Odluka Ustavnog suda o naknadi za nacionalizovanu imovinu i pravičnom suđenju

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je Apelacioni sud povredio pravo na pravično suđenje. Poništena je presuda kojom je odbijena naknada za nacionalizovane objekte zbog nedokazanog stanja u vreme oduzimanja, ocenjujući da je takav teret dokazivanja prekomeran i arbitreran.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Milan Škulić, Gordana Ajnšpiler Popović, Miroslav Nikolić, dr Nataša Plavšić i dr Tijana Šurlan, članovi V eća, u postupku po ustavnoj žalbi I. Z . (I . Z .) iz Sjedinjenih Američkih Država, D. B . (D . B .) i R. B . (R . B .), obe iz Izraela, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. Z . (I . Z .) i D. B . (D . B .) i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 569/19 od 21. marta 2019. godine podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 569/19 od 21. marta 2019. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Bečeju P. 137/17 od 2. novembra 2018. godine.

3. Odbacuje se zahtev I. Z . (I . Z .) i D. B . (D . B .) za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba R. B . (R . B .) izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 569/19 od 21. marta 2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. Z . (I . Z .) iz Sjedinjenih Američkih Država, D. B . (D . B .) i R. B . (R . B .), obe iz Izraela, izjavile su Ustavnom sudu, 14. maja 2019. godine, preko punomoćnika A . N, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 569/19 od 21. marta 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljke su u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakle: da je imovina njihovih pravnih prethodnika nacionalizovana nakon Drugog svetskog rata, bez ikakve naknade; da je prvostepenom presudom odbijen kao neosnovan njihov primarni tužbeni zahtev, ali je usvojen eventualni zahtev – za isplatu novčanih iznosa za nacionalizovano zemljište i kuće koje su se nalazile na tom zemljištu; da je osporenom presudom preinačena prvostepena presuda i odbijen kao neosnovan njihov zahtev za isplatu naknade za oduzete objekte – kuće, uz obrazloženje da se obim potraživanja stvarne štete za sporne stambene zgrade ne može utvrđivati na osnovu najniže tržišne vrednosti objekata na lokaciji i površine tih objekata, već na osnovu njihovog stanja na dan oduzimanja; da tužilje nisu dokazale u kakvom su stanju bili ti objekti u trenutku kada su sporne nepokretnosti upisane kao društvena svojina; da podnositeljke zbog toga smatraju da je došlo do povrede istaknutih ustavnih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Bečeju P. 280/09 od 8. septembra 2009. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi B . D . i ovde podnositeljki ustavne žalbe – I. Z . i D . B, obe kao pravn e sledbenic e iza pokojne Z . J , bivše iz Izraela, kojima su tražil i da se utvrdi da tužioci imaju pravo korišćenja, odnosno pravo svojine na nepokretnostima (primarni tužbeni zahtev) , odnosno da se obavežu tuženi da tužiocima solidarno isplate novčanu naknadu za nepokretnu imovinu, koja je po sili zakona prešla u državnu svojinu (eventualni tužbeni zahtev) .

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) Gž. 4678/10 od 12. maja 2010. godine žalba tužilaca je odbijena, a potvrđena presuda Opštinskog suda u Bečeju P. 280/09 od 8. septembra 2009. godine.

Tužioci su podneli reviziju protiv presude Apelacionog suda, koja je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3388/10 od 9. marta 2011. godine odbačena kao nedozvoljena.

Tužioci su 3. marta 2014. godine u upravnom postupku podneli zahtev za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje, koji je zaključkom Agencije za restituciju – Područne jedinice Novi Sad broj 46-042167/2014 od 9. decembra 2014. godine odbačen kao neuredan, zbog toga što uz zahtev nije bila priložena isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je pomenut akt sa konkretnim navođenjem predmeta oduzimanja.

U vezi navedenog zaključka tužioci su 12. januara 2015. godine podneli tužbu Upravnom sudu, koja je odbijena presudom Upravnog suda U. 446/15 od 20. marta 2014. godine.

Predlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka podnele su I . Z . (I . Z .) i D. B . (D . B .), ovde podnositeljke ustavne žalbe , koji je odbijen rešenjem Osnovnog suda u Bečeju (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 208/15 od 24. jula 2015. godine.

Postupajući po žalbi tužilja, Viši sud u Zrenjaninu je doneo rešenje Gž. 865/15 od 8. marta 2017. godine, kojim je usvojio žalbu i prvostepeno rešenje preinačio tako što je dozvolio ponavljanje postupka u toj pravnoj stvari u odnosu na tužilje, te su u odnosu na te tužilje ukinute presude Opštinskog suda u Bečeju P. 280/09 od 8. septembra 2009. godine i Apelacionog suda Gž. 4678/10 od 12. maja 2010. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na dalji postupak.

U ponovljenom postupku, koji se vodio pred Osnovnim sudom, pored ostalog, izveden je dokaz veštačenjem od strane određenog sudskog veštaka inženjera geodezije čiji je zadatak bio da uvidom u spise tog predmeta (P. 137/17), utvrdi površinu dva objekta – kuće sagrađene na k.p. br. … i … KO Bečej, kao i da utvrdi ukupnu površinu zemljišta u vreme kada su pravni prethodnici tužilaca (A . B . i K . B . rođ. Š.) bili vlasnici nepokretnosti.

Veštak je u svom nalazu od 3. januara 2018. godine utvrdio - da je na staroj k.p. broj … KO Bečej površina starog objekta – kuć e 74m2, dok je površina parcele 3a i 78m2 , dok je na staroj k.p. broj … KO Bečej površina starog objekta – kuće 100m2, dok je površina parcele 7a i 91m2. Kao suvlasnici su upisani A . B . i K . B . rođ. Š.

Nakon toga, Osnovni sud je odredio izvođenje dokaz a građevinskim veštačenjem čiji je predmet bio utvrđivanje najniže i prosečne vrednosti stambenih objekata površine 100m2 (u Bečeju u N. ulici) i 74m2 (u Bečeju u ulici V .). Veštak je vrednost stambenih objekata utvrdio uvidom u (tri) internet stranice, koje se prema njegovim navodima, uvek koriste kod utvrđivanja tržišne vrednosti nepokretnosti komparativnom metodom po nacionalnim standardima. Veštak je izvršio analizu prodaje kuća za stanovanje iz Registra Službe za katastar nepokretnosti u Bečeju u poslednje tri godine u navedenim ulicama, te našao da za kuću površine od 100m2 u N. ulici najniža vrednost iznosi 1.410.000 dinara, a da njena prosečna tržišna cena iznosi 2.250.000 dinara, dok za kuću od 74m2 u ulici V. najniža vrednost iznosi 930.000 dinara, a da prosečna tržišna cena kuće iste površine iznosi 1.170.000 dinara.

Presudom Osnovnog suda P. 137/17 od 2. novembra 2018. godine odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužilja – I. Z . (I . Z .) i D. B . (D . B .) kojim je traženo da se utvrdi da tužilje imaju pravo korišćenja, odnosno pravo svojine u idealnim delovima po 1/3 dela na nepokretnostima (zemljištu i zgradi), dok je usvojen eventualni tužbeni zahtev pa su obavezani tuženi Republika Srbija i Opština Bečej da tužiljama solidarno isplate novčanu naknadu za nepokretnu imovinu (zemljište i stambeni objekat), koja je po sili zakona prešla u državnu svojinu, u ukupnom iznosu od 2.093.200 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom.

Osporenom presudom Apelacionog suda Gž. 569/19 od 21. marta 2019. godine odbijena je žalba tužilja, a žalbe tuženih su delimično usvojene, pa je prvostepena presuda Osnovnog suda P. 137/17 od 2. novembra 2018. godine u usvajajućem delu preinačena , tako što je odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi solidarno obavežu da tužiljama isplate za nepokretnosti koje su prešle u državnu svojinu po sili zakona preko iznosa od 923.200 dinara do iznosa od 2.093.200 dinara , sa pripadajućom kamatom i određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, dok je prvostepena presuda u odbijajućem i preostalom nepreinačenom usvajajućem delu odluke o eventualnom tužbenom zahtevu potvrđena. U obrazloženju osporene presude , pored ostalog , je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da su se parcela broj … stambena zgrada sa dvorištem u ulici M . P . površine 3a 78m2, parcela broj …/1 njiva grad od 3a 95m2, parcela broj …/2 njiva grad od 3a 85m2, i parcela broj … njiva grad od 3a 38m2, pre obnove zemljišne knjige i komasacije vodile u zknj. ul. broj … KO Bečej, sa upisom prava vlasništva u jednakim delovima u korist A. B. i njegove žene K. B, rođene Š . iz Bečeja, po osnovu kupoprodajnih ugovora od 16. marta 1914. godine, 16. novembra 1934. godine i 1. avgusta 1936. godine; da su prvobitno zemljišnoknjižni vlasnici spornih nekretnina bili – A . B. rođen 15. juna 1879. godine u Mađarskoj, kao državljanin FNRJ, s tim da je uverenje o državljanstvu važilo do 26. avgusta 1949. godine, a umro je 1959. godine u Izraelu, dok je K. B. umrla 1955. godine takođe u Izraelu; da su na osnovu rešenja izvršnog odbora SNO – Povereništvo za komunalne usluge broj 5674/49 od 7. marta 1949. godine, navedene nekretnine prenete u društvenu svojinu , po osnovu nacionalizacije, te upisane kao opštenarodna imovina; da je rešenjem istog organa od 11. jula 949. godine, navedeni upis brisan kao nevažeći, te je na snazi ostao raniji upis prava vlasništva u korist A. B. i K. Š; da je A. B. neposredno nakon Drugog svetskog rata došao u Bečej , kada je saznao da je njegova imovina preuzeta kao državna; da je D. B, s in A. B. i K. Š, dok su tužilje unuke istih lica, odnosno ćerke J. Z. koja je preminula 20. oktobra 2002. godine; da su u postupku obnove zemljišne knjige i komasacije, nekretnine uvedene u starom zknju. ul. … KO Bečej, parcela broj …, stambena zgrada sa dvorištem M, površine 3a 78m2, parcela broj …/1 njiva grad od 3a 95m2, parcela broj …/2 njiva grad od 3a 85m2 i parcela broj … njiva grad od 3a 38m2, prenete u zknj. ul. broj … kao društvena svojina sa upisanim pravom korišće nja Opštine Bečej; da prema stanju nakon obnove zemljišne knjige, parcela broj … kuća i dvorište od 7a 91m2, se vode kao društvena svojina sa upisanim pravom korišćenja SS NO Beograd; da su prilikom premera građevinskog reona Bečej navedene parcele snimljene kao jedna građevinska parcela i numerisane su kao parcela broj … kuća i dvorište površine od 23a 7m2 ; da je na zahtev Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu Beograd izvršeno usaglašavanje sa faktičkim stanjem, pa je navedena parcela podeljena na parcelu …/1 kuća i dvorište od 7a 78m2, sa upisanim pravom korišćenja SSNO Beograd (parcela broj … kuća i dvorište od 7a i 91m ) i pa rcelu broj …/2 kuća i dvorište u ulici V. broj 12 površine od 15a i 29m2, sa upisom prava korišćenja Opštine Bečej ; da se na parceli broj …/1 prema starom stanju nalazi zgrada koja je korišćena za kancelarije, da su u dvorištu bile izgrađene prostorije klanica i štala za konje, sve vlasništvo pravnog prethodnika tužilja; da je posle Drugog svetskog rata ova zgrada srušena i na tom delu je napravljena stambena zgrada za potrebe vojske; da su u toku rata ove zgrade korišćenje od strane mađarskog preduzeća „H .“, a posle rata zgrada u dvorištu je korišćena kao hladnjača, dok je jedno vreme posle rata tu bila smeštena drvara; da se na parceli broj …/2 prema ulici V . nalazila porodična stambena zgrada sa četvorosobnim stanom u koju se 1948. godin e uselila porodica C, a koja je ranije korišćena od strane porodice B ; da su se u produžetku tog stana nalazili objekti klanice koji se tada nisu koristili; da je iz ulice M. kasnije izgrađena višestambena zgrada, a prethodno se nalazila jedna obična stambena zgrada u lošem stanju, a u dvorištu se nalazila drvara; da je negde 1950, godine objekte klanice počeo da koristi „Ž .“, a posle deset godina ovi objekti su pretvoreni u stanove, tako da trenutno na licu mesta postoji 14 stanova; da su svi objekti u ruiniranom stanju; da je na staroj katastarskoj parceli broj … površina stambenog objekta – kuće iznosi 47 m2, po novom stanju je to deo parcele …/2 u ulici V, Bečej ; da je na staroj katastarskoj parceli broj … površina starog objekta – kuće iznosi 100 m2; da je po novom stanju to parcela …/3 u N, Bečej; da se trenutno na parceli broj ../2 nalaze sagrađeni objekti i to ukupno pet od kojih svaki predstav lja suvlasništvo fizičkih lica, i upisan i su u list n epokretnosti broj … KO Bečej ; da se na parceli broj …/1 nalazi trenutno novosagrađeni objekat sačinjen od šest stambenih jedinica, od kojih svaka predstavlja privatnu svojinu fizičkih lica osim jednog stana, koji je vlasništvo Ministarstva odbrane Pepublike Crbije, upisan u list nepokretnosti broj … KO Bečej; da tržišna vrednost parcela br. …/1, …/2 i …/3, zemljište u građevinskom području Bečej, po jednom kvadratnom metru iznosi 800 dinara, a vrednost cele površine od 23a 8m2 iznosi 1.846.400 dinara; da najniža tržišna vrednost stambenih objekata površine 74 m2, u ulici V . iznosi 930.000 dinara, a najniža cena stambenih objekata u N. ulici površine 100 m2 izno si 1.400.000 dinara; da od oslobođenja, pa do danas sporne nekretnine nikada nisu bile u posedu pravnih prethodnika tužilja. Dalje je navedeno: da je na osnovu činjenica utvrđenih u prvostepenom postupku, u odnosu na koje se upućuje na obrazloženje pobijane presude, primenom materijalnog prava navedenog u obrazloženju, prvostepeni sud odlučio kao u izreci pobijane presude; da po nalaženju Apelacionog suda neosnovano tužilje u žalbi ukazuju da je pobijanom odlukom u celosti treba lo da bude usvojen eventualni tužbeni zahtev, bez obzira na činjenicu da u odnosu na D . B . rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 865/15 od 8. marta 2017. godine nije dozvoljeno ponavljanje u datoj pravnoj stvari, budući da su I. Z, D . on i D. B .(1), kao pravni sledbenici A. B. i K. Š, jedinstveni suparničari; da ovo iz razloga što pravni sledbenici vlasnika spornih nekretnina jesu jedinstveni , ali ne i nužni suparničari; da u slučaju jedinstvenog suparničarstva, koje nije nužno, postojanje tog suparničarstva je uslovljeno samo jednakom odlukom prema svim suparničarima, a tužbom ne moraju biti obuhvaćeni svi jedinstveni suparničari; da činjenica da D . B .(1), kao pravni sledbenik sopstvenika predmetnih nekretnina, nije obuhvaćen pobijanom odlukom, ne utiče na pravilnost iste; da suprotno žalbenim navodima tuženih, sud nalazi da, u konkretnom slučaju , postoji nadležnost suda, s obzirom na to da saglasno odredbama člana 11. stav 2 . Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju , nemogućnost ostvarivanja zaštite u postupku pred Agencijom za restituciju ne lišava prava tužilje da u sudskom postupku traže zaštitu ; da kako na strani tužilja postoji nemogućnost da dostave ispravu o podržavljenju imovine, odnosno naziv, broj i godinu službenog glasila u kome je objavljen akt o podržavljenju, s obzirom na način prelaska sporne imovine u društvenu svojinu, sud nalazi da u ovom slučaju postoji nadležnost suda; da je teret dokazivanja činjenice osnova zakonitog upisa na predmetnim nepokretnostima na strani tuženih, pa kako tuženi takom postupka nisu dokazali osnov upisa, Apelacioni sud nalazi da o ovoj činjenici treba odlučiti primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. 3akona o parničnom postupku ; da je, po nalaženju suda, lišenje prava na imovinu, bez pravnog osnova, protivno opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda sadržanim u Opštoj deklaraciji o pravima čoveka U jedinjenih Nacija i Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ; da svako lišavanje imovine fizičkog ili pravnog lica, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava, protivno je članu 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kojim je svakom fizičkom i pravnom licu zagarantovano pravo na neometano uživanje svoje imovine osnov za sporno potraživanje sud nalazi i u odredbama člana 58. Ustava ; da ceneći navedeno, sud nalazi da se žalbom tužene Republike Srbije neosnovano ukazuje da postoje uslovi za primenu odred aba člana 46 . Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koje predviđaju da pravo svojine prestaje napuštanjem stvari ; da imajući u vidu činjenicu da je sporna imovina prešla u društvenu svojinu sa pravom korišćenja u korist Opštine Bečej, sud nalazi da , u konkretnom slučaju , postoji solidarna odgovornost tuženih ; da je odlučujući o delu tužbenog zahteva kojim je traženo da se tuženi solidarno obavežu da tužiljama nadoknade štetu za spo rne parcele, prvostepeni sud dao razloge koje u potpunosti prihvata i ovaj sud, pri čemu razlozi prvostepenog suda nisu dovedeni u sumnju navodima žalbi; da rukovodeći se razlozima koje je dao prvostepeni sud u pobijanoj odluci sud nalazi da tužiljama pripada 1/2 dela tržišne vrednosti ukupne površine parc ela br . …/1, …/2 i …/3 od 23a 8m2, tj. 1/2 dela iznosa 1.846.400 dinara (923.200 dinara) ; da je prvostepeni sud pravilno zaključio da postoji osnov za sporna potraživanja – naknadu stvarne štete za sporne parcele i sporne stambene zgrade; da se, međutim, po nalaženju suda, obim potraživanja po osnovu stvarne šte te za sporne stambene zgrade ne može utvrđivati na osnovu kriterijuma kao što su najniže tržišne vrednosti stambenih objekata na lokaciji i površine kao što su bili sporni objekti, prema cenama na dan veštačenja; da se žalbama tuženih osnovano ukazuje da prilikom utvrđenja vrednosti spornih objekata nisu korišćeni parametri na bazi kojih bi se mogla utvrditi vrednost istih, stanje u kom su se nalazili u trenutku kada su sporne nepokretnosti upisane kao društvena svojina ; da kako je teret dokazivanja ove činjenice na strani tužilja, Apelacioni sud, na osnovu odredbe člana 231. Z akona o parničnom postupku, nalazi da tuži lje nisu dokazal e stanje objekata u momentu kada su iste upisane kao društvena svojina, pa je prvostepena presuda preinačena u delu eventualnog tužbenog zahteva, tako što je odbijen deo zahtev a za isplatu dela, koji čini nasledni deo tužilja iza pravnih prethodnika A. B. i K. Š. – najniže cene stambenih objekta od 74 m2 i 100 m2, tj. traženi iznos po navedenom osnovu u iznosu od 1.170.000 dinara (930.000 + 1,410.000 = 2.340.000 /2 = 1.170.000 dinara); da u takvoj situaciji sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz čl . 185. i 189. Zakona o obligacionim odnosima za obavezivanje tuženih da tužiljama naknade stvarnu štetu za sporne stambene zgrade, jer i u situaciji kada tužilac pretrpi štetu, nema obaveze naknade štete ukoliko tužilac nije dokazao obim stvarne štete, koja bi im pravilnom primenom materijalnog prava pripala, samo u situaciji da su tužilje dokazale stanje objekta u momentu prelaske iste u režim društvene svojine, prema cenama na dan veštačenja ; da pravilnom primenom materijalnog prava, tužiljama pripada 1/2 dela t ržišne vrednosti predmetnog zemljišta, koji čini nasledni deo tužilja, odnosno 1/2 od ukupne tržišne vrednosti celokupne površine predmetnih parcela, odnosno iznosa od 1.846.400 dinara, što iznosi 923.200 dinara, pa je preinačena prvostepena presuda u usvajajućem delu eventualnog tužbenog zahteva, na način što je preko dosuđenog iznosa od 923.200 dinara, pa do traženih 2.093.200 dinara, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se pozivaju podnosioci ustavne žalbe je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok je odredbama člana 58. st. 1. i 2. Ustava utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Zakonom o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, „Službeni list SRJ“, broj 16/01 i „Službeni glasnik RS“, br. 23/01, 20/09, 55/13 – Odluka US i 106/16 – autentično tumačenje) je propisano: da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 1.); da se visina naknade u novcu za eksproprisane nepokretnosti određuje po tržišnoj ceni, prema okolnostima u momentu zaključenja sporazuma o visini naknade, a ako sporazum nije postignut, prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi, da, ako se korisniku eksproprijacije nepokretnost predaje pre pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, raniji sopstvenik ima pravo da bira da mu se naknada odredi prema okolnostima u vreme predaje eksproprisane nepokretnosti ili u vreme donošenja prvostepene odluke o naknadi (član 41. st. 2. i 3.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) , propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1. ); da odgovorno lice dužno je uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala, da ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno je za ostatak štete dati naknadu u novcu, da kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete, da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (član 185.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo (član 189. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) propisano je: da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima (član 3. stav 3.); da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, te da će sud da razmotri i utvrdi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano, kao i da je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu predložile, ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu da raspolažu (član 3. stav 3.) (član 7.); da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da se ne dokazuju činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, odnosno činjenice koje nije osporila (član 230. stav 1.); da će sud, ako na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniti pravila o teretu dokazivanja i da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231. st. 1. i 2.); da će sud, ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljivu stvar, a visina iznosa, odnosno količina stvari ne može da se utvrdi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, odrediti visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari po slobodnoj oceni (član 232.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnositeljke navode o povredi prava na pravično suđenje obrazlaž u tvrdnjom o neprihvatljivosti stava drugostepenog suda da im ne pripada pravo na naknadu za oduzete (nacionalizovane) objekte iz razloga nedokazanosti visine štete, u situaciji kada nije sporan osnov potraživanja. S tim u vezi, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog prava bila proizvoljna ili kada je došlo do povrede procesnih garancija na štetu podnosioca, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine.

Pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pored procesnih garancija, podrazumeva i obavezu suda da, nakon što sagleda i u obzir uzme sve okolnosti bitne za odlučivanje, za svoje zaključke i odluku dâ argumentovane i jasne razloge , zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog prava. Ustavni sud naglašava da je posebno važno da tumačenje činjenica i okolnosti od strane redovnih sudova, a na kojima je zasnovan zaključak koji je od suštinske važnosti po prava i obaveze podnosioca, ne bude takvo da dovodi u sumnju da je sud razmotrio sve specifične okolnosti konkretnog slučaja koje je bio dužan da ispita. Dakle, u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud ispituje da li su redovni sudovi ne samo poštovali procesne garancije prava na pravično suđenje, već i da li su, u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede ustavnog prava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud, načelno razmatrajući pravilo o teretu dokazivanja na kojem je drugostepeni sud zasnova o osporen u presud u, konstatuje da pomenuto pravilo obavezuje stranu koja tvrdi da ima neko pravo, da snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, dok je na suprotnoj strani teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarenje tog prava. S druge strane, prema odredbi član a 154. stav 1. ZOO, postojanje krivice za nastalu štetu je osnov naknade, a na štetnikovoj strani je zakonska pretpostavka o krivici. Dakle, na štetniku je teret dokazivanja da je isključena odgovornost za događaj iz kog je šteta proistekla. Nadalje, prema raspravnom načelu, dokazuju se samo one činjenice koje su među strankama sporne, a takođe postoje i slučajevi kada se ne izvode dokazi o spornim činjenicama. Naime, prema članu 2 32. ZPP, sud ne izvodi dokaze na okolnost utvrđivanja visine štete u slučaju nedostatka dokaza, odnosno kad ne može da se utvrdi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, već visinu štete odmerava po slobodnoj oceni. Primeni pomenutog pravila ima mesta samo u pogledu iznosa štete, a ne po pitanju prava na njenu naknadu koje mora biti nesporno utvrđeno, jer su visina i osnov dve različite stvari. Po shvatanju Ustavnog suda, rešenje sadržano u pomenutoj zakonskoj odredbi se može objasniti time da pravičnost nalaže da stranka kojoj pripada pravo na naknadu ne bude odbijena samo zbog teškoće u dokazivanju obima nesporno utvrđenog prava na naknadu.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre podseća da iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da nije osnovan zahtev za naknadu (štete), jer sud na osnovu izvedenih dokaza – nalaza veštaka, nije mogao da utvrdi visinu naknade (štete) „jer i u situaciji kada tužilac pretrpi štetu, nema obaveze naknade štete ukoliko tužilac nije dokazao obim stvarne štete, koja bi im pravilnom primenom materijalnog prava pripala, samo u situaciji da su tužilje dokazale stanje objekta u momentu prelaske iste u režim društvene svojine, prema cenama na dan veštačenja“ . Dakle, Apelacioni sud je, u konkretnom slučaju , strogo formalno cenio činjenicu da podnositeljke ustavne žalbe nisu dokazale, odnosno predložile izvođenja dokaza na tačno određenu okolnost – stanje stambenih objekata u momentu njihovog prelask a u režim društvene svojine, te je po „automatizmu“ primeni o odredbe ZPP, koje se odnose na teret dokazivanja, što po mišljenju ovog suda, predstavlja arbitrernu primenu prava . Ovakva ocena Ustavnog suda se zasniva na tome što je drugostepeni sud, s jedne strane zaključio da su pravnim prethodnicima podnositeljki ustavne žalbe sporni objekti oduzeti bez zakonskog osnova, dok je, s druge strane, visinu tražene naknade ( štete) uslovio dokazivanjem okolnosti stanja objekata u momentu njihovog prelaska u režim društvene svojine, pri čemu iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je sud odbio da opredeljenu visinu tražene naknade štete dovede u vezu sa ocenom ostalih izvedenih dokaza (veštačenjem) i rezultatima celokupnog postupka. Uzimajući u obzir da su podnositeljke ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku traži le naknadu po osnovu faktičke eksproprijacije koja se dogodila 70 godina pre zaključenja glavne rasprave , opravdano se postavlja pitanje da li je, u konkretnom slučaju , bilo mesta stanovištu drugostepenog suda da se visina tražene naknade ne može utvrditi na drugi način, već isključivo utvrđivanjem stanja objekata u momentu njihovog prelaska u režim društvene svojine. Ustavni sud smatra, da iako je eksproprijacija sprovedena u posebnom istorijskom kontekstu, da je Apelacioni sud imao obavezu da ispoštuje načelo pravne izvesnosti i da se uzdrži od nametanja preteranog tereta podnositeljkama ustavne žalbe, s obzirom na to da je dosta vremena prošlo od okončanja turbulentnih istorijskih događaja vezanih za okončanje Drugog svetskog rata , do dana presuđenja.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i da je Evropski sud za ljudska prava u presudi Papamihalopoulos i ostali protiv Grčke , od 31. oktobra 1995. godine, predstavka broj 4556/89, istakao da je postupak grčke Vlade, za koji je taj sud smatrao da je u suprotnosti sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, nije bila eksproprijacija koja je mogla biti legitimna, nego je to bio propust države da isplati pravičnu naknadu, koji je trajao 28 godina. Nezakonitost lišavanja imovine (nepokretnosti) neminovno utiče na kriterijume koji se moraju primeniti prilikom određivanja obeštećenja koje je odgovorna država dužna da isplati, s obzirom na to da se posledice koje povlače za sobom isplatu novčane naknade za zakonitu eksproprijaciju ne mogu izjednačiti sa nezakonitim lišavanjem imovine (stav 36.).

Pored toga, Ustavni sud dodatno ukazuje da je odredbama Zakona o eksproprijaciji propisan način na koji se utvrđuje visina naknade u novcu za eksproprisane nepokretnosti. Tako, iz odredbe člana 41. stav 3. tog zakona proizlazi da (ako se korisniku eksproprijacije nepokretnost predaje pre pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji), raniji sopstvenik ima pravo da bira da mu se naknada odredi prema okolnostima u vreme predaje eksproprisane nepokretnosti ili u vreme donošenja prvostepene odluke o naknadi. Dakle, iako se radi o pravilima koja se primenjuju u upravnom postupku, i parnični sud nema obavezu da na isti način postupa u postupku de facto eksproprijacije, Ustavni sud, polazeći od osnovnog načela eksproprijacije – da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, smatra da zaključak Apelacionog suda da podnositeljke ne treba da dobiju nikakvu naknadu za oduzet a dva stambena objekt a, nije ustavnopravno prihvatljiv za Ustavni sud. Štaviše, izostanak bilo kakve nadoknade za lišavanje podnositeljki ustavne žalbe imovine stambenih objekata narušava pravičnu ravnotežu između zaštite imovine i zahteva javnog interesa , a podnositeljke ustavne žalbe suštinski dovodi u nepovoljniji položaj od onoga u kome bi bile da se radilo o de lege postupku eksproprijacije.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda Gž. 569/19 od 21. marta 2019. godine podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ) usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda Gž. 569/19 od 21. marta 2019. godine i određivanjem da t aj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Osnovnog suda P. 137/17 od 2. novembra 2018. godine. Stoga je , primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništena osporena drugostepena presuda i da će žalb e parničnih stranaka biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Apelacionim sudom, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje o povredi prava iz člana 58. Ustava.

8. Vezano za zahtev za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog drugostepenog akta, te da će se u izvršnom postupku ponovo odluč ivati o izjavljenoj žalbi. Stoga nema osnova da se odredi naknada materijalne štete, zbog čega je Ustavni sud , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, odbacio zahtev za naknadu materijalne štete.

9. Što se tiče ustavne žalbe koju je izjavila R. B . (R . B .) protiv presude Apelacionog suda Gž. 569/19 od 21. marta 2019. godine, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 170. Ustava, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je izjavljuje lice o čijim pravima i obavezama je odlučivano pojedinačnim aktom koji se osporava ustavnom žalbom, odnosno lice prema kome je preduzeta osporena radnja.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u osporeni akt, utvrdio da ova podnositeljka ustavne žalbe nije bio stranka u postupku u kome je donet osporeni akt. Stoga je Ustavni sud utvrdio da R . B . (R . B .) nije aktivno legitimisana za izjavljivanje ustavne žalbe, te je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke odbacio njenu ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

10. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o naknadi za nacionalizovanu imovinu i pravičnom suđenju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti