Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za isplatu zarade koji je trajao preko 22 godine. Sud odbacuje deo žalbe koji se odnosi na povredu imovinskih prava i zahtev za naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5038/2011
11.07.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. V . iz I, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. V . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P1. 488/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Ivanjici Pr. 174/04) povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. V . iz I . podneo je 24. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika R . V, advokata iz Č, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1440/11 od 15. jula 2011. godine, zbog povrede prava na imovinu i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih članom 58. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P1. 488/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je 1988. godine podneo predlog Osnovnom sudu udruženog rada u Titovom Užicu sa zahtevom da se obaveže RO p. „T . U .“ – OOUR „I.“ iz I. da mu isplati određeni novčani iznos na ime manje isplaćenog ličnog dohotka za 1986, 1987 i 1988. godinu; da je postupak okončan tek nakon 23 godine donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1440/11 od 15. jula 2011. godine; da je sud osporenom presudom preinačio prvostepenu presudu i utvrdio da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, pripada znatno manji iznos na ime neisplaćene zarade od onog dosuđenog prvostepenom presudom, jer je uzeo u obzir obračun naknade zarade primenom manjeg koeficijenta revalorizacije shodno nalazu veštaka; „da jedino primenom većeg koeficijenta na obračun razlike zarade koja pripada podnosiocu ustavne žalbe nakon punih 26 godina može biti zadovoljena pravda i satisfakcija podnosiocu žalbe.“; Istakao je i zahtev za naknadu materijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P1. 488/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe i još troje lica podneli su 29. decembra 1988. godine Osnovnom sudu udruženog rada u Titovom Užicu predlog protiv „T. U .“ – OOUR „I.“ iz I. sa zahtevom da se obaveže protivnik predlagača da im isplati određeni novčani iznos na ime manje isplaćenog ličnog dohotka.

Odlukom Osnovnog suda udruženog rada u Titovom Užicu Ro. 9/89 od 26. aprila 1989. godine usvojen je predlog predlagača.

Sud udruženog rada Srbije je rešenjem Sd. 3039/89 je 7. septembra 1989. godine ukinuo odluku Osnovnog suda udruženog rada u Titovom Užicu Ro. 9/89 od 26. aprila 1989. godine.

Ponovni postupak je od 4. marta 1992. godine nastavljen pred Opštinskim sudom u Ivanjici u premetu Pr. 171/92. Prvo ročište je održano 3. novembra 1995. godine. Sledeće ročište je održano 25. marta 1997. godine.

U periodu od 17. oktobra 1997. godine do 8. decembra 2000. godine u postupku nije održano nijedno ročište. Na ročištu održanom 11. decembra 2001. godine saslušani su tužioci u svojstvu parničnih stranaka.

Rešenjem Opštinskog suda u Ivanjici Pr. 171/92 od 25. septembra 2002. godine određeno je sprovođenje ekonomsko-finansijskog veštačenja. Nalaz i mišljenje veštaka Z. Z. dostavljeni su sudu 23. juna 2003. godine.

Presudom Opštinskog suda u Ivanjici P. 171/92 od 21. januara 2004. godine, u stavu prvom izreke, je delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezan tuženi da tužiocima na ime neisplaćene razlike zarade po osnovu prebačaja norme isplati određeni novčani iznos za period od 1. januara 1986. godine pa do 31. decembra 1990. godine. Protiv navedene presude parnične stranke su izjavile žalbe.

Okružni sud u Užicu je rešenjem Gž1. 575/04 od 13. oktobra 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Ivanjici P. 171/92 od 21. januara 2004. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj Pr. 174/04. Prvo ročište je održano 7. februara 2005. godine, kada je rešenjem određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka ekonomsko-finansijske struke. Veštak R. T. je nalaz i mišljenje dostavio 8. decembra iste godine. Naredno ročište je održano 27. marta 2007. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Ivanjici Pr. 174/04 od 15. septembra 2007. godine, prekinut je parnični postupak zbog smrti tužioca A. R. Naslednici pok. tužioca su podneskom od 15. marta 2008. godine predložili nastavak postupka. Nakon toga, prvo ročište je održano 21. oktobra 2008. godine.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P1. 488/10. Na ročištu održanom 5. oktobra 2010. godine saslušani su veštaci Z. Z. i R. T.

Presudom Osnovnog suda u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici P1. 488/10 od 11. novembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, je delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezan tuženi da tužiocima na ime neisplaćene razlike zarade po osnovu prebačaja norme isplati određeni novčani iznos za period od 1. januara 1986. godine pa do 31. decembra 1990. godine. U stavu drugom izreke presude odbijen je tužbeni zahtev tužilaca, kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocima isplati određeni novčani iznos na ime neisplaćene razlike zarade po osnovu prebačaja norme za period nakon 1. januara 1991. godine. U stavu trećem izreke presude obavezan je tuženi da tužiocima nadoknadi troškove postupka. U obrazloženju presude je, između ostalog navedeno: da je veštak Z. Z. u svom nalazu visinu zatezne kamate za januar 1994. godine odredio na dva načina primenom koeficijenta revalorizacije – za 23 dana u januaru primenom kamatne stope od 317.326.320,70% za ceo mesec, te primenom kamatne stope posebno za 23 dana u januaru od 6.663.335,00%; da bi se primenom druge metode dobio nominalni iznos za 50 puta manji, te da je primena ove kamatne stope neadekvatna, pa je sud prihvatio obračun po prvoj metodi. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 670/11 od 31. marta 2011. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1440/11 od 15. jula 2011. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici P1. 488/10 od 11. novembra 2010. godine u stavu prvom i trećem izreke, te je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezan tuženi da tužiocima na ime neisplaćene razlike zarade po osnovu prebačaja norme isplati određeni novčani iznos za period od 1. januara 1986. godine pa do 31. decembra 1990. godine; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca, kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocima na ime neisplaćene razlike zarade po osnovu prebačaja norme isplati novčani iznos veći od iznosa utvrđenog u stavu prvom izreke; u stavu trećem izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje parnične troškove. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je činjenično stanje pravilno utvrđeno prvostepenom presudom, ali da je, po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud suprotno zaključcima usvojenim na savetovanju Saveznog suda, Vrhovnog vojnog suda, Vrhovnog suda Srbije, Vrhovnog suda Crne Gore i Višeg privrednog suda u Beogradu kao i sudskoj praksi prihvatio način obračuna kamate sa stopom od 317.326.320,70% za ceo mesec, umesto koeficijenta za 23 dana od 6.663.335,00%, čime je iznos naknade tužiocima mnogostruko uvećan; da je stoga sud tužiocima dosudio u stavu prvom izreke manje iznose „jer su realniji s obzirom na prihvaćeni način obračuna u sudskoj praksi“.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak čije se trajanje osporava, započeo podnošenjem predloga Osnovnom sudu udruženog rada u Titovom Užicu 29. decembra 1988. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1440/11 od 15. jula 2011. godine, s tim što je postupak bio u prekidu od 15. septembra 2007. godine do 21. oktobra 2008. godine. Navedeno trajanje postupka od preko 22 godine nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke, u postupku, postupanje sudova koji vode postupke i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, trajanje sudskog postupka od preko 22 godine, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se imaju u vidu periodi neaktivnosti Opštinskog suda u Ivanjici (od 4. marta 1992. do 25. marta 1997. godine u kom periodu je održano samo jedno ročište, te od 17. oktobra 1997. godine do 8. decembra 2000. godine). Na ovakvo nalaženje Ustavnog suda nije od uticaja činjenica da je postupak bio u prekidu godinu dana. S druge strane, Ustavni sud ocenjuje da je u periodima neaktivnosti nadležnog suda i podnosilac ustavne žalbe postupao pasivno, s obzirom na to da nije urgirao zakazivanje ročišta.

Polazeći navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe, u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P1. 488/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Ivanjici Pr. 174/04), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu u prvom delu tačke 1. izreke usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

5. Ispitujući ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda Gž1. 1440/11 od 15. jula 2011. godine, zbog toga što je sud za visinu naknade koja pripada tužiocima uzeo u obzir manji koeficijent revalorizacije, Ustavni sud je ocenio da izneti navodi ne predstavljaju ustavnopravne razloge na kojima se mogu zasnivati tvrdnje o povredi ustavnog prava na imovinu i prava na pravičnu naknadu za rad. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe suštinski osporava sudsku ocenu nalaza i mišljenja veštaka ekonomske struke na kojoj se zasniva činjenično stanje utvrđeno tokom sprovedenog postupka u kome je doneta osporena presuda. Na taj način od Ustavnog suda se zapravo traži da još jednom, kao instancioni sud, ispita zakonitost odluke redovnog suda. Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud u Novom Sadu, dao jasno, dovoljno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoju odluku, imajući u vidu da je ista doneta na osnovu prethodno sprovedenog ekonomsko-finansijskog veštačenja, zaključaka najviših sudova u Republici Srbiji i tada Saveznoj Republici Jugoslaviji, te opšteprihvaćene sudske prakse, povodom načina obračuna zakonske zatezne kamate za januar 1994. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnosilac nije pružio dokaze da je u predmetnom parničnom postupku pretrpeo materijalnu štetu. Stoga je u tački 2. izreke odbačen zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS" broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti