Odluka o povredi prava na jednaku zaštitu zbog neujednačene prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse apelacionih sudova u vezi sa naknadom troškova prevoza. Žalba je u ostalom delu odbijena, uključujući i povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Stojkovića iz sela Aleksandrovca, opština Požarevac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Stojkovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2742/2013 od 8. maja 2013. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Stojković iz sela Aleksandrovca, opština Požarevac, je 24. juna 2013. godine, preko punomoćnika Ružice Dugošije, advokata iz Žabara, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2742/2013 od 8. maja 2013. godine i presude Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima P1. 387/10 (2005) od 6. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2742/13 od 8. maja 2013. godine potvrđena prvostepena presuda kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe da mu tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova isplati naknadu troškova prevoza od mesta prebivališta do mesta rada; da je osporena presuda nezakonita, jer je doneta kršenjem odredaba člana 51. Zakona o radnim odnosima u državnim organima i člana 14. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica koji su važili u spornom periodu, kao i Zakona o radu na štetu podnosilaca ustavne žalbe; da je parnični postupak u ovom radnom sporu trajao skoro osam godina što je neprihvatiljivo dugo, pa je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku; da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravičnu naknadu za rad, jer mu je uskraćeno pravo na isplatu putnih troškova za dolazak na radi i povratak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte za svaki mesec u kome je radio, koje mu odredbama navedenih propisa pripada; da je povređeno pravo podnosioca na jednaku pravnu zaštitu, jer su nadležni sudovi u istim situacijama usvajali tužbene zahteve tužilaca, kao u sporovima koji su pravnosnažno okončani presudama Okružnog suda u Požarevcu Gž1. 174/09 od 23. septembra 2009. godine i Okružnog suda u Jagodini Gž1. 488/07 od 16. januara 2008. godine. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu, utvrdi kršenje osnovnih ljudskih prava podnosioca i dosudi naknadu štete, materijalne u iznosu od 5.000 evra i nematerijalne u iznosu od 10.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, kao i troškove za sastav ustavne žalbe prema priloženom troškovniku.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu P1. 387/2010 (2005) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Zoran Mekić i Miroslav Velojević iz Žabara i Goran Stojković iz sela Aleksandrovca, opština Žabari – ovde podnosilac ustavne žalbe, su 20. septembra 2005. godine podneli Opštinskom sudu u Žabarima tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova – SUP Požarevac, Policijska stanica Žabari, radi isplate troškova prevoza na posao i sa posla, naknade uvećane zarade na ime prekovremenog rada i uvećane zarade na ime rada noću i u dane državnih praznika, za periode bliže označene u tužbi.

Prvostepeni postupak u ovom sporu je trajao sedam godina i četiri ipo meseca, a o žalbi tužioca protiv prvostepene presude je odlučeno za nešto više od dva meseca nakon njenog izjavljivanja.

Prvostepeni sud je u navedenom periodu zakazao trideset ročišta (22. decembra 2005, 21. februara 2006, 27. februara, 23. aprila, 29. maja, 6. septembra, 29. oktobra i 18. decembra 2007, 1. februara, 15. aprila, 23. jula, 17. oktobra i 8. decembra 2008, 12. februara, 18. avgusta i 19. novembra 2009, 11. februara, 9. aprila, 9. jula, 20. septembra i 29. novembra 2010, 14. februara, 11. aprila, 16. avgusta i 3. novembra 2011, 24. januara, 26. marta, 11. septembra i 27. novembra 2012. godine, te 6. februara 2013. godine), od kojih je održano šesnaest, a nije održano četrnaest ročišta. Od neodržanih ročišta, pet nije održano ili je otkazano iz razloga na strani suda (nedostatak procesnih pretpostavki - 27. februara 2007. godine, nemogućnost imenovanja sudija porotnika – 6. septembra i 29. oktobra 2007. godine i sprečenost ili bolest postupajućeg sudije – 24. januar i 27. novembar 2012. godine).

Na ročištu održanom 21. februara 2006. godine, na predlog punomoćnika tužilaca, parnični postupak je prekinut do okončanja upravnog postupka po zahtevu tužilaca podnetom tuženom za isplatu neisplaćene zarade na ime prekovremenog rada, rada noću i u dane državnog praznika. Predlog za nastavak prekinutog postupka je podnet posle osam i po meseci – 31. oktobra 2006. godine.

Podneskom od 16. januara 2006. godine tužioci prvog i drugog reda su povukli tužbu u odnosu na tužbeni zahtev za troškove prevoza, a na ročištu održanom 18. decembra 2007. godine, na predlog punomoćnika tužilaca, tužbe ovih tužilaca su izdvojene iz predmeta radi zasebnog raspravljanja i presuđenja, te je postupak nastavljen po tužbi podnosioca ustavne žalbe.

Na ročištu 1. februara 2008. godine, tužilac je povukao tužbu, osim u delu tužbenog zahteva kojim traži naknadu troškova prevoza.

Rešenjem prvostepenog suda od 15. aprila 2008. godine, određeno je veštačenje putem sudskog veštaka ekonomske struke R. U, radi utvrđivanja visine troškova prevoza tužioca za dolazak i odlazak sa rada za period od 20. septembra 2002. do 28. februara 2004. godine, kao i visine razlike između isplaćenih troškova prevoza i visine troškova prema ceni pojedinačne dnevne karte i ceni mesečne karte za period od 1. februara 2005. do 1. februara 2007. godine.

Veštak je podneskom od 21. jula 2008. godine obavestio prvostepeni sud da mu, uprkos ponovljenih zahteva, tužni nije dostavio tražene podatke, te nije u mogućnosti da dostavi nalaz i mišljenje do zakazane glavne rasprave, a nalaz i mišljenje je dostavio sudu 1. decembra 2008. godine, usled čega nisu održana ročišta 23. jula 2008. i 17. oktobra 2008. godine. Za to vreme prvostepeni sud je uputio jednu pismenu urgenciju veštaku.

Tužilac je podneskom od 12. januara 2009. godine precizirao tužbeni zahtev.

Na ročištu 12. februara 2009. godine, Opštinski sud u Žabarima je zaključio glavnu raspravu, a posle šest meseci, na ročištu 18. avgusta 2009. godine, ponovo je otvorio glavu raspravu u ovoj stvari.

Tužilac je podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom dostavio 12. novembra 2009. godine, tako da je ročište 19. novembra 2009. godine odloženo, jer tuženi, zbog kratkog roka od dostavljanja, nije mogao da se izjasni o tužiočevom podnesku.

Naredna ročišta 11. februara 2010. godine i 9. aprila 2010. godine su odložena na predlog punomoćnika tužioca, koji je tražio dodatni rok za kontakt sa strankom, kako bi se izjasnio o eventualnim novim predlozima za izvođenje dokaza.

Narednih sedam ročišta, zakazanih u periodu od jula 2010. do novembra 2011. godine (za 9. april, 9. juli, 20. septembar i 29. novembar 2010. godine, 14. februar, 11. april, 16. avgust i 3. novembar 2011. godine), nije održano na saglasan predlog punomoćnika stranaka, kako bi se sačekala odluka nadležnog Apelacionog suda u postupku po žalbama u istovrsnim predmetima i saznao stav drugostepenog suda.

Na ročištu održanom 26. marta 2012. godine usvojen je predlog punomoćnika tužioca za izvođenje dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i saslušanjem svedoka V. P. Ovi dokazi su izvedeni na ročištu održanom 11. septembra 2012. godine, a punomoćnik tuženog je tražio naknadni rok da se izjasni da li ima novih predloga za izvođenje dokaza.

Na ročištu održanom 6. februara 2013. godine zaključena je glavna rasprava.

Osnovni sud u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima je osporenom presudom P1. 387/10 (2005) od 6. februara 2013. godine odbio tužbeni zahtev tužioca da obaveže tuženog da tužiocu isplati opredeljene novčane iznose na ime neisplaćenih troškova prevoza na rad od 20. septembra 2002. do 28. februara 2004. godine, kao i da tužiocu isplati utvrđene novčane iznose na ime manje isplaćenih troškova prevoza na rad za period od 1. februara 2005. godine do 21. februara 2007. godine, sve sa zakonskom zateznom kamatom bliže opredeljenom u izreci presude.

Tužilac je izjavio žalbu protiv prvostepene presude 27. februara 2013. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 2742/2013 od 8. maja 2013. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima P1. 387/10 (2005) od 6. februara 2013. godine. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i drugostepeni sud; da pravo na naknadu troškova prevoza spada u druga primanja, a za ostvarivanje tog prava potrebno je poštovati postupak iz člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, koji se primenjivao do 1. jula 2006. godine, odnosno člana 140. važećeg Zakona o državnim službenicima, kojima je propisano da o pravima i dužnostima državnog službenika, koji radnopravni status ima tužilac, odlučuje rukovodilac rešenjem; da je protiv tog rešenja prema ranije važećem Zakonu o radnim odnosima u državnim organima zaposleni imao pravo na prigovor, a prema članu 140. Zakona o državnim službenicima – na žalbu žalbenoj komisiji Vlade; da tužilac nije ispoštovao ove pravne norme, jer nije podnosio zahtev starešini za priznavanje prava na naknadu troškova prevoza, nije koristio pravo na prigovor ili žalbu, niti pokretao upravni spor za slučaj „ćutanja uprave“, zbog čega je njegovo potraživanje neosnovano.

3.2. Ustavni sud je izvršio uvid u presude dostavljene uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Okružnog suda u Jagodini Gž1. 488/07 od 16. januara 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Opštinskog suda u Jagodini P. 226/06 od 17. septembra 2007. godine u izreci pod jedan i ukinuta presuda istog suda u izreci pod dva i tri i predmet vraćen prvostepenom sudu u tom delu na ponovni postupak. Stavom prvim navedene prvostepene presude obavezana je tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocu V. D. iz Rakitova isplati na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od aprila 2003. do januara 2004. godine, odnosno tužiocu I. B. iz Dobre Vode, za period od marta 2003. godine do januara 2004. godine dosuđene iznose sa zakonskom zateznom kamatom, kao u izreci. U obrazloženju te presude se navodi da tužiocima pripada pravo na naknadu troškova prevoza na osnovu člana 89. Zakona o radu i člana 15. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica i da ono nije uslovljeno podnošenjem zahteva od strane radnika.

Ostale odluke priložene uz ustavnu žalbu Ustavni sud nije cenio, s obzirom na to da se iz dostavljenih prvostepenih presuda, koje su snabdevene klauzulom izvršnosti, ne može utvrditi da li su iste bile predmet žalbenog postupka pred nadležnim drugostepenim sudom, te one ne mogu predstavljati dokaz da su drugostepeni sudovi donosili različite odluke u ovakvoj vrsti parnica.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko se tih prava ne može odreći.

Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03) je bilo propisano da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i o obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 32.).

Zakonom o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05 i 83/05) je bilo propisano da se na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu primenjuju propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drukčije određeno (član 169.).

Članom 51. st. 1. i 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05) bilo je propisano da zaposleni u državnim organima i izabrana, odnosno postavljena lica imaju pravo na naknadu materijalnih troškova: za dnevnice i noćenje na službenom putovanju, za upotrebu sopstvenog vozila u službene svrhe, za prevoz na rad i s rada, za selidbene troškove i za naknadu za odvojeni život, kao i da se visina, uslovi i način isplate naknada iz stava 1. ovog člana utvrđuje aktom Vlade.

Odredbama Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, broj 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 i 67/07), koji se primenjuje od 1. jula 2006. godine, propisano je: da se ovim zakonom uređuju prava i dužnosti državnih službenika i pojedina prava i dužnosti nameštenika, kao i da se pojedina prava i dužnosti državnih službenika u pojedinim državnim organima mogu posebnim zakonom urediti i drukčije, ako to proizlazi iz prirode njihovih poslova (član 1. st. 1. i 2.); da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako ovim ili drugim zakonom ili drugim propisom nije drukčije određeno, kao i da se pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu (član 140. st. 1. i 4.); da žalbene komisije odlučuju o žalbama državnih službenika na rešenja kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i dužnostima i o žalbama učesnika internog i javnog konkursa (član 142. stav 1.); da je žalbena komisija dužna da odluči o žalbi u roku od 30 dana od dana njenog prijema ako ovim zakonom nije drukčije određeno, inače se smatra da je žalba odbijena, kao i da protiv odluke žalbene komisije može da se pokrene upravni spor (član 143.).

Članom 116. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) je propisano da u upravnim stvarima u kojima je po zakonu ili po prirodi stvari za pokretanje i vođenje postupka potreban zahtev stranke, organ može pokrenuti i voditi postupak samo ako postoji takav zahtev.

Uredbom o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“, br. 37/94, 40/94, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 i 81/05), koja je bila na snazi do 29. septembra 2007. godine, članom 1, stav 2. tačka 2) je bilo propisano da se naknadama i drugi m primanj ima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica u smislu ove uredbe smatra i naknada za prevoz na rad i sa rada , a članom 14. –da se za korišćenje prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada isplaćuje naknada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

5. Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Jagodini, kao sud poslednje instance, u pogledu istog pravnog pitanja doneo različitu presudu, u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2742/2013 od 8. maja 2013. godine iznoseći pravnu ocenu da pravo zaposlenih pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova nije uslovljeno podnošenjem zahteva od strane radnika i sprovođenjem odgovarajućeg postupka. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije , od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosili različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosilaca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud u tom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi u pogledu povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, Ustavni sud polazi od toga da su odredba člana 32. Zakona o unutrašnjim poslovima i kasnije odredba člana 169. Zakona o policiji upućivale na shodnu primenu Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Imajući u vidu da pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada zaposlenom pripada kada se za to steknu propisani uslovi, Ustavni sud ukazuje da se ovo pravo, saglasno odredbi člana 71. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, odnosno člana 140. Zakona o državnim službenicima, može ostvariti na osnovu pismenog zahteva zaposlenog, podnetog funkcioneru koji rukovodi državnim organom. Postupak odlučivanja o zahtevu zaposlenog za ostvarivanje prava iz radnog odnosa propisan je zakonom i u sebi sadrži i pravo zaposlenog na pravno sredstvo u slučaju kad funkcioner odluči o zahtevu, kao i u slučaju tzv. „ćutanja uprave“.

U postupku koji prethodi ustavnoj žalbi je utvrđeno da se podnosioci nisu obraćali nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu predmetnih troškova. Kako o pravu na naknadu troškova za prevoz na rad i sa rada ne odlučuje sud, nego nadležni funkcioner u organu tužene, Ustavni sud nalazi da bi sudovi jedino bili nadležni da odlučuju o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a po osnovu odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ, odnosno ukoliko je isplatu naknade za prevoz na rad i sa rada utvrđene pojedinačnim, konačnim i pravnosnažnim aktom tužena neosnovano obustavila, ili je neredovno vršila isplate (videti Odluku Ustavnog suda Už-3280/2011 od 25. aprila 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u pogledu povrede navedenih ustavnih prava odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 20. septembra 2005. godine, a da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu 8. maja 2013. godine. Iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak od svog pokretanja podnošenjem tužbe do okončanja donošenjem pravnosnažne drugostepene presude trajao sedam godina i sedam ipo meseci, što ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde nije radilo o složenom sporu, te da činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori i sprovedeni dokazni postupak ne mogu opravdati prekoračenje standarda razumnog trajanja sudskog postupka.

Ustavni sud je zatim našao da je podnosilac ustavne žalbe imao opravdani interes za rešavanje spora u razumnom roku, imajući u vidu da se radilo o novčanom potraživanju iz radnog odnosa.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je nadležni prvostepeni sud, koji je u toku postupka zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima, imao i određene propuste u postupanju koji su uticali na efikasnost postupka, kao što je period od šest meseci između zaključivanja glavne rasprave i njenog ponovnog otvaranja, nepreduzimanje svih raspoloživih mera za ubrzanje postupka veštačenja koji je trajao sedam meseci, te neodržavanje pet zakazanih ročišta, čime je postupak produžen za oko osam meseci. Međutim, imajući u vidu doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka i period vremena koji se ne može staviti na teret suda, Ustavni sud je ocenio da ovi propusti ne mogu dovesti do utvrđivanja povrede prava podnosioca na pravično suđenje.

Naime, period od osam ipo meseci u kome je osporeni postupak po predlogu podnosioca ustavne žalbe bio u prekidu (od 21. februara 2006. do 31. oktobra 2006. godine) ne može se staviti na teret suda.

Doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka se ispoljio na više načina. Naime, podnosilac je, zajedno sa još dva tužioca, podneo tužbu sa više različitih tužbenih zahteva, da bi nakon dve godine i tri meseca tražio razdvajanje postupka u odnosu na tužioce prvog i drugog reda, a zatim i povukao tužbu u odnosu na više sopstvenih tužbenih zahteva, iako su u prethodnom periodu pribavljani i određeni dokazi u pogledu tužbenih zahteva o kojima se u daljem toku postupka nije raspravljalo. Podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom od 12. novembra 2009. godine je dostavljen nadležnom sudu kratko vreme uoči zakazanog ročišta (a skoro tri meseca posle prethodnog ročišta od 18. avgusta 2009. godine), tako da je ročište 19. novembra 2009. godine odloženo bez raspravljanja. I naredna dva ročišta (11. februara 2010. i 9. aprila 2010. godine) su odložena bez raspravljanja, jer je punomoćnik tužioca tražio dodatni rok radi izjašnjenja o eventualnim novim predlozima za izvođenje dokaza. Nakon toga, na saglasan predlog parničnih stranaka, odloženo je, tj. nije održano, sedam uzastopnih ročišta, koja su bila zakazana u periodu od jula 2010. godine do novembra 2011. godine. Na izneti način prvostepeni sud nije bio u prilici da raspravlja ukupno tri godine i četiri meseca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Žabarima, kasnije pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima u predmetu P1. 387/10, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Prilikom odlučivanja o zahtevu podnosioca za naknadu materijalne i nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da je ustavnu žalbu u pogledu prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad odbio kao neosnovanu, te da podnosilac nije bliže opredelio zahtev, niti pružio dokaze o pretrpljenoj šteti, zbog čega je ocenio da nema Ustavom i zakonom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, te je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zahtev odbacio, kao u tački 2. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić