Odluka o ustavnoj žalbi protiv rešenja o određivanju privremene mere

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv rešenja o privremenoj meri kojom je zabranjeno raspolaganje nepokretnostima. Sud je ocenio da je postojanje potraživanja učinjeno verovatnim na osnovu ugovora, te da nisu povređena prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5033/2011
08.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Akcionarskog društva Luka „Beograd“ iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Akcionarskog društva Luka „Beograd“ izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu P. 21328/10 od 16. maja 2011. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3782/11 od 5. septembra 2011. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Akcionarskog društva Luka „Beograd“ izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se po predlogu za određivanje privremene mere vodio pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 21328/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Akcionarsko društvo Luka „Beograd“ iz Beograda je 22. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Ane Lazarević, advokata iz Beograda, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, kao i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, ističe: da je tužilac Grad Beograd podneo Višem sudu u Beogradu tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe, kojom je tražio utvrđenje prava korišćenja tužioca na gradskom građevinskom zemljištu, i to na većem broju zemljišnoknjižnih parcela u KO Palilula i da je tom prilikom stavio i predlog za određivanje privremene mere kojom bi se, između ostalog, zabranilo podnosiocu ustavne žalbe svako otuđenje, raspolaganje i opterećenje na pobrojanim katastarskim parcelama; da je prvostepeni sud doneo rešenje od 17. decembra 2010. godine kojim je u stavu prvom delimično usvojio predlog tužioca za određivanje privremene mere, te zabranio podnosiocu svako otuđenje, raspolaganje ili opterećenje nepokretnosti na katastarskim parcelama pobrojanim u izreci tog rešenja; da je Apelacioni sud u Beogradu rešenjem Gž - 787/11 od 24. februara 2011. godine ukinuo prvostepeno rešenje od 17. oktobra 2010. godine u stavu prvom izreke, sa obrazloženjem da je to rešenje obuhvaćeno bitnom povredom odredaba parničnog postupka, odnosno da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje i pogrešno primenjeno materijalno pravo, pri tom je dao jasan nalog prvostepenom sudu da u ponovnom postupku otkloni uočene propuste; da je uprkos jasnim i nedvosmislenim primedbama i nalozima iz drugostepenog rešenja od 24. februara 2011. godine, prvostepeni sud, bez održavanja ročišta i bez bilo kakvih novih dokaza, doneo osporeno rešenje P. 21328/10 od 16. maja 2011. godine kojim ponovo usvojio predlog za određivanje privremene mere, identično ukinutom rešenju od 17. decembra 2010. godine, i to bez otklanjanja ijedne učinjene povrede koje su rezultirale usvajanjem žalbe podnosioca; da je stavom drugim osporenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3782/11 od 5. septembra 2011. godine potvrđeno prvostepeno rešenje od 16. maja 2011. godine u delu kojim je određena privremena mera za katastarske parcele utvrđene u tom stavu, sa obrazloženjem koje je nejasno, odnosno iz kojeg se ne mogu ni naslutiti razlozi za ovakvu promenu stava u odnosu na drugostepeno rešenje od 24. februara 2011. godine; da se ovim drugostepenim rešenjem krši elementarna pravna sigurnost, jer sam drugostepeni sud navodi da je osporeno prvostepeno rešenje obuhvaćeno istim povredama kao i prethodno, pa je nejasno kako je moguće da isti sud o istoj stvari na osnovu istih činjenica i primenom istih materijalno pravnih i procesnih propisa u razmaku od svega nekoliko meseci odluči na različite načine; da je postupanjem sudova u osporenom postupku povređeno i pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, pored ostalog, i zbog toga što je tužba sa predlogom za određivanje privremene mere podnosiocu dostavljena tek nakon 16 dana od prijema predloga u sudu, da je pravosnažna odluka o predlogu doneta godinu dana kasnije, kao i da prvostepeni sud nakon donošenja prvostepenog rešenja mesec i po dana ne dostavlja spis drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi, već čak zakazuje i održava ročište za glavnu raspravu.

Zbog svega navedenog podnosilac smatra da su mu povređena označena ustavna prava, te predlaže da se ponište osporena rešenja, kao i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete koju može ostvariti, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporena rešenja i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ovog ustavnosudskog predmeta:

Grad Beograd je 26. oktobra 2010. godine podneo tužbu Višem sudu u Beogradu protiv Akcionarskog društva Luka „Beograd“ iz Beograda, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava korišćenja i predlog za određivanje privremene mere kojom bi se zabranilo podnosiocu ustavne žalbe svako otuđenje, raspolaganje i opterećenje, kao i konverzija prava korišćenja u pravo svojine na pobrojanim katastarskim parcelama.

Viši sud u Beogradu je doneo rešenje P. 21328/10 od 17. decembra 2010. godine, kojim je u stavu prvom delimično usvojio predlog za određivanje privremene mere i zabranio podnosiocu ustavne žalbe svako otuđenje, raspolaganje i opterećenje na pobrojanim novoformiranim katastarskim parcelama, dok je stavom drugim izreke odbijen predlog za određivanje privremene mere kojom je tužilac tražio da se podnosiocu ustavne žalbe zabrani konverzija prava korišćenja u pravo svojine na pobrojanim novoformiranim katastarskim parcelama.

Podnosilac ustavne žalbe je 31. decembra 2010. godine podneo žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja P. 21328/10 od 17. decembra 2010. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 787/11 od 24. februara 2011. godine kojim je ukinuo rešenje Višeg suda u Beogradu P. 21328/10 od 17. decembra 2010. godine u stavu prvom izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju tog rešenja, pored ostalog, je navedeno da je prvostepeni sud usled pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja pogrešno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je sud nesporno utvrdio punovažnost predmetnog ugovora, odnosno da je tužilac učinio verovatnim svoje potraživanje i opasnost da će se ostvarenje potraživanja osujetiti ili znatno otežati neodređivanjem privremene mere, te je naložio da u ponovnom postupku prvostepeni sud otkloni uočene propuste.

Viši sud u Beogradu je doneo osporeno rešenje P. 21328/10 od 16. maja 2011. godine, kojim je u stavu prvom izreke usvojio predlog za određivanje privremene mere i zabranio podnosiocu ustavne žalbe svako otuđenje, raspolaganje i opterećenje na pobrojanim novoformiranim katastarskim parcelama, u stavu drugom izreke je odredio da privremena mera ostaje na snazi do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka, dok je u stavu trećem izreke predviđeno da eventualno izjavljena žalba protiv ovog rešenja ne zadržava izvršenje istog. U obrazloženju ovog rešenja je istaknuto da je iz utvrđenih činjenica prvostepeni sud primenom odredbi člana 302. ZIP zaključio da je osnovan predlog za određivanje privremene mere zabrane podnosiocu ustavne žalbe svakog otuđenja, raspolaganja i opterećenja nepokretnosti na katastarskim parcelama, imajući u vidu da je nesporna činjenica da je podnosilac potpisao predmetni ugovor koji je overen pred sudom i da su preduzimane radnje u cilju njegove realizacije. Samim tim je tužilac učinio verovatnim svoje potraživanje, a određivanjem privremene mere podnosilac ne trpi nikakvu štetu, dok bi u slučaju neusvajanja iste, tužilac mogao pretrpeti nenadoknadivu štetu, ukoliko bi podnosilac ustavne žalbe otuđio nepokretnosti koje su predmet tužbenog zahteva, a tužilac postigao određeni uspeh u ovoj pravnoj stvari. Pri tom za određivanje privremene mere nije potrebno i definitivno utvrditi da li predmetni ugovor proizvodi pravno dejstvo, već je dovoljno da tužilac učini verovatnim osnovanost svog potraživanja.

Podnosilac ustavne žalbe je 20. maja 2011. godine podneo žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja P. 21328/10 od 16. maja 2011. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporeno rešenje Gž. 3782/11 od 5. septembra 2011. godine, kojim u stavu prvom izreke ukinuo rešenje Višeg suda u Beogradu P. 21328/10 od 16. maja 2011. godine u delu stava prvog izreke, kojim je određena privremena mera za pobrojane katastarske parcele upisane u KO Palilula, kao i u delu stava drugog i trećeg izreke u odnosu na te pobrojane katastarske parcele i u ovom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U stavu drugom izreke drugostepenog rešenja potvrđeno prvostepene rešenje u stavu prvom, drugom i trećem izreke, kojim je određena privremena mera za preostale katastarske parcele, i u tom delu odbijena kao neosnovana žalba podnosioca. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je u prvostepenom postupku utvrđeno: da je rešenjem Narodnog odbora opštine Palilula broj 01-30/138/1 iz 1961. godine, osnovano Preduzeće pristanište "Beograd; da je zaključen ugovor između Preduzeća Luka i skladište "Beograd" i grada Beograda, koji je zaveden kod Skupštine grada Beograda pod brojem 0303 broj 463-74/74 od 6. marta 1975. godine, a kod Preduzeća luka i skladišta "Beograd" pod brojem 2110/1 od 6. marta 1975. godine; da je taj ugovor overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu Ov. 30/1975 od 6. marta 1975. godine; da je predmet ovog ugovora uređivanje imovinsko-pravnih odnosa u vezi korišćenja građevinskog zemljišta za prostorni razvoj luke "Beograd"; da je između ostalog, u članu 1 ugovora navedeno da su stranke konstatovale da je Narodni odbor opštine Palilula na sednici opštinskog veća i sednici veća proizvođača od 25. decembra 1961. godine, u sporazumu sa Narodnim odborom opštine Stari Grad, Čukarica, Zemun, Krčanja i Novi Beograd, doneo rešenje o osnivanju Preduzeća Pristanište "Beograd", broj 01/30/138/1 i da je istim rešenjem predata na korišćenje Preduzeću pristanište "Beograd", bez naknade, neizgrađena obala reke Save i Dunava bliže opisana u rešenju NOO Palilula broj 01/30/138/1, te da se Preduzeće pristanište "Beograd" upisalo u zemljišne knjige, kao nosilac prava korišćenja na priobalnom građevinskom zemljištu; da prema članu 2. ugovora Preduzeće prenosi na Grad pravo korišćenja na građevinskom zemljištu i saglasno je da se, na osnovu ovog ugovora, Grad upiše kao nosilac prava korišćenja na istom, bez posebne pismene saglasnosti Preduzeća; da Preduzeće prenosi pravo korišćenja i predaje Gradu, odnosno organizaciji koju grad odredi, izgrađene i neizgrađene obale reke Save i Dunava, bliže opisane rešenju NOO Palilula broj 01/30/138/1, osim dela operativne obale luke na desnoj obali Dunava uzvodno kod Pančevačkog mosta, a koji čine osnovna sredstva Preduzeća; da Preduzeće prenosi na Grad pravo korišćenja na Bežanijskom zimovniku i teretnom Savskom pristaništu sa svim zgradama i drugim građevinskim objektima, koji se nalaze na prostoru Bežanijskog zimovnika i teretnog Savskog pristaništa, osim pristanišnih postrojenja i uređaja na Savskom pristaništu i saglasno je da se, na osnovu ovog ugovora, Grad upiše kao nosilac prava korišćenja na ovim nepokretnostima; da će spisak građevinskog zemljišta, zgrada i građevinskih objekata, koje Preduzeće prenosi na Grad, utvrditi zajednička komisija ugovornih strana i ista čini sastavni deo ovog ugovora; da se prenos prava korišćenja na nepokretnostima iz st. 2. i 3. ovog člana vrši uz naknadu koja će se utvrditi u skladu sa odredbama ovog ugovora; da je članom 6. ugovora navedeno da se Preduzeće, za građevinsko zemljište koje po osnovu ovog ugovora preda Gradu, obavezuje da prilikom primopredaje zemljišta ustupi Gradu, odnosno organizaciji koju Grad odredi i pregled obaveznika koji plaćaju naknadu za korišćenje ovog zemljišta, sa rešenjima kojima je utvrđena visina ove naknade, kao i podatke do kog je roka ova naknada izmirena Preduzeću; da je članom 12. predviđeno da ugovor predstavlja trajni osnov saradnje iz koje nastaju dugoročne obaveze za Grad i Preduzeće i da stupa na snagu pošto se sa njegovom sadržinom saglase nadležni organi Grada i Preduzeća; da je iz zaključka Skupštine grada Beograda broj 4-1630/74-10-01 od 21. novembra 1974. godine, utvrđeno da je Skupština grada saglasna da sa Preduzećem luka i skladišta "Beograd" zaključi ugovor kojim se uređuju imovinski odnosi Grada i Preduzeća na način predviđen u tekstu, datom u predlogu ugovora, a rešenjem Skupštine grada Beograda od 5. novembra 1974. godine, obrazovana je komisija koja ima zadatak da izvrši poslove iz čl, 2, 5. i 10 nacrta ugovora o uređivanju imovinsko-pravnih odnosa u vezi sa korišćenjem građevinskog zemljišta za prostorni razvoj Luke "Beograd", u roku od 30 dana, o čemu će sastaviti poseban pismeni izveštaj; da je iz rešenja Preduzeća Luka i skladišta "Beograd" od 9. novembra 1974. godine, utvrđeno da je imenovana komisija sa zadatkom da zajednički sa komisijom koju imenuje ugovarač grad Beograd, sačini spisak građevinskog zemljišta, zgrada i građevinskih objekata koje Preduzeće prenosi na Grad, u smislu člana 2. nacrta ugovora, a zatim spisak građevinskog zemljišta koje, nakon prenosa na Grad, ostaje u posedu Preduzeća, u smislu člana 5. i utvrdi iznos sa kojim je Grad izmirio obaveze prema Preduzeću u smislu čl. 8, 9. i 10. nacrta ugovora; da je iz zapisnika od 1. jula 1976. godine, sačinjenog u prostorijama Preduzeća Luka i skladišta "Beograd" iz Beograda, po predmetu primopredaje nepokretnosti između Direkcije za izgradnju i rekonstrukciju Beograda i ovog preduzeća, utvrđeno da je rešenjem Direkcije za izgradnju i rekonstrukciju Beograd broj 1469/1 od 4. marta 1976. godine i rešenjem preduzeća Luka i skladišta Beograd broj 1062/1 od 4. marta 1976. godine, obrazovana komisija sa zadatkom da u smislu ugovora zaključenog između Skupštine grada Beograda zavedenog kod grada Beograda pod brojem 03 broj 463-74/74 od 6. marta 1975. godine, a kod Preduzeća luka i skladišta "Beograd", zavedenog pod brojem 2050/1 od 6. marta 1975. godine, izvrši primopredaju nepokretnosti koja se nalazi mimo kruga luke predviđenog detaljnim urbanističkim planom, a koje nepokretnosti nisu po osnovu privremenog korišćenja u smislu ugovora ostavljene Luci "Beograd" na dalje korišćenje i upotrebu; da u spisima postoji spisak građevinskog zemljišta koje Preduzeće Luka i skladišta "Beograd", prenosi na grad Beograd i spisak ovog zemljišta, shodno novom premeru iz 1967. godine, kao i spisak zgrade i građevinskih objekata koje Preduzeće prenosi na Grad, kao i koje privremeno ostaju u posedu Preduzeća, dok zemljište ne bude potrebno da se u skladu sa urbanističkom namenom privede namenskoj svrsi.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud zaključuje da su u odnosu na katastarske parcele, za koje je određena privremena mera, neosnovani navodi žalbe podnosioca da u ovakvoj vrsti spora nije dozvoljeno određivanje privremene mere, jer to ne isključuju odredbe člana 302. ZIP, koje je prvostepeni sud primenio, zatim da je tačno da prvostepeni sud nije postupio po primedbama ovoga suda, koje su navedene u rešenju Gž-787/11 od 24. februara 2011. godine. Međutim, s obzirom na to da je tužba u ovom predmetu podneta 26. oktobra 2010. godine, da je nakon prijema rešenja ovoga suda Gž-787/1, prvostepeni sud bez održavanja ročišta doneo pobijano rešenje, koje je identično prethodno ukinutom prvostepenom rešenju, da podnosilac tokom postupka, nije, kao ni u žalbi, dostavio dokaze na okolnost da sporni ugovor zaključen između stranaka, ne proizvodi pravno dejstvo, a polazeći od odredaba člana 302. stav 2. ZIP i člana 10. stav 2. ZPP, drugostepeni sud je našao da pobijano rešenje, u delu kojim nisu obuhvaćene katastarske parcele br. 24/6, 5110/13, 5110/9, 5112/32, 5112/36 i 5112/35, KO Palilula, treba potvrditi, a žalbu podnosioca odbiti kao neosnovanu. Stoga je, saglasno članu 302. stav 2. ZIP, opravdano odrediti privremenu meru, imajući u vidu broj katastarskih parcela i površinu katastarskih parcela, koje su predmet tužbenog zahteva i za koje je određena privremena mera. Pri tom, Apelacioni sud je imao u vidu i odredbe člana 297. ZIP, kojim je predviđeno da se na predlog podnosioca, privremena mera može ukinuti, ukoliko se okolnosti zbog kojih je privremena mera određena, docnije promene.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisuje: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.).

Pravni institut privremene mere uređen je odredbama čl. 291 do 303. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), kojim je propisano: da se privremena mera može odrediti pre pokretanja i u toku sudskog ili upravnog postupka, kao i po okončanju tih postupaka, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno (član 291.); da će se na predlog izvršnog dužnika, postupak obustaviti i ukinuti sprovedene radnje, ako su se okolnosti zbog kojih je privremena mera određena docnije promenile, tako da ona više nije potrebna (član 297. stav 2.); da izvršni poverilac ne mora dokazivati opasnost ako učini verovatnim da bi predloženom merom izvršni dužnik mogao pretrpeti samo neznatnu štetu (član 299. stav 2.); da se radi obezbeđenja nenovčanog potraživanja može odrediti privremena mera, ako je izvršni poverilac učinio verovatnim postojanje potraživanja i opasnost da će se ostvarenje potraživanja osujetiti ili znatno otežati, da se privremena mera može odrediti i kad izvršni poverilac učini verovatnim da je mera potrebna da bi se sprečila upotreba sile ili nastanak nenadoknadive štete, kao i da se dredbe člana 299. stav 2. i stav 3. tačka 1) ovog zakona primenjuju i u pogledu privremene mere za obezbeđenje nenovčanog potraživanja (člana 302.); da se radi obezbeđenja nenovčanog potraživanja može odrediti svaka mera kojom se postiže svrha takvog obezbeđenja, a naročito zabrana otuđenja i opterećenja nepokretnosti na koju je upravljeno potraživanje, uz upis zabrane u javnu knjigu (član 303. stav 1. tačka 2)).

Zakonom o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98, 111/09) je propisano; da je promet nepokretnosti slobodan, ako zakonom nije drukčije određeno, kao i da nepokretnosti, u smislu ovog zakona, jesu: zemljište (poljoprivredno, građevinsko, šume i šumsko zemljište), zgrade (poslovne, stambene, stambeno-poslovne, ekonomske i dr.), posebni delovi zgrada (stanovi, poslovne prostorije, garaže i garažna mesta) i drugi građevinski objekti (u daljem tekstu: nepokretnosti) (član 1.); da promet nepokretnosti, u smislu ovog zakona, jeste raspolaganje nepokretnostima pravnim poslom, i to prenos prava svojine na nepokretnosti sa jednog na drugo lice, uz naknadu ili bez naknade, prenos prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini, kao prenos prava u pogledu raspolaganja nepokretnosti u društvenoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava na nepokretnosti u društvenoj svojini (član 2.); da se ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje u pisanoj formi, a potpisi ugovarača overavaju se od strane suda (član 4. stav 1.).

5. Ustavni sud je u sprovedenom postupku po podnetoj ustavnoj žalbi kao prethodno razmatrao pitanje da li rešenje suda kojim se određuje privremena mera u toku trajanja sudskog postupka predstavlja pojedinačni akt koji može biti osporen u postupku zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda. U vezi toga, Ustavni sud je utvrdio da se rešenjem kojim se određuje privremena mera lice na koje se ova mera odnosi ograničava u pojedinim pravima (zabranjuje mu se određena činjenja) ili mu se nameću određene obaveze (nalaže mu se preduzimanje određenih radnji), zatim da je postupak određivanja privremene mere svojevrstan poseban postupak koji se vodi u okviru pokrenutog sudskog postupka, ali nezavisno od raspravljanja i odlučivanja o glavnoj stvari i predstavlja postupak za obezbeđenje novčanog ili nenovčanog, u najširem smislu reči, potraživanja koje je predmet spora, odnosno raspravljanja pred sudom. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je stao na stanovište da rešenje kojim se određuje privremena mera ima karakteristike pojedinačnog akta iz člana 170. Ustava koji može biti predmet osporavanja u postupku po ustavnoj žalbi.

Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav izrazio i u Odluci Už -639/2009 od 3. decembra 2009. godine.

6. Analizirajući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom utvrđenog prava na pravično suđenje, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je ocenio da rešenjima Višeg suda u Beogradu P. 21328/10 od 16. maja 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3782/11 od 5. septembra 2011. godine, u delu koji se osporava ustavnom žalbom, podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Naime, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je pošao od člana 302. Zakona o izvršnom postupku i u tom smislu ocenio da navedeni član ne uslovljava da se učini izvesnim, već verovatnim postojanje nenovčanog potraživanja i nastanak nenadoknadive štete. To podrazumeva da se ne procenjuje činjenično stanje samo na osnovu nespornih činjenica i onih koji su nesumnjivo utvrđene iz izvedenih dokaza, već i na osnovu činjenica koje mogu ukazivati na verovatnost postojanja potraživanja i nastanka nenadoknadive štete. U suprotnom bi privremenu meru bilo moguće odrediti samo kada se steknu uslovi za zaključenje glavne rasprave. Osim toga, privremenu meru je, u smislu odredbe člana 299. stav 2. navedenog Zakona, moguće odrediti čak iako izvršni poverilac nije dokazao opasnost da će za njega nastati nenadoknadiva šteta, ako učini verovatnim da bi predloženom merom izvršni dužnik mogao pretrpeti samo neznatnu štetu.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio: da je između tužioca i pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe zaključen teretni ugovor čiji je predmet, pored ostalog, i uređivanje imovinsko-pravnih odnosa u vezi korišćenja građevinskog zemljišta na koje se odnose osporena rešenja o privremenoj meri, odnosno da pravni prethodnik podnosioca prenosi na Grad Beograd pravo korišćenja na građevinskom zemljištu i saglasno je da se na osnovu tog ugovora Grad Beograd upiše kao nosilac prava korišćenja na tom zemljištu, bez posebne pismene saglasnosti pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe; da je 6. marta 1975. godine predmetni ugovor overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu; da su preduzimane određene radnje od strane obe ugovorne strane u cilju realizacije predmetnog ugovora, kao što je formiranje komisija za primopredaju nepokretnosti. Dakle, predmetnim ugovorom je između tužioca i pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe postignut sporazum o prenosu prava korišćenja gradskog građevinskog zemljišta obuhvaćenog osporenim rešenjima. Pri tom je navedeni ugovor zaključen u pismenoj formi, overen kod suda i preduzimane su određene radnje u cilju njegove realizacije, a podnosilac ustavne žalbe nije podneo dokaze da je taj ugovor raskinut ili da je poništen. Samim tim, po oceni Ustavnog suda, postoje indicije koje mogu ukazivati na verovatnost postojanja navedenog potraživanja tužioca.

Takođe je Ustavni sud je ocenio, da ukoliko bi podnosilac ustavne žalbe, do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka, raspolagao sa predmetnim nepokretnostima, to bi moglo da dovede do toga da se neko treće lice upiše u zemljišne knjige kao nosilac prava korišćenja, odnosno nakon konverzije i kao vlasnik tih nepokretnosti. Na taj način bi postojala uzročna veza između raspolaganja i nenadoknadive štete koja može da nastupi za tužioca takvim raspolaganjem. S druge strane podnosilac i nakon usvajanja privremene mere može da koristi navedene nepokretnosti za redovno obavljanje poslovanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud u obrazloženju osporenog rešenja dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je odlučio da odredi privremenu meru u odnosu na navedene nepokretnosti. Ovo iz razloga što su se prema datim okolnostima stekli kumulativno predviđeni uslovi iz člana 302. Zakona o izvršnom postupku za određivanje privremene mere radi obezbeđenja nenovčanog potraživanja, odnosno prava korišćenja na nepokretnostima na koje se odnosi osporeno drugostepeno rešenje u potvrđujućem delu.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu.

Ustavni sud ukazuje i da nakon donošenja pravnosnažnog prvostepenog rešenja P. 21328/10 kojim je određena privremena mera, postoji mogućnost da se na predlog podnosioca ustavne žalbe, postupak obustavi i ukinu sprovedene radnje, ako su se okolnosti zbog kojih je privremena mera određena docnije promenile, tako da ona više nije potrebna.

7. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac osporava dužinu trajanja pravnosnažno okončanog predmetnog postupka radi obezbeđenja potraživanja, te je utvrdio da je počev od podnošenja zahteva za određivanje privremene mere istaknutog u tužbi 26. oktobra 2010. godine, pa do dana dostavljanja drugostepenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3782/11 od 5. septembra 2011. godine, punomoćniku podnosioca ustavne žalbe, proteklo manje od jedne godine.

Imajući u vidu da su u navedenom periodu doneta dva prvostepena i dva drugostepena rešenja, kao i složenost činjeničnog stanja koji je potrebno utvrditi, analiza sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na Ustavu i praksi Ustavnog suda, ukazuje da se trajanje osporenog postupka manje od jedne godine, ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje. Ovo pogotovo što je Apelacioni sud u Beogradu, kao jedan od razloga donošenja osporenog rešenja Gž. 3782/11 od 5. septembra 2011. godine, upravo i naveo potrebu efikasnog postupanja po predlogu za određivanje privremene mere, budući da je predlog bio podnet uz tužbu dana 26. oktobra 2010. godine.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

8. Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, je da kod iste činjenične i pravne situacije postoje različite sudske odluke kojima se pravnosnažno okončavaju dva ili više postupaka, a ne postojanje različitih odluka u okviru jednog postupka, i to jedne kojom se ukida prvostepeno rešenje o privremenoj meri i postupak vraća prvostepenom sudu na ponovno postupanje i druge kojim se pravnosnažno okončava postupak vođen po predlogu za određivanje privremene mere.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se vodio povodom određivanja privremene mere stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu njegovih prava i na zakonu zasnovanih interesa, i to žalba drugostepenom organu, kao redovno pravno sredstvo, a koju je podnosilac ustavne žalbe i iskoristio. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog drugostepenog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku, što ne znači i jemstvo da izjavljeno pravno sredstvo bude i usvojeno.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba i u ovom delu neosnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i u odnosu na povredu prava iz člana 36. Ustava ustavnu žalbu odbio.

9. Polazeći od izloženog, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Odluka o ustavnoj žalbi protiv rešenja o određivanju privremene mere

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti