Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko sedam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe koji se odnosi na pravično suđenje odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Balabana iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Balabana i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kragujevcu P1. 6380/10 (stari broj P. 1235/04), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Balaban iz Kragujevca je podneo 21. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Mirjane Joksimović, advokata iz Kragujevca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 1235/04 i protiv presude Opštinskog suda u Kragujevcu P. 1235/04 od 20. jula 2009. godine, presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 343/09 od 8. decembra 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1837/10 od 6. jula 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na rad zajemčenog odredbom člana 60. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog istakao: da je kao tužilac, nakon dobijanja otkaza od strane poslodavca, 10. maja 2004. godine, podneo tužbu Opštinskom sudu u Kragujevcu protiv tuženog „Autosaobraćaj“ AD, Kragujevac; da je pripremno ročište zakazano za 10. maj 2006. godine, dve godine nakon podnošenja tužbe; da je postupak pred prvostepenim sudom trajao više od četiri godine, a da su razlozi za odlaganje ročišta, najčešće bili, neuredno pozivanje svedoka; da je od podnošenja revizije do odluke revizijskog suda proteklo nedopustivo mnogo vremena; da je u radnim sporovima po zakonu predviđeno hitno postupanje suda; da odluke suda nisu zasnovane na valjanim dokazima u koje se ne može sumnjati i da je prekomerna dužina trajanja sudskog postupka direktno prouzrokovala i povredu prava na rad iz člana 60. stav 1. Ustava. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 6380/10 (stari broj P. 1235/04) i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je 10. maja 2004. godine podneo tužbu, Opštinskom sudu u Kragujevcu, protiv tuženog „Autosaobraćaj“ AD, Kragujevac, radi poništaja odluke tuženog broj: 03-3807/1 od 20. aprila 2004. godine kojom mu je otkazan ugovor o radu broj 03-3807/1 od 14. maja 2002. godine, obavezivanja tuženog da ga vrati na radno mesto vozača na kome je radio pre prestanka radnog odnosa, kao i naknade troškova parničnog postupka.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da je tuženi dopisom suda od 2. marta 2006. godine, pozvan da dostavi odgovor na tužbu, a isti je dostavio sudu 18. aprila 2006. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 10. maja 2006. godine, a zatim su održana ročišta 12. jula i 24. oktobra 2006. godine na kome je izveden dokaz saslušanjem svedoka.

Ročišta zakazana za 16. januar, 14. mart i 4. oktobar 2007, 18. februar, 22. april, 16. jul, 18. decembar 2008. i 24. mart 2009. godine nisu održana , zbog neurednog pozivanja ili neodazivanja predloženih svedoka.

Pred prvostepenim sudom su održana ročišta 22. maja i 12. decembra 2007, 2. oktobra 2008, 28. aprila i 21. maja 2009. godine na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem predloženih svedoka, a na ročištu od 20. jula 2009. godine je nakon izvođenja dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, zaključena glavna rasprava.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Kragujevcu P. 1235/04 od 20. jula 2009. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi odluka generalnog direktora tuženog broj: 03-3807/1 od 20. aprila 2004. godine kojom je tužiocu otkazan ugovor o radu broj: 03-3807/1 od 14. maja 2002. godine i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad, na radno mesto vozača u sektoru eksploatacije saobraćaja i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi: da je tužilac bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu vozača po ugovoru o radu od 14. maja 2002. godine; da je odlukom tuženog od 20. aprila 2004. godine tužiocu otkazan ugovor o radu, zbog toga što je, svojom krivicom, učinio teže povrede radne obaveze utvrđene ugovorom o radu i da zbog takvog ponašanja ne može da nastavi rad kod poslodavca; da je 8. januara 2004. godine proveo radno vreme u garaži za popravku vozila, iako mu je radni zadatak bio da vrši prevoz; da je 23. februara 2004. godine ranije prekinuo vožnju na redovnoj autobuskoj liniji, utvrđenoj redom vožnje, zbog čega je angažovan drugi vozač, radi prevoza putnika na utvrđenoj relaciji; da je tokom februara 2004. godine tuženi odobrio tužiocu da koristi osam slobodnih dana, a da je tužilac tražio da mu se odobri odsustvovanje sa posla i 28. februara 2004. godine, ali da mu nije udovoljeno, već je putem oglasne table i usmeno od strane dispečara pozvan da se javi na rad, što on nije učinio; da je odsustvo tužioca sa rada izazvalo poremećaj u gradskom prevozu, jer je bio angažovan manji broj vozača od predviđenih po redu vožnje. Prvostepeni sud je utvrdio da je tuženi u pravilno i zakonito sprovedenom postupku utvrdio da je tužilac opisanim radnjama učinio povrede radnih obaveza iz člana 8. stav 1. tačka 6) ugovora o radu nepoštovanje radne discipline, odnosno takvo ponašanje da ne može da nastavi rad kod poslodavca i člana 9. stav 1. tačka 1) ugovora o radu - neblagovremeno, nesavesno, nemarno izvršavanje radnih obaveza i tačke 37) - ponavljanje povrede radne discipline; da je tužiočevo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca i da se radi o ponavljanju povrede radne discipline, što je utvrđeno na osnovu činjenice da je tužilac više puta novčano kažnjavan – oduzimanjem stimulativne zarade, da mu je od strane radnika tuženog više puta ukazivano da treba da promeni ponašanje, da je isključivanje sa linije bez odobrenja, ranije više puta tolerisano uz usmene opomene u najboljoj nameri, ali da uprkos upozorenja tužilac nije promenio ponašanje koje zbog prirode delatnosti tuženog otežava rad drugim zaposlenima.

Osporenom presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 343/09 od 8. decembra 2009. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Opštinskog suda u Kragujevcu P. 1235/04 od 20. jula 2009. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku , tužilac učinio povredu radne obaveze iz člana 8. stav 1. tačka 6) i člana 9. stav 1. tač . 1) i 37) ugovora o radu, jer nije poštovao radnu disciplinu iz čega proizlazi da je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, zato što je neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavao radne obaveze i što je ponavljao povrede radne discipline. Drugostepeni sud nalazi da navedene povrede predstavljaju, prema članu 101. Zakona o radu, koji se primenjivao u vreme nastanka pravnog odnosa među strankama, otkazni razlog, te da je odluka tuženog da tužiocu otkaže ugovor o radu ocenjena kao zakonita.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1837/10 od 6. jula 2011. godine je odbijena kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 343/09 od 8. decembra 2009. godine. Iz obrazloženja osporene revizijske presude proizlazi: da prema odredbama člana 101. stav 1. tač . 3) i 4) Zakona o radu, koji je bio na snazi u vreme donošenja osporene odluke, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca , i to: ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu ili ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca; da je tužilac time što je bez odobrenja poslodavca odsustvovao sa posla, svojom krivicom, učinio povrede radne obaveze utvrđene članom 8. tačka 6) i članom 9. stav 1. tač . 1) i 37) ugovora o radu od 10. aprila 2002. godine, zbog čega su se ispunili uslovi da tuženi može da mu otkaže ugovor o radu, na osnovu člana 101. stav 1. tač. 3) i 4) Zakona o radu i da je neosnovna revizijski navod da tužilac nije upozoren na postojanje razloga za prestanak radnog odnosa na način propisan zakonom, jer je u toku postupka utvrđeno da je tužiocu pre donošenja otkaza ugovora o radu omogućeno da se izjasni o povredi koja mu se stavlja na teret, na koji način je upozoren o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu i omogućeno mu je izjašnjenje o njima, kao i pravo na odbranu, što je u skladu sa članom 101. stav 2. ranije važećeg Zakona o radu.

4. Odredbama Ustava je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01 ) bilo je propisano: da p oslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to - ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu i ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (član 101. stav 1. tač. 3) i 4); da je p oslodavac dužan da, pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana, zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu (član 101. stav 2.); da protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da je rok za pokretanje spora 15 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno saznanja za povredu prava i da se spor iz stava 1. ovog člana pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122.) .

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba u ovoj parnici podneta 10. maja 2004. godine Opštinskom sudu u Kragujevcu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 1837/10 od 6. jula 2011. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak trajao sedam godina i tri meseca, što samo po sebi ukazuje na njegovo dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja zahteva, odnosno prirode prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati sedmogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac, kao ni njegov punomoćnik nisu doprineli dužni trajanja parničnog postupka, s obzirom na to da su se uredno odazivali na pozive suda i da nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja.

Ustavni sud je utvrdio da je razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je prvostepeni sud nakon dve godine od podnošenja tužbe dostavio tužbu na odgovor tuženom, a da u spisima predmeta nema dokaza da je u navedenom periodu pokušao tuženom dostavu tužbe na odgovor. Pored toga, pred prvostepenim sudom nije održano osam ročišta (16. januara, 14. marta i 4. oktobra 2007, 18. februara, 22. aprila, 16. jula, 18. decembra 2008. i 24. marta 2009. godine), uglavnom zbog neurednog pozivanja ili neodazivanja predloženih svedoka, a sud nije preduzimao procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju kako bi sprečio dugo trajanje postupka.

Ustavni sud posebno ističe činjenicu da je, saglasno odredbi člana 122. stav 3. Zakona o radu, propisan rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje radnog spora. Navedeni rok od šest meseci nije prekluzivan, već instrukcioni, iz čega proizlazi da njegovo kršenje ne znači automatski i povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, ukupno trajanje parničnog postupka od sedam godina i tri meseca ima se smatrati dugim rokom.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizilazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete, odnosno da opredeli iznos naknade materijalne štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosi lac ustavne žalbe nije dokaza o da je pretrpeo materijalnu štetu zbog dugog trajanja izvršnog postupka.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, zahtev ustavne žalbe u ovom delu odbio i odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenog rešenja.

Za osporene presude, sudovi su, po oceni Ustavnog suda, dali dovoljne i jasne razloge, zbog čega smatraju da je u konkretnom slučaju neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe za poništaj rešenja o otkazu ugovora radu, s obzirom na to da je u toku postupka utvrđeno da tužilac bez odobrenja poslodavca odsustvovao sa posla i da je svojom krivicom, učinio povrede radne obaveze, te da su se samim tim stekli uslovi za otkaz ugovora o radu u skladu sa Zakonom o radu koji je bio na sanzi u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu.

Stoga je Ustavni sud ocenio da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju odredaba materijalnog prava, a koje nijednim navodom ustavne žalbe nije dovedeno u pitanje, te da su tvrdnje podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava neosnovane.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na rad iz člana 60. stav 1. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti