Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog tereta dokazivanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava presudu Višeg suda. Pogrešan je stav suda da je teret dokazivanja o momentu prijema rešenja, radi ocene zastarelosti, bio na tužilji, a ne na tuženom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubice Friščić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubice Friščić i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 2193/12 od 9. maja 2012. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 2193/12 od 9. maja 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je podnositeljka ustavne žalbe izjavila protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89538/10 od 25. oktobra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubica Friščić iz Beograda izjavila je , 19. juna 2012. godine, preko punomoćnika Milana Milosavljevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 18. marta 2013. godine i 29. januara 2014. godine, protiv presud e Višeg suda u Beogradu Gž. 2193/12 od 9. maja 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčen og članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je parnični sud pravilno utvrdio da joj je penzija usklađena rešenjem tuženog od 28. novembra 2007. godine, kao i da joj to rešenje nije nikada dostavljeno, niti joj je isplaćena razlika penzije u skladu sa njim, ali da je pogrešno zaključio da je nastupila zastarelost njenog potraživanja, jer je sud izveo pogrešan zaključak da tužilja nije pružila dokaz da je predmetno rešenje tuženog primila 1. decembra 2010. godine, te je, u nedostatku tog dokaza, računao da je zastarelost počela da teče dva dana pošto je rešenje doneto. Podnositeljka je navela i da je povreda prava na pravično suđenje pričinjena različitim postupanjem sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, uz dostavljanje određenih presuda za koje smatra da potkrepljuju njenu tvrdnju. U ustavnoj žalbi je navedeno i da je osporenom presudom povređeno načelo zabrane diskriminacije utvrđeno članom 21. Ustava, kao i pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava, ali je istaknutim zahtevom od Ustavnog suda traženo da utvrdi samo povredu prava na pravično suđenje i da poništi osporenu presudu. Takođe, podnositeljka je istakla zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89538/10 od 25. oktobra 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da sud obaveže tuženi Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika da joj, na ime manje isplaćenih penzija za period od 1. avgusta 2004. do 30. novembra 2007. godine, isplati opredeljene novčane iznose. Iz obrazloženja označene prvostepene presude proizlazi da je u toku postupka utvrđeno da je rešenjem tuženog od 28. novembra 2007. godine, u kome je navedeno da žalba i revizija ne odlažu izvršenje tog rešenja, izvršeno usklađivanje penzije tužilje za period od 1. avgusta 2004. do 30. novembra 2007. godine, ali da joj razlika između ranije utvrđenih i isplaćenih iznosa i novoutvrđenih iznosa nije nikada isplaćena. U obrazloženju presude navedeno je da je u toku postupka saslušana tužilja u svojstvu parnične stranke, koja je tom prilikom istakla da predmetno rešenje nije nikada poslato na njenu kućnu adresu, te da je to rešenje podigla kod tuženog 1. decembra 2010. godine, ali da nema dokaza za to, jer tuženi ne izdaje takve potvrde. U vezi sa ovim iskazom, u obrazloženju presude navedeno je da ga je sud u potpunosti prihvatio, budući da je taj iskaz jasan, logičan i u saglasnosti sa pismenim dokazima koji se nalaze u spisima. Odlučujući o prigovoru zastarelosti koji je istakao tuženi, prvostepeni sud je ocenio osnovanim ovaj prigovor, smatrajući da je subjektivni rok zastarelosti potraživanja od tri godine počeo da teče 30. novembra 2007. godine, kao poslednjeg dana meseca za koji tuženi tužilji nije isplatio usklađene mesečne novčane iznose penzije, a imajući u vidu da je tužba u ovom sporu podneta 3. decembra 2010. godine. Prema stanovištu prvostepenog suda iznetom u označenoj presudi, na tužilji je bio teret da dokaže svoju tvrdnju da je predmetno rešenje primila 1. decembra 2010. godine, te kako ona to nije učinila, to je, prema pravilima o teretu dokazivanja, odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, jer je njeno potraživanje zastarelo.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 2193/12 od 9. maja 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje, te je potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89538/10 od 25. oktobra 2011. godine, uz ocenu da prvostepeni sud nije „počinio“ bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti na koje se žalbom ukazuje, a koje bi bile od uticaja na pravilnost i zakonitost te presude. U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da je, prema oceni Višeg suda u Beogradu, prvostepeni sud pravilno našao da je tuženi odgovoran prema pravilima o naknadi štete, koja je u konkretnom slučaju nastala usled nezakonitog i nepravilnog rada organa tuženog. Takođe, drugostepeni sud je, kako je navedeno u obrazloženju osporene presude, našao da je prvostepeni sud pravilno cenio istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete, jer zastarelost ovog potraživanja, saglasno odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, nastupa protekom roka od tri godine od kada oštećeni dozna za štetu i lice koje je štetu učinilo, što je u konkretnom slučaju dan kada je tužilja primila rešenje o usklađivanju penzije i imala mogućnost da utvrdi obim štete. U odnosu na navode žalbe kojima tužilja ukazuje da je predmetno rešenje primila 1. decembra 2010. godine i time na pogrešnu ocenu o osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja, drugostepeni sud je istakao da tužilja do zaključenja glavne rasprave nije dostavila dokaz za svoju tvrdnju, ali i da u sporovima male vrednosti prvostepena presuda ne može da se pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, te je ove navode ocenio da su bez uticaja na pravilnosti i zakonitost pobijane presude, odnosno na pravilnost primene materijalnog prava i ocenu istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja, a time i na donošenje drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, kao i da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, s tim da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, dok stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.); da se bitne činjenice mogu utvrđivati i saslušanjem stranaka (član 262. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od toga da podnositeljka povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv na čin, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog i arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da proizvoljnost i arbitrarnost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

U konkretnom slučaju, u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, parnični sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev ovde podnositeljke ustavne žalbe za naknadu štete nastale nezakonitim i nepravilnim radom tuženog, jer je ocenio da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja koji je tuženi istakao.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je do 1. januara 2008. godine , kada je stupio na snagu Zakon o Vojsci Srbije, Upravni odbor Fonda za socijal no osiguranje vojnih osiguranika, u skladu sa tada važećim odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije, bio ovlašćen da odlučuje o postojanju uslova za usklađivanje penzija, nakon čega je donošeno rešenje o usklađivanju penzija za svakog korisnika penzije. Takođe, Ustavni sud ukazuje da su penzije povremena potraživanja koja se isplaćuju svakog meseca, a u slučaju neisplate jednog ili više iznosa, korisnik penzije može sudskim putem da potražuje naknadu štete (u slučaju da postoji nezakoniti ili nepravilni rad Fonda), s tim što zastarelost za svaki pojedinačni iznos počinje posebno da teče. Međutim, u situaciji kada je usklađivanje penzija izvršeno retroaktivno, odnosno za period pre donošenja rešenja, utvrđeni iznos predstavlja jedinstvenu sumu i zastarelost potraživanja počinje da teče istog dana za celokupan iznos, a istekom roka zastarelosti celo to potraživanje zastareva.

U konkretnom slučaju , rešenjem tuženog od 2 8. novembra 2007. godine usklađena je penzija podnositeljki za period od 1. avgusta 2004. do 30. novembra 2007. godine, ali joj tuženi nije isplatio iznos u visini razlike između ranije utvrđene i isplaćene penzije i novoutvrđene penzije. Podnosi teljka je u predmetnom parničnom postupku postavi la zahtev za naknadu štete na ime manje isplaćenih novčanih iznosa penzije za period za koji je akt tuženog predstavljao osnov za isplatu usklađene penzije vojnim osiguranicima. Primenom pravila o naknadi štete, na koje se i parnični sud poziva u osporenoj presudi, potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu pričinilo.

Imajući u vidu navedeno, za odluku o osnovanosti prigovora zastarelosti, prema oceni Ustavnog suda, od značaja je momenat kada je oštećeni saznao za štetu i štetnika. S tim u vezi, Ustavni sud , najpre, konstatuje da je drugostepeni sud u osporenoj presudi ocenio da je, u konkretnom slučaju, momenat od koga se računa početak toka zastarelosti dan kada je podnositeljka ustavne žalbe primila predmetno rešenje tuženog. Sledom navedenog stava, u slučaju da to rešenje nije primljeno, Ustavni sud ukazuje da rok za zastarelost ne bi ni počeo da teče. Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je, u konkretnom slučaju, podnositeljka, kao tužilja u postupku pokrenutom tužbom od 3. decembra 2010. godine, istakla da je rešenje o usklađivanju penzije primi la 1. decembra 2010. godine, što je tuženi osporio. U takvoj procesnoj situaciji, parnični sud je smatra o da je na podnosi teljki kao tuži lji teret da dokaže da potraživanje nije zastarelo . S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 223. stav 3. merodavnog Zakona o parničnom postupku, bilo propisano da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji. Iz navedenog proizlazi da stranka koja iz određene činjenice izvodi svoje pravo, treba i da dokaže postojanje te činjenice. U konkretnom slučaju tuženi se pozvao na zastarelost potraživanja, osporavajući da je podnositeljka primi la rešenje o usklađivanju penzije 1. decembra 2010. godine, bez do stavljanja dokaza za svoju tvrdnju da je zastarelost nastupila, odnosno o tome kada je podnositeljki dostavljeno rešenje o usklađivanju pripadajuće penzije. U navedenim okolnostima, prvostepeni parnični sud je, nalazeći da podnositeljka kao tuži lja nije mogla da dokaže svoju tvrdnju koju je iznela prilikom izvođenja dokaza njenim saslušanjem kao stranke, a koji iskaz je sud prihvatio, (da je rešenje primila navedenog datuma), usvojio prigovor zastarelosti , nalazeći da je protekao zakonom propisani subjektivni rok da se sudskim putem traži naknada štete, vezujući početak tog roka za poslednji dan u mesecu za koji je izvršeno usklađivanje, što je dva dana od donošenja rešenja o usklađivanju penzija. Razmatrajući žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepene presude, drugostepeni sud je, najpre, istakao da je zastarelost u konkretnom slučaju počela da teče prijemom rešenja o usklađivanju penzije, te je, mada taj momenat u prvostepenom postupku nije utvrđen, našao da je pravilno prvostepeni sud ocenio da je nastupila zastarelost potraživanja. Takođe, smatrajući da pitanje tereta dokazivanja spada u domen utvrđivanja činjeničnog stanja, te kako u sporovima male vrednosti drugostepeni sud nije nadležan da se upušta u ocenu pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, Viši sud u Beogradu je ove navode žalbe podnositeljke ocenio da su bez uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane presude.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište drugostepenog parničnog suda da u sporovima male vrednosti taj sud nije nadležan da ceni pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja. Međutim, u pogledu stava drugostepenog suda da ocena o pravilima tereta dokazivanja ulazi u domen ocene o pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, za šta taj sud, u konkretnom slučaju, nije bio nadležan, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da su pravila o teretu dokazivanja, zapravo, zakonska dokazna pravila, kojima se daje odgovor na pitanje koja će stranka u postupku snositi rizik ako određenu činjenicu ne dokaže. Tako, prema ovim pravilima, tuženi dokazuje činjenice koje su od značaja za odbijanje tužbenog zahteva, kao što su, na primer, činjenice koje potkrepljuju njegovu tvrdnju iznetu u istaknutom materijalnopravnom prigovoru zastarelosti potraživanja.

Dakle, imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da se poštovanje pravila o teretu dokazivanja dokaznih pravila ocenjuje kao ispunjenost procesnih garancija, odnosno pravilnost primene procesnog prava na dati slučaj koja može biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude, te da, stoga, odluka o dokaznim pravilima ne predstavlja odluku o pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja. Kako je ocena primene merodavnog (procesnog ili materijalnog) prava uvek u nadležnosti suda pravnog leka, to je Ustavni sud ocenio da nije ustavnopravno prihvatljiv izneti stav Višeg suda u Beogradu u pogledu nadležnosti da (ne)odlučuje o povredi dokaznih pravila.

S obzirom na to da ocena pravilnosti primene pravila o teretu dokazivanja može, u konkretnom slučaju, da utiče na ocenu drugostepenog suda o osnovanosti izjavljene žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 2193/12 od 9. maja 201 2. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Beogradu i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89538/10 od 25. oktobra 20 11. godine. Stoga je, na osnovu odredbe člana 89. st av 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Ustavni sud nije razmatrao navode o različitom postupanju sudova i povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, imajući u vidu da će o žalbi tužilje biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ovog prava biti ispitana po navedenom pravnom leku.

Takođe, Ustavni sud, krećući se u granicama zahteva, nije razmatrao ni navode o povredi načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava, kao ni o povredi prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, s obzirom na to da povreda ovih načela i prava nije istaknuta u zahtevu o kome treba da odluči Ustavni sud.

U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog tereta dokazivanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti