Odluka Ustavnog suda o slobodi izražavanja i zaštiti ugleda

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu novinara koji je obavezan da naknadi štetu zbog povrede časti i ugleda. Sud je ocenio da su redovni sudovi uspostavili pravičnu ravnotežu između slobode izražavanja i prava na zaštitu ugleda drugog lica.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Hanibala Kovača iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Hanibala Kovača izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Šapcu P. 2058/06 od 18. juna 2007. godine i presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 2092/07 od 5. februara 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Hanibal Kovač iz Šapca je 30. aprila 2008. godine podneo Ustavnom sudu blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Šapcu P. 2058/06 od 18. juna 2007. godine i presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 2092/07 od 5. februara 2008. godine, zbog povrede slobode mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je podnosilac ustavne žalbe 14. aprila 2003. godine, u televizijskoj emisiji u intervju koji je kao novinar pripremio sa tadašnjim ministrom pravde Republike Srbije, dr Vladanom Batićem, postavio pitanje u kome je pomenuto ime Čedomira Vasiljevića, a koje pitanje su sudovi tretirali kao konstataciju, te su osporenim presudama utvrdili da je podnosilac ustavne žalbe dužan da naknadi štetu nastalu zbog povrede časti, ugleda i mešanja u privatni život Čedomira Vasiljevića. Podnosilac smatra da mu je tako „uskraćeno pravo da govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traži, prima i širi obaveštenja i ideje“, o tada aktuelnoj temi koja je bila od opšteg interesa. Ističe da treba uzeti u obzir da se Čedomir Vasiljević bavi politikom, pa samim tim kao javna ličnost mora prihvatiti da bude izložen kritici, komantarima, sudu javnosti, što, po mišljenju podnosioca, ima veću vrednost od zaštite časti, dostojanstva i ugleda bilo koje javne ličnosti. Podnosilac navodi i da sudovi nisu imali u vidu da se njegovo „pitanje moglo tretirati isključivo kao vrednosni sud koji nije podložan dokazivanju, a ne kao činjenična izjava koja je podložna dokazivanju“. Od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalbu, poništi presudu Opštinskog suda u Šapcu P. 2058/06 od 18. juna 2007. godine i odredi da se uklone sve štetne posledice koje je ova presuda proizvela.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Šapcu P. 2058/06 (P. 1461/03) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Čedomir Vasiljević iz Šapca je 16. aprila 2003. godine podneo Opštinskom sudu u Šapcu tužbu za naknadu štete zbog povrede ugleda i časti ličnosti protiv tuženih JIP „Glas Podrinja“, udruženje građana „Medija centar Šamar“ i podnosioca ustavne žalbe, tražeći da sud tužene solidarno obaveže da mu naknade štetu u iznosu od 3.000.000,00 dinara.

Opštinski sud u Šapcu je 13. decembra 2004. godine doneo presudu P. 1461/03 kojom je solidarno obavezao udruženje građana „Medija centra Šamar“ i podnosioca ustavne žalbe da tužiocu Čedomiru Vasiljeviću, na ime naknade štete zbog povrede ugleda i časti ličnosti isplate iznos od 250.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 13. decembra 2004. godine pa do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Okružni sud u Šapcu je 30. juna 2006. godine doneo rešenje Gž. 1033/05 kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Šapcu P. 1461/03 od 13. decembra 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Šapcu P. 2058/06 od 18. juna 2007. godine, stavom I izreke, obavezani su solidarno tuženi JIP „Glas Podrinja“ iz Šapca, udruženje građana „Medija centar Šamar“ iz Šapca, podnosilac ustavne žalbe i JP RTV Šabac da tužiocu Čedomiru Vasiljeviću, na ime naknade štete zbog povrede ugleda i časti isplate iznos od 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18. juna 2007. godine do isplate, u roku od 15 dana po prijemu presude, pod pretnjom izvršenja. Stavom II izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se solidarno obavežu tuženi na isplatu naknade štete tužioca preko dosuđenog iznosa iz stava I izreke presude, a do traženog iznosa od 3.000.000,00 dinara. Stavom III izreke presude obavezani su solidarno tuženi da tužiocu naknade troškove spora u iznosu od 123.850,00 dinara.

U obrazloženju osporene prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je dana 14. aprila 2003. godine na TV Šabac u iznajmljenom terminu emitovana emisija u kojoj je trećetuženi Hanibal Kovač (ovde podnosilac ustavne žalbe), kao novinar, intervjuisao tadašnjeg ministra pravde Republike Srbije, dr Vladana Batića; da je emisija bila ranije snimljena u Obrenovcu, tako da nije reč o programu koji je „išao“ uživo; da se intervju odnosio na stanje u Republici Srbiji nastalo nakon ubistva tadašnjeg premijera dr Zorana Đinđića, kada je započela akcija „Sablja“ u kojoj su državni organi trebali da se obračunaju sa organizovanim kriminalom; da je trećetuženi postavio pitanje koje je više izrečeno kao konstatacija, a koje glasi: „Gospodin Šešelj, gospodin Panić, pok. Dušan Spasojević-Šiptar, mnogo lepo su se provodili u Šapcu, tačno se zna gde, policiji je to dojavljeno, postoje snimci, arhivi, zna se gde su bili, radi se o gospodinu Čedomiru Vasiljeviću, bivšem ministru bez portfelja, kod njega, na njegovim bazenima“; da je ministrar Batić odgovorio da policija treba da sklopi sve te kockice u mozaik i da rasvetli zavereničku, političku i finansijsku mafiju i da je Srbija bila zemlja čuda, da je sve više ličila na jednu balkansku Kolumbiju, Beograd na Bogotu, a Šabac na Kali. U obrazloženju osporene prvostepene presude je dalje navedeno: da je opštepoznata činjenica da je pok. Dušan Spasojević zv. „Šiptar“ bio označen kao jedan od organizatora ubistva tadašnjeg premijera dr Zorana Đinđića; da je po podacima kojima je MUP raspolagao i koji su mnogo puta zvanično objavljeni u medijima, pok. Dušan Spasojević bio jedan od vođa organizovane kriminalne grupe tzv. „Zemunskog klana“, koja je označena kao jedna od najjačih organizovanih kriminalnih grupa koja se bavila izvršenjem najtežih krivičnih dela poput ubistava, otmica i trgovine drogom i da je Dušan Spasojević ubijen od stane pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije u akciji prilikom pokušaja njegovog hapšenja nakon ubistva premijera Đinđića.

Prema stavu prvostepenog suda, dokazivanje činjenice da li je Dušan Spasojević dolazio na bazene tužioca bilo je ključno za utvrđivanje odgovornosti trećetuženog za iznošenje ove informacije koja je mogla naneti štetu tužiocu ukoliko je neistinita, te je teret dokazivanja da je ova informacija istinita bio na podnosiocu, kao novinaru koji je autor ove informacije. Kako podnosilac ustavne žalbe u toku postupka pred prvostepeniim sudom nije predložio dokaze na ovu okolnost, iako mu je sud više puta to nalagao, prvostepeni sud je primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku, utvrdio da izneta činjenica da je Dušan Spasojević dolazio na bazene nije dokazana i tretirao je ovu informaciju kao neistinitu. U obrazloženju osporene prvostepene presude je dalje navedeno da je dovođenje Dušana Spasojevića u vezu sa imenom tužioca moglo u javnosti izazvati utisak i formirati mišljenje da je i tužilac povezan sa tom kriminalnom grupom, kao i da je imao veze sa akcijama koje su oni sprovodili, te da je način na koji je trećetuženi formulisao pitanje - konstataciju bio takav da direktno asocira onog koji sluša informaciju na to da je tužilac poznavao Dušana Spasojevića, da su to bili bliski kontakti, jer se Spasojević navodno sa Vojislavom Šešeljem provodio na bazenima, što bi značilo da je tužilac to omogućio, bio upoznat sa tim i da je on deo tog društva. Kako je u pitanju - konstataciji navedeno, pored ostalog, i da je policiji dojavljeno da je Spasojević dolazio na bazene, to po oceni prvostepenog suda, ukazuje da je trećetuženi imao na umu da takav boravak Spasojevića okarakteriše kao događaj koji je interesantan za policiju, u kome ima nečeg protivzakonitog, a ne kao dolazak bilo kog građanina radi kupanja na bazenu. Prema stavu prvostepenog suda, navedeno pitanje - konstatacija se mora posmatrati u kontekstu celog intervjua koji se odnosi na organizovani kriminal, na negativne pojave u Srbiji u vezi korupcije u pravosuđu, nepotizma, ugroženosti građana zbog razvijenog organizovanog kriminala, te da je navođenje imena tužioca moglo proizvesti samo negativan stav javnosti o ličnim i moralnim kvalitetima tužioca. Budući da se između tužioca i trećetuženog vodi više parničnih i krivičnih postupaka povodom informacija koje je trećetuženi iznosio u medijima u vezi tužioca, po oceni prvostepenog suda, pominjanje tužiočevog imena u navedenom intervjuu nije bilo slučajno. S tim u vezi, prvostepeni sud je utvrdio da je trebalo obratiti više novinarske pažnje na način na koji se postavljaju pitanja i objavljuju informacije kako se ne bi stvorio pogrešan utisak o nekoj ličnosti, u ovom slučaju tužioca, a koji bi predstavljali narušavanje ugleda i časti koju ta ličnost ima u određenoj sredini, te da je pitanje - konstatacija moglo biti izrečeno i bez navođenja imena tužioca, ukoliko je cilj novinara bio da se ministar izjasni o prisustvu članova organizovanih kriminalnih grupa u Šapcu. S obzirom na to da je trećetuženi autor neistinite informacije i intervjua u kojem je informacija saopštena javnosti, prema oceni prvostepenog suda, on na osnovu čl. 154. i 158. Zakona o obligacionim odnosima odgovara za naknadu štete tužiocu zbog povrede ugleda i časti u smislu člana 206. Zakona o obligacionim odnosima. U obrazloženju osporene prvostepene presude je navedeno da je prilikom utvrđivanja visine naknade štete sud imao u vidu sve okolnosti slučaja, a naročito o kakvoj se neistinitoj informaciji radi i kakvu je posledicu mogla izazvati, da je tužbeni zahtev previsoko opredeljen na iznos od 3.000.000,00 dinara, te da je pravična naknada od dosuđenih 300.000,00 dinara primerena stvarnoj šteti i sudskoj praksi.

Osporenom drugostepenom presudom Okružnog suda u Šapcu Gž. 2092/07 od 5. februara 2008. godine preinačena je osporena prvostepena presuda u dosuđujućem delu izreke u stavu I, tako što su tuženi obavezani da solidarno tužiocu na ime naknade štete zbog povrede ugleda i časti isplate iznos od 150.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18. juna 2007. godine do isplate, u roku od 15 dana po prijemu presude, pod pretnjom izvršenja, dok je tužbeni zahtev za isplatu preostalog traženog iznosa odbijen kao neosnovan. U obrazloženju osporene drugostepene presude se navodi da je način na koji je trećetuženi formulisao pitanje i vreme objavljivanja teksta sa neprimerenim i neistinitim informacijama - konstatacijama, tačnije tvrdnja da se Dušan Spasojević provodio kod tužioca na bazenima koji su u vlasništvu tužioca, doveo do povređivanja tužioca kao porodičnog čoveka i u svojoj sredini poznatog privrednika, te da je prvostepeni sud pravilno zaključio da su time povređeni ugled i čast, ljudsko dostojanstvo i privatnost tužioca i da postoji pravni osnov za obavezivanje tuženih da solidarno tužiocu naknade nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti. Međutim, po oceni drugostepenog suda, na tako pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo dosuđivanjem naknade u iznosu od 300.000,00 dinara, jer po oceni drugostepenog suda, 150.000,00 dinara predstavlja pravičnu naknadu kojom se u konkretnom slučaju postiže željena satisfakcija, a da dosuđivanje većeg iznosa ne bi bilo u skladu sa prirodom i društvenom svrhom ove naknade.

4. Odredbama člana 46. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (stav 1.); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2.).

Za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari od značaja su i odredbe Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), kojima je propisano sledeće: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (član 158.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama Opštinskog suda u Šapcu i Okružnog suda u Šapcu nije povređena Ustavom garantovana sloboda izražavanja podnosioca ustavne žalbe.

Naime, prilikom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud je pošao od garancija koje Ustav predviđa u odredbi člana 46. stav 1. Ustava i konstatovao da Ustav svakom licu jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Međutim, ove slobode nisu apsolutne, budući da je Ustav u stavu 2. istog člana predvideo mogućnost njihovog ograničenja, i to pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje izričito propisano zakonom; 2) da ograničenje mora služiti zaštiti taksativno nabrojanih prava drugih ili zaštiti vrednosti demokratskog društva, odnosno da je izvršeno sa legitimnim ciljem i 3) da je takva vrsta ograničenja neophodna i potrebna u demokratskom društvu. Drugim rečima, do ograničenja ostvarivanja navedenih sloboda koje ne predstavlja povredu istih, može doći jedino i samo zbog opravdane i neophodne potrebe zaštite nekog drugog prava ili javnog interesa.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je prethodno konstatovao da je, u konkretnom slučaju, osporenim presudama ograničena sloboda izražavanja podnosioca ustavne žalbe. Međutim, pitanje je da li ta vrsta ograničenja predstavlja istovremeno i povredu (nedozvoljeno mešanje), odnosno da li su osporenim presudama ispunjeni napred navedeni uslovi za dozvoljeno ograničenje slobode izražavanja podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući ispunjenost prvog uslova, Ustavni sud je utvrdio da je ograničenje slobode izražavanja podnosioca bilo zasnovano na tumačenju i primeni navedenih odredaba Zakona o obligacionim odnosima, na koje su se sudovi i pozvali u osporenim presudama, a za koje je Ustavni sud ocenio da su dovoljno precizne i predvidljive i sa čijom sadržinom je podnosilac ustavne žalbe, kao novinar, mogao biti upoznat (o „kvalitetu“ zakona kojim se propisuje ograničenje slobode izražavanja vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Sunday Times protiv Velike Britanije, br. 6538/74, od 26. aprila 1979. godine, stav 49).

Ocenjujući da li je navedeno mešanje u slobodu izražavanja podnosioca bilo opravdano, jer je služilo zaštiti jednog ili više Ustavom predviđenih prava ili interesa, Ustavni sud je utvrdio da su osporenim presudama sudovi ograničili slobodu izražavanja podnosioca pravdajući je zaštitom prava i ugleda drugog lica. Naime, u obrazloženjima osporenih presuda je navedeno da cilj usvajanja tužbenog zahteva i dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete leži u „pravu na naknadu nematerijalne štete“ koja je nastala zbog povrede ugleda i časti tužioca. Po oceni redovnih sudova, do povrede časti i ugleda je došlo postavljanjem spornog pitanja-konstatacije na način na koji je to podnosilac učinio, za koje su sudovi ocenili da predstavlja činjenicu čiju je istinitost podnosilac ustavne žalbe mogao dokazivati tokom parničnog postupka, a što je on propustio da učini. Naime, sudovi su utvrdili da je način na koji je podnosilac formulisao pitanje sa neprimerenim i neistinitim informacijama - konstatacijama, odnosno tvrdnjama, doveo do povređivanja tužioca kao porodičnog čoveka i u svojoj sredini poznatog privrednika, te da su time povređeni ugled i čast, ljudsko dostojanstvo i privatnost tužioca.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da zaštita časti i ugleda drugog lica, kao cilj ograničenja slobode izražavanja, predstavlja Ustavom dozvoljen osnov za takvo ograničenje. Takođe, Ustavni sud je ocenio da su u osporenim presudama sudovi dovoljno obrazložili način na koji su utvrdili da je do ograničenja slobode izražavanja podnosioca ustavne žalbe došlo radi zaštita ugleda i prava drugog lica.

Prilikom ispitivanja trećeg uslova, Ustavni sud je primenjujući princip proporcionalnosti, ocenjivao da li je ovakvo mešanje u slobodu izražavanja podnosioca, a radi zaštite časti i ugleda drugog lica, zaista bilo i neophodno. Naime, u situaciji kada postoje dva ili više suprostavljenih prava ili interesa, čije uživanje je garantovano Ustavom, zadatak je redovnih sudova da ceneći okolnosti konkretnog slučaja uspostave ravnotežu između tih suprostavljenih prava, ili da ukoliko daju prevagu jednom pravu nad drugim, svoju odluku detaljno obrazlože, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama tih prava.

Imajući u vidu činjenice konkretnog slučaja, Ustavni sud je prethodno konstatovao da sloboda izražavanja novinara i sloboda medija podrazumeva i dužnost novinara i medija da javnosti pruže i saopšte, u dobroj nameri, informacije o svim pitanjima od javnog značaja, te da se time između ostalog, obezbeđuju i informacije koje su bitne za formiranje stavova i mišljenja javnosti o idejama i ponašanju javnih ličnosti i političara, čak i kada to podrazumeva štetne izjave o pojedincima (o značaju slobode izražavanja novinara vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lingens protiv Austrije, br. 9815/82, od 8. jula 1986. godine, st. 41 i 42; o saopštavanju informacija u dobroj veri i etici novinara vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Stoll protiv Švajcarske, br. 69698/01, od 10. decembra 2007. godine, stav 103). To istovremeno znači i da je granica prihvatljive kritike šira ukoliko se informacije saopštene javnosti odnose na političare ili javne ličnosti (o ovome vidi presudu Lingens protiv Austrije, stav 42). S druge strane, sloboda izražavanja odnosi se na saoštavanje i širenje kako činjenica, tako i vrednosnih sudova, pri čemu činjenice podležu dokazivanju, a vrednosni sudovi i mišljenja ne (o razlici imeđu činjenica i mišljenja/vrednosnih sudova videti presudu u predmetu Jerusalem protiv Austrije, br. 26958/95, od 27. februara 2001. godine, st. 42 i 43).

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su u osporenim presudama sudovi, u cilju uspostavljanja pravične ravnoteže između suprotstavljenih prava tužioca i trećetuženog (ovde podnosioca ustavne žalbe), cenili okolnosti konkretnog slučaja, posebno značaj, sadržinu i granice suprotstavljenih prava. Tako su sudovi prethodno konstatovali da je sporno pitanje bilo izrečeno kao „konstatacija“, odnosno činjenica, da je dokazivanje činjenice da li je Dušan Spasojević dolazio na bazene tužioca bilo ključno za utvrđivanje odgovornosti podnosioca za iznošenje ove informacije, jer je mogla naneti štetu tužiocu ukoliko je neistinita, te da je teret dokazivanja iste bio na podnosiocu. Kako podnosilac ustavne žalbe nije predlagao dokaze o tome, sudovi su ovu činjeničnu tvrdnju tretirali kao neistinu. Na osnovu navedenog, kao i sadržine spornog pitanja, načina na koji je ono izrečeno, konteksta celog intervjua, kao i aktuelne situacije u državi, sudovi su dalje zaključili da je navođenje imena tužioca u spornom pitanju – konstataciji moglo proizvesti samo negativan stav javnosti o ličnim i moralnim kvalitetima tužioca, te da s obzirom na to da se između njih dvojice vodi više sudskih postupaka, pominjanje tužiočevog imena u navedenom kontekstu nije bilo slučajno. Drugim rečima, iako je u konkretnom slučaju postojalo i pravo i dužnost podnosioca, kao novinara, da pruži javnosti informaciju koja je aktuelna i za koju javnost ima opravdani interes da zna, način na koji je to saopšteno doveo je u pitanje „dobru nameru“ podnosioca, jer su sudovi ocenili da se svrha novinarskog izveštavanja i sloboda izražavanja mogla ostvariti uz više novinarske pažnje, odnosno i bez pominjanja imena lica čiji su ugled i čast narušeni. Na osnovu navedenog, sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca i solidarno obavezali podnosioca da, sa ostala tri tužena, na ime naknade štete zbog povrede ugleda i časti isplate iznos od 150.000,00 dinara. Time se, po oceni sudova u konkretnom slučaju, postigla nužna satisfakcija tužiocu, koja ima za cilj naknadu štete nastale zbog povreda ugleda i časti, a što je i u skladu sa prirodom i društvenom svrhom ove naknade.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je našao da je ograničenje slobode izražavanja podnosioca bilo neophodno radi zaštite časti i ugleda drugog lica. Naime, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim presudama detaljno obrazložili zbog čega su postojali opravdani razlozi da se ograniči sloboda izražavanja podnosioca, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama prava oba lica. Takođe, Ustavni sud je ocenio i da visina pravnosnažno dosuđene naknade štete, kao i činjenica da podnosilac ustavne žalbe solidarno odgovara sa ostala tri tužena lica, predstavlja pravičnu meru ograničenja prava podnosioca, ali i za naknadu usled povrede prava časti i ugleda trećeg lica.

Kako je u osporenom parničnom postupku uspostavljena pravična ravnoteža i proporcionalnost između dve suprotstavljene vrednosti - prava na slobodu izražavanja i zaštite časti i ugleda pojedinca, to, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba nije osnovana.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odlučio da ovu odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio.

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o slobodi izražavanja i zaštiti ugleda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti