Odbacivanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o povredi ustavnih prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv pravnosnažne presude u sporu o raskidu ugovora o privatizaciji. Navodi o pogrešnoj primeni prava i činjeničnog stanja nisu ukazali na proizvoljnost sudskog odlučivanja i povredu ustavnih prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5038/2010
28.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Sorak Borislava iz Beograda na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj dana 28. decembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Sorak Borislava izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 1687/07 od 9. oktobra 2007. godine, presude Višeg trgovinskog suda Pž. 9856/07 od 11. novembra 2008. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 32/10 Pzz1. 53/10 od 16. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sorak Borislav iz Beograda, izjavio je 3. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Aleksandra Andrića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i zbog povrede načela slobode preduzetništva i načela jednakosti položaja na tržištu utvrđenih odredbama čl. 83. i 84. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da su prvostepeni i drugostepeni sud učinili bitnu povredu pravila postupka jer nisu odbacili tužbu kao neurednu; da su „netačni navodi prvostepenog i drugostepenog suda u kojima se ističe da subjekt privatizacije ne predstavlja ugovornu stranu u zaključenom ugovoru o privatizaciji“; da je „na zakonskim odredbama neutemeljena tvrdnja prvostepenog, drugostepenog i revizijskog suda da je tužba Agencije za privatizaciju uredna“; da „Trgovinski sud nije stvarno nadležan za vođenje postupka“ koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe; da Trgovinski sud u Beogradu, prilikom donošenja osporene prvostepene presude nije postupio po nalogu iz ranije donetog drugostepenog ukidajućeg rešenja; da je „potpuno jasno da je ... pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje“; da „prvostepena presuda ima nedostatke zbog kojih se ne može ispitati, pošto je protivurečna sama sebi i razlozima presude“; da je „tuženi svoje obaveze ispunio“; da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, utvrdio: da je 7. marta 2003. godine, između Agencije za privatizaciju kao prodavca i podnosioca ustavne žalbe u svojstvu kupca, zaključen ugovor o kupoprodaji metodom javne aukcije koji je za predmet prodaje imao 70 % kapitala u subjektu privatizacije - društvenom preduzeću „Prenapregnuti beton“ iz Beograda; da je Agencija za privatizaciju, radi utvrđenja raskida navedenog ugovora, Trgovinskom sudu u Beogradu podnela tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe; da je po toj tužbi formiran predmet Trgovinskog suda u Beogradu P2. 2158/05; da je presudom Trgovinskog suda u Beogradu P2. 2158/05 od 13. aprila 2006. godine usvojen tužbeni zahtev, ali da je po žalbi tuženog doneto rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 6766/06 od 14. februara 2007. godine, kojim je ta prvostepena presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno odlučivanje; da je postupak nastavljen pred Trgovinskim sudom u Beogradu pod novim brojem predmeta P. 1687/07; da je osporenom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 1687/07 od 9. oktobra 2007. godine usvojen tužbeni zahtev; da je osporenom presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 9856/07 od 11. novembra 2008. godine odbijena žalba tuženog izjavljena protiv osporene prvostepene presude; da je tuženi izjavio reviziju protiv osporene presude drugostepenog suda, te da je izjavio i zahtev za zaštitu zakonitosti protiv osporene prvostepene presude i osporene drugostepene presude; da je Vrhovni kasacioni sud jednovremeno odlučivao o ovim vanrednim pravnim sredstvima, i da je ista odbio osporenom presudom Prev. 32/10 Pzz1. 53/10 od 16. septembra 2010. godine.

Trgovinski sud u Beogradu je, prilikom donošenja osporene prvostepene presude, na osnovu čitanja: spornog ugovora, izveštaja o kontroli subjekta privatizacije od 5. marta 2004. godine (u kome je, između ostalog, konstatovano da u subjektu privatizacije ne postoji nikakva poslovna aktivnost i da je poslednja zarada zaposlenima isplaćena za februar 2002. godine), opomene tužioca pred raskid spornog ugovora od 19. aprila 2004. godine, izveštaja o drugoj kontroli subjekta privatizacije od 5. novembra 2004. godine (u kome je, između ostalog, konstatovano da je zaposlenima poslednja plata isplaćena za mart 2002. godine), obaveštenja o raskidu spornog ugovora od 21. januara 2005. godine i ostalih izvedenih dokaza, utvrdio da tuženi nije uredno ispunjavao obaveze preuzete zaključenim ugovorom.

Prilikom donošenja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda zauzet je stav da su ispunjeni uslovi za raskid spornog ugovora jer primarni cilj tog ugovora nije „prodaja subjekta privatizacije sama po sebi, već investiranje u razvoj subjekta privatizacije radi pospešivanja ukupnog privrednog razvoja društva, te stvaranja stabilnih uslova poslovanja i socijalne sigurnosti“, zbog čega se, i u situaciji kada je delimično izvršen, taj ugovor može raskinuti.

4. Odredbama Ustava Republike Srbije, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama (član 32. stav 1.); da je preduzetništvo slobodno (član 83. stav 1.); da svi imaju jednak pravni položaj na tržištu (član 84. stav 1.).

Odredbom člana 2. tačka 1) Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 28/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07 i 30/10) propisano je da se privatizacija zasniva na načelu stvaranja uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost.

Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o privatizaciji propisano je da je Agencija za privatizaciju pravno lice koje prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom.

Odredbom člana 124. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ" br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da, u dvostranim ugovorima, u slučaju da jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može ako nije šta drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveze ili raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ne nastupa po samom zakonu.

5. Ustavni sud smatra da podnosilac u ustavnoj žalbi nije naveo ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu označenog ustavnog prava, niti na povredu načela utvrđenih odredbama čl. 83. i 84. Ustava. Podnosilac, u suštini, izražava svoje subjektivno nezadovoljstvo zbog ishoda parnice koju je izgubio, a koje se svodi na osporavanje pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja i osporavanje pravilnosti primene prava.

Prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne može preispitivati pravilnost primene prava, kao ni pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog od strane parničnih sudova, osim ukoliko iz navoda ustavne žalbe ne proizlazi da su redovni sudovi, prilikom utvrđivanja odlučnih činjenica, odnosno prilikom primene prava, zaključivali očigledno proizvoljno, što je moglo dovesti do povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud nije nadležan da ispituje da li je tužba, kojom je pokrenut parnični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe, bila uredna. Donosioci osporenih akata su cenili navode kojima je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, ukazivao na neurednost tužbe Agencije za privatizaciju, pri čemu su naveli ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih su zaključili da je ta tužba uredna, jer subjekt privatizacije nije strana u spornom ugovoru.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe, kojima ukazuje da su u predmetnom sporu odlučivali nenadležni sudovi, Ustavni sud konstatuje da povreda pravila o nadležnosti sudova, u nekim slučajevima, može dovesti do povrede prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Pravo na pravično suđenje, između ostalog, podrazumeva pravo svakog da o njegovim pravima i obavezama odluči nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud.

Ustavni sud nije nadležan da, nakon okončanja parničnog postupka, ispituje prigovor stvarne nenadležnosti trgovinskih, odnosno privrednih sudova, istaknut od strane podnosioca ustavne žalbe, osim ukoliko ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji ukazuju da je zbog povrede pravila o nadležnosti, u konkretnoj parnici, odlučivao sud koji nije nezavisan i nepristrasan. S obzirom da podnosilac ustavne žalbe nije osporio nezavisnost i nepristrasnost Trgovinskog suda u Beogradu, ne postoje ustavnopravni razlozi koji ukazuju da je eventualna povreda pravila kojima se uređuje stvarna nadležost sudova, dovela do povrede prava na pravično suđenje.

7. Ocenjujući navode podnosioca kojima se ukazuje da prilikom donošenja osporene prvostepene presude Trgovinski sud u Beogradu nije postupio po nalogu Višeg trgovinskog suda iz rešenja Pž. 6766/06 od 14. februara 2007. godine, Ustavni sud konstatuje da ova okolnost, sama po sebi, ne predstavlja ustavnopravni razlog koji ukazuje na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ukoliko ne postoje ustavnopravni razlozi koji ukazuju da je prvostepenom presudom, potvrđenom u postupku po redovnom i vanrednim pravnim lekovima, povređeno neko Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda, ona ne može biti predmet osporavanja u postupku po ustavnoj žalbi, bez obzira što prvostepeni sud prilikom njenog donošenja nije u svemu postupio po nalogu iz ranije donetog ukidajućeg rešenja drugostepenog suda.

8. Ustavni sud konstatuje da je Trgovinski sud u Beogradu, nakon što je izveo potrebne dokaze, utvrdio relevatne činjenice na osnovu kojih je zaključio da podnosilac nije uredno ispunjavao obaveze koje je preuzeo spornim ugovorom o kupoprodaji zaključenim u postupku privatizacije društvenog preduzeća „Prenapregnuti beton“. Način na koji je Trgovinski sud u Beogradu zaključivao prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja, prihvatljiv je sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje.

Okolnost da je podnosilac ustavne žalbe neke od obaveza preuzetih spornim ugovorom uredno ispunjavao, ne predstavlja ustavnopravni razlog koji ukazuje da je ocena sudova da postoje uslovi za raskid ugovora proizvoljna ili arbitrerna.

Ocena Vrhovnog kasacionog suda, bliže navedena u tački 3. stav 3. obrazloženja ovog rešenja, po kojoj se sporni ugovor, s obzirom na njegov cilj, može raskinuti iako je delimično izvršen, ne ukazuje na povredu prava na pravično suđenje.

9. U odnosu na povredu načela jednakog položaja na tržištu utvrđenog odredbom člana 84. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navedenom odredbom utvrđuje jedno od opštih načela ekonomskog uređenja Republike Srbije. Načelom jednakosti položaja na tržištu ne jemči se neko konkretno pravo ili sloboda, zbog čega je ono akcesorne prirode, te do njegove povrede može doći samo ukoliko se utvrdi da je privrednom subjektu povređeno neko konkretno Ustavom zajemčeno pravo.

Ustavni sud, u pogledu navoda ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu načela slobode preduzetništva iz člana 83. Ustava, konstatuje da načelo slobode preduzetništva ne predstavlja Ustavom zajemčenu ljudsku slobodu, već takođe jedno od načela na kojima počiva ekonomsko uređenje u Republici Srbiji, kojim se utvrđuje sloboda u obavljanju privrednih i drugih delatnosti. Stoga se osporene presude ne mogu dovesti u vezu sa povredom ovog ustavnog načela, jer njima nije ni odlučivano o pravu podnosioca da obavlja poslovnu delatnost, već je utvrđeno da je, zbog neispunjenja, nastupio raskid ugovora. Ovakvo pravno stanovište zauzeto je u ranijoj praksi Ustavnog suda (u tom smislu videti Rešenje Už – 291/2007 od 21. januara 2010. godine).

Kako podnosilac ustavne žalbe ne navodi ustavnopravne razloge koji bi mogli potkrepiti tvrdnju da mu je povređeno označeno Ustavom zajemčeno pravo, odnosno da su povređena označena ustavna načela, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za odlučivanje.

10. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o povredi ustavnih prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti