Povreda prava na pravično suđenje zbog različitog odlučivanja u identičnim situacijama

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Viši sud u Beogradu je donosio različite odluke u identičnim pravnim i činjeničnim situacijama, čime je narušio princip pravne sigurnosti i podnosioca stavio u neravnopravan položaj.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5045/2013
08.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž 1. 1893/10 od 13. decembra 2012. godine povređeno prav o podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gž 1. 1893/10 od 13. decembra 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 13066/10 od 29. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz Beograda je, 24. juna 2013. godine, preko punomoćnika M. K , advokata iz Kragujevca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 1893/10 od 13. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu, protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi isplate zarade; da je prvostepeni sud tužbu odbacio kao neurednu ; da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu potvrđeno prvostepeno rešenje o odbacivanju tužbe; da je isti drugostepeni sud , u i dentičnim činjeničn im i pravn im situacij ama, don osio drugačije odluke, tačnije rešenja kojima je ukidao rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu u kojima je izneta ocena o neurednosti tužbi identične sadržine kao što je tužba podnosioca; da je takvim postupanjem Višeg suda u Beogradu podnosilac stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na druge tužioce.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi da je zbog donošenja različitih rešenja u predmetima sa identičnom činjeničnom i pravnom građom podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i da osporeno drugostepeno rešenje ukine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 1893/10 od 13. decembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca S. M, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je prvostepeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 13066/10 od 29. septembra 2010. godine u celini potvrđeno. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je ožalbenim rešenjem odbačena tužba tužioca; da iz spisa predmeta i sadržine osporenog rešenja proizlazi da je tužilac, preko punomoćnika, podneo tužbu radi isplate zarade, u kojoj nisu pojedinačno navedeni meseci u kojima je tužilac obavljao noćni i prekovremeni rad, odnosno dani državnih i verskih praznika u kojima je on radio i nisu opredeljeni novčani iznosi za svaki mesec iz perioda za koji se potražuje isplata, te da tužilac nije pružio nijedan dokaz u prilog svojih navoda; da s obzirom na to da je tužilac podneo tužbu preko punomoćnika koji je advokat, prvostepeni sud je, saglasno odredbi člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku, tužbu odbacio; da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je tužbu odbacio, dajući jasne i pravilne razloge koje u svemu prihvata i drugostepeni sud; da nisu od uticaja žalbeni navodi da tužba sadrži sve elemente propisane odredbama člana 187. Zakona o parničnom postupku, a koji se odnose na urednost tužbe, te da bi se tek izvođenjem predloženih dokaza, a naročito veštačenjem, došlo do relevantnih podataka - broja sati u kojima je tužilac radio noću, prekovremeno, odnosno na dane praznika, iz razloga što je odredbom člana 100. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano šta sve podnesci moraju da sadrže, između ostalog, sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika, ako ih imaju, što tužilac nije naveo, a, takođe, što tužilac uz tužbu nije dostavio nijedan dokaz kojim bi potvrdio da se nalazi u radnom odnosu kod tužene.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da podnesci moraju biti razumljivi i moraju sadržavati sve ono što je potrebno da bi se po njima moglo postupiti, da oni naročito treba da sadrže označenje suda, ime i prezime, naziv firme, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca (član 100. stav 2.); da k ad je podnesak, koji je u ime stranke podneo advokat, nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati, sud će ga odbaciti (član 103. stav 6.); da t užba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 187. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac, u suštini, žali na različito postupanje Višeg suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud je uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio da je Viši sud u Beogradu osporenim rešenjem potvrdio prvostepeno rešenje o odbacivanju tužbe kao neuredne, dok je u postupcima koji su se vodili pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, u kojima su drugi tužioci, takođe zaposleni u policiji, preko istog punomoćnika, podneli tužbe sa istovetnim tužbenim zahtevima, Viši sud u Beogradu, kao drugostepeni sud i ujedno sud poslednje instance, u žalbenom postupku ukidao rešenja prvostepenog suda kojima su tužbe tužilaca odbačene. Tačnije, Viši sud u Beogradu je rešenjima Gž 1. 2063/10 od 10. juna 2011. godine i Gž 1. 2084/10 od 1 3. aprila 2011. godine ukinuo rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu o odbacivanju tužbe kao neuredne, iznoseći ocen u da su tužioci A.M. i D.K. postavili tužbeni zahtev koji se odnosi na isplatu neisplaćenih zarada, naveli osnov po kome potražuju takvu isplatu, predložili dokaze za navode iz tužbe, pre svega veštačenje, zbog čega te tužbe sadrže sve što je potrebno da bi se po njima postupalo, u smislu člana 187. u vezi člana 100. ZPP-a .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Viši sud u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito postupao i odlučivao i na taj način podnosioca ustavne žalbe doveo u bitno drugačiji položaj od onoga u kome su se nalazili tužioci u parničnim postupcima u kojima je isti sud ukinuo rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu o odbacivanju tužbe i naložio da se o postavljenim tužbenim zahtevima meritorno odluči. Kako je Viši sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, donosio različite odluke u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda suprotna principu pravne sigurnosti. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi povred a prava podnosioca na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava da su sudovi obavezni da primene pravila postupka izbegavajući preterani form alizam koji bi ugrozio pravičnost postupka i preteranu fleksibilnost koja bi učinila beznačajnim proceduralne zahteve predviđene zakonima (presuda Eşim v. Turkey, broj predstavke 59601/09 ). Odbacivanje tužbe kao neuredne sa obrazloženjem da tužilac nije pojedinačno naveo mesece iz spornog perioda, kao ni pojedinačne mesečne iznose koje za taj period potražuje, u situaciji u kojoj je, po shvatanju Ustavnog suda, neophodno sprovesti odgovarajući dokazni postupak, u okviru kojeg se (najčešće) veštačenjem preko sudskog veštaka odgovarajuće (finansijske) struke dolazi do podataka na kojima, u konkretnom slučaju, sud insistira još u samoj tužbi, kao i isticanje da je tužilac bio u obavezi da označi sedište parnične stranke i njenog zakonskog zastupnika, a reč je o državi kao tuženoj strani, Ustavni sud ocenjuje kao preterani formalizam parničnog suda, koji je imao za posledicu povredu prava podnosioca na pristup sudu, kao još jednog elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Sledom iznetog, a saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 1893/10 od 13. decembra 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 1893/10 od 13. decembra 2012. godine i određivanjem da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 13066/10 od 29. septembra 2010. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke .

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog različitog odlučivanja u identičnim situacijama

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti