo i Milan Marković iz Kragujevca. Ovom dopunom, podnosioci osporavaju presudu Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2444/06 od 14. maja 2007. godine i presudu Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1436/07 od 2. oktobra 2007. godine. Povredu na pravično suđenje podnosioci zasnivaju na činjenici da je postupajući sudija „zvaničnim sudskim dokumentom trajno proglasio“ tužioce, ovde podnosioce ustavne žalbe „mentalno bolesnim kako bi oslobodio odgovornosti tuženu stranu“. Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud poništiti osporene presude Opštinskog i Okružnog suda u Kragujevcu, kao i da obaveže Republiku Srbiju i tužene da im naknade pretrpljenu nematerijalnu štetu.

U dopuni ustavne žalbe koja je obeležena brojem „III“, podnosioci ustavne žalbe osporavaju presudu Opštinskog suda u Kragujevcu K. 34/07 od 17. marta 2009. godine i presudu Okružnog suda u Kragujevcu Kž. 484/09 od 4. juna 2009. godine navodeći da je postupajući sudija postupio nezakonito kada nije doneo presudu na osnovu „spornog dokumenta 10“, kojim se tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe „proglašavaju za psihijatrijske pacijente“. Dalje je navedeno da je „dokument 10“ potpisan i overen od prvookrivljenog, bio istaknut u svim prostorijama Kliničkog centra – Kragujevac tokom 2007. i 2008. godine, kao i da je postupajući sudija „protivzakonito angažovao“ sudskog veštaka psihijatra P. C. kome je okrivljeni - dr R. P. direktor. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je uskraćeno Ustavom zajemčeno „pravo na adekvatno lečenje, pravo na život, pravo na čast i dostojanstvo, profesionalni ugled i dignitet", kao i pravo na pravično i zakonito suđenje.

Podnositeljka ustavne žalbe Mirjana Marković je 17. marta 2010. godine dostavila Ustavnom sudu još jednu dopunu ustavne žalbe kojom osporava rešenje Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1395/09 od 7. jula 2009. godine, ponavljajući iste navode kao u dopuni ustavne žalbe od 22. decembra 2009. godine obeleženoj brojem „I“, ističući pre svega da ne postoji pravni lek koji nije iskorišćen pre podnošenja ustavne žalbe.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava se jemči svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, podatke Agencije za privatizaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Opštinski sud u Kragujevcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) je presudom P. 399/05 od 7. juna 2006. godine obavezao tuženog DP Industrija „Filip Kljajić“ iz Kragujevca, da tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, isplati određene novčane iznose na ime neisplaćenih minimalnih zarada za mesece april, maj, septembar, oktobar, novembar i decembar 2002. godine, kao i za mesece januar, februar, mart i april 2003. godine, zatim na ime jubilarne nagrade, na ime otpremnine zbog odlaska u invalidsku penziju, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove parničnog postupka.

Podnositeljka ustavne žalbe je, kao izvršni poverilac, podnela Opštinskom sudu predlog za određivanje izvršenja protiv izvršnog dužnika, DP Industrija „Filip Kljajić“ iz Kragujevca, a na osnovu izvršne presude Opštinskog suda P. 399/05 od 7. juna 2006. godine. Rešenjem Opštinskog suda I. 1444/06 od 15. septembra 2006. godine određeno je izvršenje, da bi isti sud rešenjem I. 1444/06 od 28. decembra 2006. godine usvojio žalbu izvršnog dužnika izjavljenu protiv navedenog rešenja od 15. septembra 2006. godine i prvostepeno rešenje stavio van snage, te ukinuo sve sprovedene radnje.

Podnositeljka ustavne žalbe je ponovo krajem 2007. godine podnela Opštinskom sudu, predlog za određivanje izvršenje protiv izvršnog dužnika, DP Industrija „Filip Kljajić“ iz Kragujevca, a na osnovu izvršne presude Opštinskog suda P. 399/05 od 7. juna 2006. godine, koji je Opštinski sud rešenjem I. 1885/07 od 15. aprila 2009. godine odbacio kao nedozvoljen.

Postupajući po žalbi izvršnog poverioca, Okružni sud je rešenjem Gž. 1395/09 od 7. jula 2009. godine, odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke ustavne žalbe i potvrdio rešenje Opštinskog suda I. 1885/07 od 15. aprila 2009. godine, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud pravilno postupio, imajući u vidu da je izvršni dužnik u postupku restrukturiranja.

Rešenjem Privrednog suda u Kragujevcu St. 45/2010 od 5. marta 2010. godine otvoren je postupak stečaja nad stečajnim dužnikom DP Industrija „Filip Kljajić“ iz Kragujevca.

5. Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.

Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05 i 123/07) uređuju se uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.). Istim zakonom je propisano: da je predmet privatizacije društveni, odnosno državni kapital (u daljem tekstu: kapital), u preduzećima i drugim pravnim licima (u daljem tekstu: subjekti privatizacije), ako posebnim propisima nije drugačije određeno, da je predmet privatizacije i državni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu drugačije uređeni posebnim propisom, da u postupku privatizacije može se prodati imovina ili deo imovine subjekta privatizacije, odnosno pojedini delovi subjekta privatizacije (član 3. st. 1. do 3.); da su subjekti nadležni za sprovođenje privatizacije - 1) Agencija za privatizaciju, 2) Akcijski fond i 3) Centralni registar za hartije od vrednosti, kao i da se u postupku privatizacije vodi Privatizacioni registar (član 4.); da je Agencija za privatizaciju (u daljem tekstu: Agencija) pravno lice koje prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom (član 5. stav 1.).

Odredbama člana 14. st. 1. i 2. Zakona o privatizaciji je propisano da se za privatizaciju neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, mora objaviti najkasnije do 31. decembra 2008. godine, kao i da ako se javni poziv ne objavi u roku iz stava 1. ovog člana, Agencija donosi rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije.

Odredbama člana 19. Zakona o privatizaciji je propisano: da ako Agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethodnog restrukturiranja, Agencija donosi odluku o restrukturiranju u postupku privatizacije, u skladu sa ovim zakonom (stav 1.); da restrukturiranje u postupku privatizacije (u daljem tekstu: restrukturiranje), u smislu ovog zakona, jesu promene koje se odnose na subjekt privatizacije i njegova zavisna preduzeća, koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine, a naročito - 1) statusne promene, promene pravne forme, promene unutrašnje organizacije i druge organizacione promene, 2) otpis glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih potraživanja, u celini ili delimično, 3) otpuštanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala subjekta privatizacije (stav 2.); da u subjektima privatizacije u kojima je sprovedeno restrukturiranje, Agencija prodaje kapital, odnosno imovinu, metodom javnog tendera ili javne aukcije (stav 3.).

Odredbama člana 10. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07) je, pored ostalog, dodat član 20ž kojim je propisano: da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, ne može odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (stav 1.); da odluka o restrukturiranju ima snagu izvršne isprave (stav 2.); da odluku o restrukturiranju Agencija, u roku od pet dana od dana njenog donošenja, dostavlja organu nadležnom za sprovođenje prinudne naplate, sudovima i drugim organima nadležnim za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu (stav 3.); da na osnovu odluke o restrukturiranju organ nadležan za sprovođenje prinudne naplate obustavlja izvršavanje evidentiranih osnova i naloga, a sudovi i drugi organi nadležni za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu ne donose nove osnove i naloge za prinudnu naplatu (stav 4.); da se prekida postupak prinudnog izvršenja koji je u toku (stav 7.); da po okončanju restrukturiranja, odnosno posle prodaje javnim tenderom ili javnom aukcijom, Agencija obaveštava sudove i organe iz stava 4. ovog člana o uplati prodajne cene i o poveriocima koji svoje potraživanje namiruju iz te cene (stav 8.).

Odredbama Zakonom o stečaju ("Službeni glasnik RS", broj 104/09) je propisano: da stečajni poverioci svoja potraživanja prema stečajnom dužniku ostvaruju samo u stečajnom postupku (član 80. stav 1.); da u se trenutku nastupanja pravnih posledica otvaranja postupka stečaja prekidaju svi sudski postupci u odnosu na stečajnog dužnika i na njegovu imovinu, svi upravni postupci pokrenuti na zahtev stečajnog dužnika, kao i upravni i poreski postupci koji za predmet imaju utvrđivanje novčane obaveze stečajnog dužnika (član 88.); da od dana otvaranja stečajnog postupka ne može se protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja osim izvršenja koja se odnose na obaveze stečajne mase i troškova stečajnog postupka, kao i da se postupci iz stava 1. ovog člana koji su u toku obustavljaju (član 93. st. 1. i 2.).

6. Analizirajući navode ustavne žalbe sa stanovišta označenog i Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud nalazi da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi, pored postupanja Opštinskog suda, bitno i postupanje Agencije, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje privatizacije, pa i postupka restrukturiranja nad subjektom privatizacije, jer je izvršni dužnik, na osnovu odluke Agencije R-26/04-OD od 1. septembra 2004. godine, bio u postupku restrukturiranja.

Dakle, u takvoj situaciji potrebno je preispitati ne samo postupanje izvršnog suda, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji su preduzimali pojedine radnje u vezi sa tim postupkom a koje su bile odlučujuće za konačan ishod izvršnog postupka (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už–315/2008 od 13. novembra 2008. godine). Imajući u vidu da je odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji propisano da se protiv izvršnog dužnika ne može vršiti prinudna naplata do okončanja postupka restrukturiranja, Ustavni sud konstatuje da Opštinski sud nije ni mogao preduzeti radnje usmerene ka sprovođenju izvršenja upravo zbog sadržine navedene odredbe člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji. U takvoj situaciji postupanje Agencije koja sprovodi postupak restrukturiranja izvršnog dužnika dobija na punom značaju. Naime, postupak restrukturiranja izvršnog dužnika je trajao od 1. septembra 2004. godine, kada je Agencija donela odluku o pokretanju tog postupka R-26/04-OD, pa do 5. marta 2010. godine, kada je otvoren postupak stečaja nad izvršnim dužnikom. Ustavni sud smatra da, iako se odugovlačenje u izvršenju presude ili pak njeno neizvršenje može opravdati u posebnim okolnostima, to ne sme biti tako da ugrožava suštinu prava zajemčenih Ustavom. Takav stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava (videti presude u predmetima Immobiliare Saffi protiv Italije, broj aplikacije 22774/93, stav 74, i Kačapor i drugi protiv Srbije, broj aplikacije 2269/06 od 15. januara 2008. godine, stav 107.). Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 14. st. 1. i 2. Zakona o privatizaciji propisan krajnji rok - 31. decembar 2008. godine do koga je morao biti objavljen javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, kao i pravne posledice ukoliko se javni poziv ne objavi u navedenom roku. Naime, u tom slučaju je Agencija bila dužna da donese rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije. Međutim, postupak restrukturiranja u postupku privatizacije izvršnog dužnika nije okončan u predviđenom roku.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da je povodom inicijativa za ocenu ustavnosti odredaba člana 20ž Zakona o privatizaciji, u predmetu IUz-98/2009, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo Rešenje kojim nije prihvatio inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti osporenih odredaba Zakona o privatizaciji. U obrazloženju ovog rešenja Ustavnog suda, u oceni navoda inicijative kojima su ukazuje na nesaglasnost osporenih odredaba Zakona sa članom 32. stav 1. Ustava, kojima se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, pored ostalog, navedeno je: da Ustavni sud ukazuje da se odredba člana 20ž Zakona nužno mora tumačiti u vezi sa odredbom člana 14. Zakona, koja izričito određuje krajnji rok (31. decembar 2008. godine) u kome je, u postupku privatizacije neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji morao biti objavljen, a u suprotnom Agencija je bila dužna da donese rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije; da, kako je cilj restrukturiranja subjekta privatizacije, saglasno članu 19. Zakona o privatizaciji, da nakon sprovedenog restrukturiranja Agencija proda kapital, odnosno imovinu metodom javnog tendera ili javne aukcije, a prema članu 14. Zakona, javni tender ili javna aukcija su morali da se objave najkasnije do 31. decembra 2008. godine to, po stanovištu Ustavnog suda, nakon navedenog datuma više nije moguće sprovoditi restrukturiranje, već je Agencija za privatizaciju morala pokrenuti postupak prinudne likvidacije za sve neprivatizvovane privredne subjekte. Iz izloženog sledi da se subjekti privatizacije nakon 31. decembra 2008. godine više ne mogu nalaziti u postupku restrukturiranja i da stoga prestaju da postoje i razlozi za trajanje prekida postupka izvršenja.

Prema načelnom pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda od 24. februara 2011. godine, izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama dužnika, subjekta privatizacije u restrukturiranju, neće se prekidati, a prekinuti postupci će se nastaviti i okončati.

Ustavni sud ocenjuje da, bez obzira na to da li je izvršni dužnik fizičko lice, privatno pravno lice ili pravno lice u većinskom državnom vlasništvu, na državi je da preduzme sve mere da se pravnosnažna sudska presuda izvrši, kao i da, pri tome, obezbedi delotvorno učešće njenog aparata (videti presude Pini i drugi protiv Rumunije, broj aplikacije 78028/01 i 78029/01 i Kačapor i drugi protiv Srbije, stav 108 i Odluku Ustavnog suda Už-2008/2009 od 2. juna 2011. godine).

7. Sledom svega rečenog, Ustavni sud je utvrdio da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud konstatuje da se, u konkretnom slučaju, štetne posledice ne mogu otkloniti poništajem osporenih akata, jer je nad izvršnim dužnikom otvoren postupak stečaja, tako da se protiv njega ne može voditi postupak izvršenja (član 93. stav 1. Zakona o stečaju). Takođe, s obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe nije podnela zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud nalazi da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, jedina mera koja se može odrediti u ovom konkretnom slučaju, radi postizanja satisfakcije podnositeljki ustavne žalbe, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Ocenjujući da li je osporenim rešenjima Opštinskog suda I. 1885/07 od 15. aprila 2009. godine i Okružnog suda Gž. 1395/09 od 7. jula 2009. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na život, Ustavni sud nalazi da se takve tvrdnje ne mogu dovesti u vezu niti sa Ustavom utvrđenom sadržinom tog prava, niti sa sadržinom osporenih akata. Razloge na kojima zasniva svoje tvrdnje o povredi, odnosno uskraćivanju označenog prava, podnositeljka ustavne žalbe zasniva na činjenicama vezanim za svoj socijalni i zdravstveni status, a koje ne mogu same po sebi opravdati tvrdnje o povredi navedenog prava. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Odlučujući o preostalom delu ustavne žalbe, Ustavni sud pre svega ukazuje da je odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu, dok je odredbom člana 85. stav 1. navedenog Zakona, pored ostalog, propisano da ustavna žalba mora da sadrži i razloge žalbe i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje zajemčenog prava za koje se tvrdi da je povređeno, odnosno uskraćeno.

10. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv „odgovora“ Agencije za privatizaciju Republike Srbije broj 152/02-3010 od 30. oktobra 2008. godine, kojim je podnositeljka ustavne žalbe obaveštena da Agencija za privatizaciju, u skladu sa Zakonom o privatizaciji, nema zakonskih mogućnosti da joj pre okončanja postupka restrukturiranja izvrši isplatu potraživanja, Ustavni sud je ocenio da osporeni akt ne predstavlja pojedinačni akt kojim se odlučuje o pravima i obavezama nekog lica protiv koga se, u smislu člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, može izjaviti ustavna žalba, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i zakonom za vođenje postupka.

11. Što se tiče ustavne žalbe izjavljene protiv presude Opštinskog suda P. 2444/06 od 14. maja 2007. godine i presude Okružnog suda Gž. 1436/07 od 2. oktobra 2007. godine, Ustavni sud je utvrdio da je navedenom presudom Opštinskog suda odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se obavežu tuženi, Klinički centar „Kragujevac“ i dr R. P, da im isplate određene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je osporenom presudom Okružnog suda odbijena kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda.

Ustavni sud konstatuje da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede prava na pravično suđenje, već se samo navodi da su oni kao tužioci „trajno okvalifikovani u sudskim dokumentima kao mentalno bolesni“. Ustavni sud u obrazloženjima osporenih presuda nije pronašao ništa što bi potvrdilo ove navode podnosilaca ustavne žalbe. Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje da ustavna žalba nije pravno sredstvo kojim stranka koja je nezadovoljan ishodom postupka vođenim pred sudovima ili drugim državnim organima može od Ustavnog suda može tražiti preispitivanje zakonitosti odluka donesenih u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, kao i da formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu i u delu izjavljenom protiv presude Opštinskog suda P. 2444/06 od 14. maja 2007. godine i presude Okružnog suda Gž. 1436/07 od 2. oktobra 2007. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

12. Dopunom ustavne žalbe obeleženom brojem „III“ osporene su presude Opštinskog suda K. 34/07 od 17. marta 2009. godine i Okružnog suda Kž. 484/09 od 4. juna 2009. godine. Podnosioci ustavne žalbe, koji su imali procesnu ulogu privatnih tužilaca u tom krivičnom postupku, smatraju da im je uskraćeno „pravo na adekvatno lečenje“, pravo na život, „pravo na čast i dostojanstvo, profesionalni ugled i dignitet“, kao i pravo na pravično i zakonito suđenje. Uvidom u osporene presude, Ustavni sud je utvrdio da su prvostepenom presudom okrivljeni R. P. i M. J. oslobođeni od optužbe da su izvršili krivično delo klevete iz člana 171. stav 3. Krivičnog zakonika, a privatni tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, su upućeni da u parničnom postupku ostvare svoj imovinskopravni zahtev. Drugostepenom presudom odbijena je žalba privatnih tužilaca i potvrđena prvostepena presuda.

Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret, to se, po oceni Ustavnog suda, u krivičnom postupku Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09), kojom je propisano da se ovim zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Iz navedenog sledi da privatni tužilac i oštećeni kao tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni Ustavom, ni zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak, niti da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se podnosioci ustavne žalbe u ovom slučaju ne mogu pozivati na to da im je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u više svojih odluka (videti npr. Rešenje Už – 713/08 od 27. januara 2010. godine). Isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u presudi donetoj 6. aprila 2004. godine u predmetu Krzak protiv Poljske, aplikacija broj 51515/99, st. 23. do 25.), kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio predstavku zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je utvrdio da je rationae materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije.

Imajući u vidu da podnosioci ustavne žalbe nisu naveli ustavnopravne razloge za povrede prava na koje se pozivaju, već su samo istakli svoj interes da lica koja su oslobođena od optužbi, budu osuđena, Ustavni sud je i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

13. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu