Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 17 godina. Istovremeno, odbija žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje i imovinu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slavka Dangubića iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slavka Dangubića i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P. 101/99 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slavka Dangubića protiv presuda Opštinskog suda u Pančevu P. 101/99 od 24. oktobra 2007. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2518/10 od 30. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavko Dangubić iz Pančeva je 2. decembra 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Pančevu P. 101/99 od 24. jula 2007. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2518/10 od 30. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suženje i na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije. Podnosilac je istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P. 101/99.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak, koji je vođen zbog neplaćanja zakupnine, trajao 18 godina, za šta krivicu snose sudovi, zbog čega su za podnosioca nastali ogromni troškovi, koje je obavezan da plati. U pogledu povrede prava na pravično suđenje, podnosilac je naveo da je neprihvatljivo obrazloženje sudova da on nema pravo da mu se „dosudi novac“ po traženom osnovu, a zbog toga što je ugovor raskinut, jer raskid ugovora ne može da anulira činjenicu da je predmetni prostor korišćen 29 meseci, te da sud nije imao osnova da ono što mu je plaćen o po osnovu adaptacije prostora, obračunava u plaćanje ugovorene, a neisplaćene zakupnine, kao i da tužena nije nikada pred sudom postavila zahtev za vraćanje onog što je dala za adaptaciju prostora, niti je tražila prebijanje potraživanja, koje je sud nezakonito izvršio, pri čemu odluka o prebijanju nije uneta u izreku presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna navedenom članu 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Pančevu P. 101/99 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, je 20. oktobra 199 3. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Pančevu protiv tužene S.S, kojim je tražio da sud obaveže tuženu da tužiocu isplati navedene novčane iznose na ime naknade troškova adaptacije određenog lokala, kao i na ime neisplaćene zakupnine. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 3177/93.

Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je 17 ročišta, od kojih je osam održano. Od devet neodržanih ročišta, četiri ročišta nisu održana jer nije došao uredno pozvani tužilac, odnosno jer nisu došle obe parnične stranke uredno pozvane, a jedno na zahtev tužioca. Zbog nedolaska uredno pozvanog tužioca na ročište zakazano za 29. maj 1996. godine Opštinski sud u Pančevu je doneo rešenje P. 3177/93, kojim je utvrdio mirovanje postupka počev od 29. maja 1996. godine. Tužilac je 3. juna 1996. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje, koje je dozvoljeno rešenjem parničnog suda donetim na ročištu održanom 4. oktobra 1996. godine. Glavna rasprava u ovom predmetu je zaključena 16. aprila 1997. godine.

Presudom Opštinskog suda u Pančevu P. 3177/93 od 16. aprila 1997. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Ova presuda je dostavljena parničnim strankama 5. novembra, odnosno 10. decembra 1997. godine.

Rešavajući o žalbi tužene na označenu prvostepenu presudu, Okružni sud u Pančevu je dva puta donosio rešenja, 19. maja 1998. godine rešenje Gž. 724/98 i 3. novembra 1998. godine rešenje Gž. 2753/98 , kojim je vraćao spise predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka . Rešenjem Okružnog suda u Pančevu Gž. 2753/98 od 12. januara 1999. godine uvažena je žalba tužene, te je ukinuta presuda Opštinskog suda u Pančevu P. 3177/93 od 16. aprila 1997. godine u usvajajućem delu i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno raspravljanje i odlučivanje.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 101/99. U ovoj fazi postupka zakazana su 32 ročišta, od kojih su 27 održan a. Od pet neodržanih ročišta, jedno (zakazano za 26. april 2000. godine) nije održano na predlog parničnih stranaka, a jedno (zakazano za 21. januar 2000. godine), jer uredno pozvani tužilac nije došao, zbog čega je parnični sud rešenjem utvrdio da predmetni postupak miruje počev od 21. januara 2000. godine. Na narednom ročištu , održanom 29. marta 2000. godine , usvojen je predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje. U periodu od 9. juna 2000. godine do 21. decembra 2001. godine i u periodu od 26. septembra 2002. godine do 21. oktobra 2003. godine nije zakazano ni jedno ročište.

Opštinski sud u Pančevu je 24. oktobra 2007. godine zaključio glavnu raspravu u ovom predmetu i istog dana doneo presudu P. 101/99, kojom je odbio primarni tužbeni zahtev tužioca, kao i eventualni tuž beni zahtev tužioca, istaknut u ponovnom postupku, kojim je tražio da sud obaveže tuženu da tužiocu, na ime naknade materijalne štete i na ime neisplaćene zakupnine, isplati navedene novčane iznose. Ova presuda dostavljena je parničnim strankama 12. januara 2009. godine. Tužilac je protiv ove presude izjavio žalbu 27. januara 2009. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu, odlučujući o ovoj žalbi, doneo je osporenu presudu Gž. 2518/10 od 30. septembra 2010. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je, između ostalog, da je u sprovedenom postupku utvrđeno: da su 19. septembra 1990. godine parnične stranke zaključile ugovor o zakupu (tužilac kao zakupodavac, a tužena kao zakupac) neizgrađenog poslovnog objekta, kojim je utvrđeno da se zakupac obavezuje da izvrši adaptaciju poslovnog prostora i ulične fasade , prema projek tnoj dokumentaciji; da je ugovor zaključen na pet godina; da je zakupnina 200 DEM mesečno; da zakupac može i pre isteka vremena od pet godina da raskine ugovor, s tim što tada nema pravo na na knadu troškova za uređenje poslovnog prostora; da eventualni otkaz poslovnog prostora stranke moraju najaviti tri meseca unapred; da je dogovor parničnih stranaka prilikom zaključenja ovog ugovora bio da adaptaciju izvrši zakupodavac, a da je zakupac snosi troškove adaptacije, te da će s toga mesečna zakupnina iznositi 200 DEM; da je tužena kao zakupac, tužiocu, odnosno zakupodavcu, na ime troškova adaptacije predmetnog objekta dala navedene novčane iznose; da je tužena počela da koristi poslovni prostor 3. januara 1991. godine; da je po tužbi zakupodavca, presudom Opštinskog suda u Pančevu od 20. novembra 1992. godine obavezana tužena da isprazni i preda tužiocu u posed predmetni poslovni prostor, s obzirom na to da nije uopšte plaćala zakupninu; da je predmetni poslovni prostor predat tužiocu maja 1993. godine, što znači da je u posedu poslovnog prostora bila 29 meseci. Dalje je navedeno da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je , s obzirom na to da je ugovor o zakupu raskinut, tužena dužna da tužiocu isplati neisplaćene zakupnine za period korišćenja prostora , a da je tužilac dužan da tuženoj vrati ono što je ona po osnovu adaptacije dala, ali kako je utvrđeno da je iznos ugovorene zakupnine za period korišćenja tog prostora manji od iznosa koji je tužena dala na ime adaptacije prostora, to je pravilno odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu zakupnine u navedenom novčanom iznosu. U pogledu osnovanosti eventualnog tužbenog zahteva u obrazloženju je navedeno da je predmet tog zahteva naknada materijalne štete u visini uloženih sredst ava za adaptaciju prostora, ali kako su sredstva uložena u adaptaciju objekta čiji je vlasnik tuži lac, to on po tom osnovu ne trpi štetu. Takođe je navedeno da bi tužilac imao eventualno pravo na naknadu materijalne štete u visini razlike između ugovorene zakupnine i realne zakupnine koja se u to vreme ugovarala za poslovne prostore, ali da tužilac takav zahtev nije postavio, a nije ni predložio dokaze na te okolnosti.

Podnosilac je uz ustavnu žalbu, kao dokaz o različitom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, dostavio prvu i poslednju stranicu presude Opštinskog suda u Pančevu P. 3176/93 od 15. decembra 1998. godine, donetoj po tužbi takođe podnosioca ove ustavne žalbe, a koja je postala pravnosnažna 24. februara 2000. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona , da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Odredbama člana 132. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni glasnik SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – Odluka USJ i 57/89 i „Sl užbeni list SRJ“, broj 31/93), kojim su regulisana dejstva raskida ugovora, propisano je: da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete (stav 1.); da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala (stav 2.); da ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora (stav 3.); da je strana koja vraća novac, dužna da plati zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila (stav 5.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe podnosioca ustavne žalbe 20. oktobra 199 3. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu od 30. septembra 2010. godine, trajao 17 godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, te da počinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka, što potvrđuje i činjenica da Opštinski sud u Pančevu u dva perioda od godinu i po dana, odnosno od godinu dana nije zakazao ni jedno ročište, a da to nije bilo opravdano potrebama postupka. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je prva prvostepena presuda dostavljena parničnim strankama sedam meseci od donošenja, nakon čega su sudovi godinu dana otklanjali procesne nedostatke za odlučivanje po žalbi, kao i da je presuda od 24. oktobra 2007. godine dostavljena parničnim strankama tek nakon 15 meseci od donošenja.

Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev za podnosioca bio od značaja, ali i da je on u izvesnoj meri doprineo navedenoj dužini predmetnog postupka. Ovo stoga što se i pored uredno primljenog poziva nije odazvao na šest roči šta, te je postupak čak bio i u mirovanju dva puta, dok jednom ročište nije održano na zahtev podnosioca. Opisanim radnjama tužioca osporeni parnični postupak je trajao duže skoro godinu dana.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 . Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini žali na primenu materijalnog prava.

Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na načina da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom sporu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Međutim, kako i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, to je u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja , kao i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud vlastan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni i da li je sa stanovišta primene materijalnog prava, povređeno pravo na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju redovni sudovi su prilikom odlučivanja o primarnom tužbenom zahtevu , pozivajući se na odredbe člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, zauzeli stanovište da je tužena, raniji zakupac, nakon raskida ugovora o zakupu, dužna da isplati dospele a neisplaćene zakupnine, a da je tužilac, raniji zakupodavac, dužan da vrati tuženoj, ono što je primio po osnovu tog ugovora, te je, potom, izvršio prebijanje ovih iznosa. Međutim, iz citiranih odredaba st. 2. i 3. člana 132. Zakona o obligacionim od nosima proizlazi da je pravo ugovorne strane da u slučaju raskida tog ugovora zahteva da joj se dato po tom ugovoru vrati, u kom slučaju nastaje obaveza druge strane da postupi po zahtevu, te je za odluku suda o vraćanju dat og neophodan i zahtev te strane, koga, kako iz obrazloženja osporenih odluka proizlazi, tužena, kao bivši zakupac, nije istakla.

Međutim, prema odredbi stava 1. člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, raskidom ugovora obe strane su o slobođene svojih obaveza, izuzev na naknadu eventualne štete. Dakle, s obzirom na to da ne postoji više osnov obavezivanja, to ni ranije ugovorne strane ne mogu tražiti ono što su po ugovoru bile obavezane da plate, a to nisu učinile. Stoga, u konkretnom slučaju, ni podnosilac ustavne žalbe nije bio ovlašćen da potražuje od tužene da ispuni svoju obavezu u svemu prema raskinutom ugovoru. On je bio jedino ovlašćen da od bivšeg zakupca, odnosno tužene, potražuje naknadu eventualne štete, a što nije bio predmet primarnog tužbenog zahteva.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je konstatovao da je u konkretnom slučaju došlo do pogrešne primene materijalnog prava, ali da ta primena nije bila na štetu podnosioca ustavne žalbe.

U pogledu obrazloženja dela osporenih odluka koje se odnose na odluku o odbijanju eventualnog tužbenog zahteva, Ustavni sud je ocenio da su sudovi dali jasne i dovoljne razloge za zauzeto stanovište da tužilac nema pravo na naknadu materijalne štete. Ovo stoga što šteta, saglasno odredbi člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, predstavlja umanjenje nečije imovine ili sprečavanje njenog povećanja. Dakle, u konkretnom slučaju, do štete, kako su to utvrdili redovni sudovi, nije , došlo jer je nov čanim sredstvima primljenim od tužene, a koja su, kako je utvrđeno, veća od onog što je ona bila obavezana da plati na ime zakupnine, izvršeno povećanje vrednosti imovine podnosioca, te je, u konkretnom slučaju, došlo samo do promene obl ika imovine, ali ne i do štete, odnosno umanjenja imovine podnosioca. Prema oceni Ustavnog suda, izneto stanovište nije proizvoljno ni arbitrerno, niti je došlo do pogrešne primene materijalnog prava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama pod nosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio , odlučujući kao u tački 2. izreke.

U vezi navoda podnosioca o povredi prava na pravično suđenje usled različitog postupanja sudova u činjenično i pravno istim situacijama, Ustavni sud ukazuje da takvo postupanje sudova može načelno dovesti do povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Međutim, u konkretnom slučaju podnosilac je kao dokaz priložio samo delove presude na koju se poziva, iz čega se ne može zaključiti da se radi o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, kao u onoj u kojoj se našao podnosilac ustavne žalbe.

7. U pogledu istaknute povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, kako je Ustavni sud utvrdio da se ovi navodi zasnivaju na istim tvrdnjama o nepravilnoj primeni prava prilikom donošenja osporenih presuda, kao i navodi o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a za koje je prethodno ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno, to je sud našao da podnosiocu nije povređeno ni pravo na imovinu, pa je ustavnu žalbu i u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu , takođe kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti