Odluka Ustavnog suda o pravu na otpremninu i naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i pravnu zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa. Sud smatra da se zaposleni ne može odreći prava na otpremninu i naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor, te poništava drugostepenu presudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. D . iz P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. D . i utvrđuje da su presudama Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1322/11 od 31. avgusta 2011. godine i Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Apatinu P1. 1027/10 od 17. novembra 2010. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1322/11 od 31. avgusta 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Apatinu P1. 1027/10 od 17. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. D . iz P . je 20. oktobra 2011. godine , preko punomoćnika B. M, advokata iz A, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1322/11 od 31. avgusta 2011. godine i Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Apatinu P1. 1027/10 od 17. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je tuženi, na osnovu odredbe člana 152. Pojedinačnog kolektivog ugovora, bio u obavezi da u slučaju otkaza ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom zaposlenih, isplati otpremninu u iznosu od 250 evra za svaku godinu provedenu u radnom odnosu; da je zaposlenima koji su proglašeni za tehnološki višak u drugoj polovini 2005. godine (među njima je i podnosilac) tuženi isplatio otpremninu u iznosu od 100 evra po godini radnog staža, i to samo za period proveden u radnom odnosu kod tuženog, a ne i kod drugih poslodavaca; da su ovi zaposleni (njih 86) podneli tužbe Opštinskom sudu u Apatinu, sa zahtevom za isplatu razlike zbog manje isplaćene otpremnine; da su osnov tužbenih zahteva bile odredbe Pojedinačnog kolektivnog ugovora PIK "P.", koji je 25. aprila 2005. godine zaključen sa reprezentativnim sindikatom; da su odredbe ovog kolektivnog ugovora, saglasno odredbi člana 150. Zakona o radu, bile obavezujuće i za konzorcijum koji je u postupku privatizacije kupio PIK "P."; da je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev podnosioca, jer podnosilac tužbom nije tražio poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, kao ni poništaj sporne izjave kojom je pristao na isplatu manjeg iznosa otpremnine; da je drugostepeni sud odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepene presude, pozivajući se u celini na obrazloženje dato od strane prvostepenog suda; da je, pored navedenog, odbijen i tužbeni zahtev podnosioca za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2005. godinu, čime je učinjena još jedna povreda prava na pravičnu naknadu za rad, imajući u vidu da je nesporno utvrđeno da podnosilac nije iskoristio godišnji odmor za 2005. godinu, niti mu je rešenje o korišćenju godišnjeg odmora za tu godinu ikada uručeno.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1322/11 od 31. avgusta 2011. godine i naloži Apelacionom sudu u Novom Sadu da donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj 6. juna 2011. godine.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Apatinu P1. 1027/10 od 17. novembra 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca M. D . iz P, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu tuženi "L . P ." a.d. iz N. S . na ime manje isplaćene otpremnine isplati iznos od 206.428,23 dinara, sa zateznom kamatom počev od 1. juna 2006. godine do isplate, kao i da mu na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2005. godinu isplati iznos od 12.993,48 dinara, sa zateznom kamatom počev od 3. maja 2006. godine do isplate. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac istog dana kada mu je prestao radni odnos kod tuženog (22. maja 2006. godine) potpisao pismenu izjavu u kojoj je naveo da mu je isplaćena otpremnina u iznosu od 51.241,50 dinara, te da se odriče svih eventualnih prava na isplatu zarada, naknada zarada i otpremnine; da iz navedenog proizlazi da tužilac nije mogao biti doveden u zabludu u pogledu visine otpremnine, s obzirom na to da je bio upoznat da je reč o iznosu od 100 evra po godini radnog staža, kao i da je bilo očigledno to da iznos od 51.241,50 dinara ne pokriva radni staž od 28 godina, koliko je tužilac ukupno imao; da tužilac, takođe, nije pobijao rešenje o otkazu ugovora o radu od 22. maja 2006. godine u ostavljenom roku od 90 dana od dana dostavljanja; da, osim toga, u siutaciji u kojoj neko tvrdi da je određeni pravni posao zaključio usled mana volje, može biti reči samo o rušljivom pravnom poslu; da tužilac do zaključenja glavne rasprave nije u tom pravcu postavio zahtev za poništaj; da iako je članom 158. Zakona o radu propisano da zaposleni ima pravo na otpremninu za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu, pod čim se smatra ukupno vreme provedeno u radnom odnosu, tužilac se, po stanovištu prvostepenog suda, potpisivanjem izjave od 22. maja 2006. godine odrekao ovog prava i pristao da mu se otpremnina isplati u manjem iznosu od iznosa koji bi mu pripao primenom navedene zakonske norme; da je otpremnina novčano potraživanje kojeg se zaposleni može odreći koristeći se institutom otpuštanja duga iz člana 344. Zakona o obligacionim odnosima; da je isplatom iznosa koji je tužilac 22. maja 2006. godine dobio na ime otpremnine prestala obligacija, i to ispunjenjem obaveze od strane tuženog kao dužnika; da ne postoji krivica tuženog za nekorišćene godišnjeg odmora u periodu pre prestanka radnog odnosa, s obzirom na to da je tužiocu radni odnos prestao 22. maja 2006. godine, i to na njegov izričit zahtev; da, osim toga, tužiocu ne bi pripala naknada za nekorišćenje godišnjeg odmora, imajući u vidu izjavu kojom se odrekao svih njegovih prava na isplatu zarada, naknada zarada, otpremnine i drugih primanja; da s obzirom na to da predmetna naknada spada u kategoriju drugih primanja, zaposleni se svojom izjavom može odreći prava da istu potražuje, što se upodobljava sa pojmom otpuštanja duga.

Odlučujući o žalbi podnosioca, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Gž1. 1322/11 od 31. avgusta 2011. godine, kojom je žalbu odbio i presudu Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Apatinu P1. 1027/10 od 17. novembra 2010. godine u celini potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude su ponovljeni razlozi koje je za osporenu prvostepenu presudu izneo Osnovni sud u Somboru – Sudska jedinica u Apatinu, uz konstataciju da je prvostepeni sud, kod pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno zaključio da tužbeni zahtev tužioca nije osnovan, dajući za to obrazloženje na koje upućuje i drugostepeni sud.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), koji je važio u vreme prestanka radnog odnosa podnosioca, bilo je propisano: da u zavisnosti od potrebe posla, poslodavac odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora, uz prethodnu konsultaciju zaposlenog, da se rešenje o korišćenju godišnjeg odmora zaposlenom dostavlja najkasnije 15 dana pre datuma određenog za početak korišćenja godišnjeg odmora, da ako poslodavac ne dostavi zaposlenom rešenje, smatra se da je zaposlenom uskratio pravo na godišnji odmor (član 75. st. 1. - 3.); da a ko krivicom poslodavca ne koristi godišnji odmor, zaposleni ima pravo na naknadu štete u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu (član 76.); da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu, da otpremnina iz stava 1. ovog člana ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu za prvih 10 godina provedenih u radnom odnosu i četvrtine zarade zaposlenog za svaku narednu navršenu godinu rada u radnom odnosu preko 10 godina provedenih u radnom odnosu (član 158.); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, pored ostalog, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. tačka 9)); da je poslodavac dužan da zaposlenom, u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da je isplatu obaveza iz stava 1. ovog člana, poslodavac dužan da izvrši najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa (član 186.); da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (član 195. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), koje su od značaja za konkretan spor, propisano je: da je ugovor rušljiv kad ga je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, kao i kad je to ovim zakonom ili posebnim propisom određeno (član 111.); da pravo zahtevati poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno od prestanka prinude, te da to pravo u svakom slučaju prestaje istekom roka od tri godine od dana zaključenja ugovora (član 117.); da obaveza prestaje kad poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjene i dužnik se sa tim saglasi, da za punovaljanost ovog sporazuma nije potrebno da bude zaključen u formi u kojoj je zaključen posao iz koga je obaveza nastala (član 344.).

5. Ocenjujući osnovanost podnete ustavne žalbe sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da su podnosiocu u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom povređena prava na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

Podnosiocu je radni odnos kod tuženog prestao na osnovu člana 179. tačka 9) Zakona o radu, utoliko što je, nakon izvršenih organizacionih promena kod tuženog, prestala potreba za njegovim radom. Saglasno odredbama člana 158. Zakona o radu, podnosiocu je radni odnos mogao prestati samo pod uslovom da mu tuženi prethodno isplati otpremninu u visini koju ove odredbe propisuju, i to za svaku godinu provedenu u radnom odnosu, uzimajući u obzir i sve prethodne poslodavce. U toku parničnog postupka je utvrđeno da iznos od 51.241,50 dinara, koji je isplaćen podnosiocu, ne odgovara stvarnoj visini otpremnine koju je tuženi poslodavac bio u obavezi da mu isplati. Imajući u vidu navedeno, kao i to da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, Ustavni sud smatra da su obrazloženja osporenih presuda zasnovana na proizvoljnoj primeni merodavnog materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, činjenice da je podnosiocu prilikom prestanka radnog odnosa samo delimično isplaćena otpremnina, te da u zakonom predviđenom roku nije tražio poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa kojim je utvrđena njena visina, kao ni izjave kojom je podnosilac pristao na takvu isplatu, ne isključuju niti dovode do prestanka prava podnosioca da zahteva isplatu neisplaćenog dela otpremnine. Ovo stoga što isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje se, u smislu člana 60. stav 4. Ustava, niko ne može odreći. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da podnosilac ima pravo na isplatu pripadajućeg a neisplaćenog dela otpremnine, iako nije pokrenuo postupak za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i sporne izjave o odricanju od svojih zakonom utvrđenih prava (videti Odluke Už-177/2007 od 4. juna 2009. godine i Už-798/2009 od 17. novembra 2011. godine).

Istovremeno, Ustavni sud je stanovišta da i dužnost poslodavca da zaposlenom, u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, predstavlja jedan od zakonom ustanovljenih vidova pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa, koje se, kao što je već navedeno, nijedan zaposleni ne može odreći. Prema tome, svaka izjava volje kojom zaposleni oslobađa poslodavca navedene obaveze, kao što je, u konkretnom slučaju, izjava koja ima pravno dejstvo otpuštanja duga iz člana 344. Zakona o obligacionim odnosima, u direktnoj je suprotnosti sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da se i delovi obrazloženja osporenih presuda koji se odnose na pravo podnosioca na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora zasnivaju na proizvoljnom tumačenju relevantnih odredbi Zakona o radu, s obzirom na to da se podnosilac potpisivanjem predmetne izjave nije mogao odreći od prava na isplatu ove vrste potraživanja iz radnog odnosa, polazeći od činjenice da je plaćeni godišnji odmor takođe jedno od Ustavom zajemčenih i neodrecivih prava zaposlenog.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da su presudama Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1322/11 od 31. avgusta 2011. godine i Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Apatinu P1. 1027/10 od 17. novembra 2010. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zbog čega je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučivši kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud se nije posebno bavio istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, s obzirom na to da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu ovog ustavnog prava, a da pritom nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoju tvrdnju.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Novom Sadu donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Apatinu P1. 1027/10 od 17. novembra 2010. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu na otpremninu i naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti