Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje od 1996. godine. Sud nalaže nadležnom sudu da hitno postupi i dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5047/2010
20.06.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar “, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred O snovnim sudom u Novom Sadu P. 9003/04 (P. 13100/10), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Novom Sadu da odluči o zahtevu tužioca za ukidanje potvrde pravnosnažnosti rešenja P. 1152/97 od 7. novembra 2001. godine i da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada je podnela 2. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Čedomira R. Nikolića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2459/10 od 7. oktobra 2010. godine zbog povrede prava na pravično pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sredstvo , zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčen og odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9003/04.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 27. avgusta 1996. godine; da je tužilac podneskom od 9. novembra 1998. godine povukao tužbu protiv drugotuženog i trećetuženog, ali da je prvostepeni sud rešenjem P. 1152/97 od 7. novembra 2001. godine konstatovao da je tužba povučena u odnosu na prvotuženu i drugotuženog i da je postupak u odnosu na ove tužene obustavljen; da je prvostepeni sud rešenjem P. 1152/97 od 26. januara 2005. godine izvršio ispravku rešenja P. 1152/97 od 7. novembra 2001. godine tako što je umesto prvotužene i drugotuženog u izreci označio da je tužba povučena u odnosu na drugotuženog i trećetuženog, a u obrazloženju rešenja je umesto prvotužene, označio trećetuženog , a drugostepeni sud je navedeno rešenje ukinuo; da je prvostepeni sud rešenjem P. 9003/04 od 29. juna 2007. godine konstatovao da je tužba tužioca povučena u odnosu i na trećetuženog, a drugostepeni sud je osporenim rešenjem Gž. 2459/10 od 7. oktobra 2010. godine potvrdio prvostepeno rešenje u postupku po žalbi tužioca; da je tužilac podneskom od 18. jula 2007. godine istakao zahtev za poništaj kaluzule pravnosnažnosti rešenja suda P. 1152/97 od 7. novembra 2001. godine i zahtev za dostavljanje istog. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud poništi osporeno rešenje i da utvrdi da mu je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9003/04 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 13100/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 27. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih K. M, P. M. i D. M. iz Novog Sada, radi isplate duga u iznosu od 14.987,37 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Na pripremnom ročištu održanom 25. decembra 1996. godine, sud je doneo presudu zbog izostanka P. 5046/96.

Na ročištu održanom 24. februara 1997. godine, sud je rešenjem dozvolio povraćaj u pređašnje stanje po predlogu tuženih, pa je ukinuo presudu zbog izostanka P. 5046/96 od 25. decembra 1996. godine. Na istom ročištu je konstatovano da će se postupak voditi pod poslovnim brojem P. 1152/97.

Ročište zakazano za 4. mart 1998. godine nije održano zbog neuredne dostave poziva punomoćnicima parničnih stranaka .

Podneskom od 9. novembra 1998. godine punomoćnik tužioca je povukao tužbu u odnosu na drugotuženog i trećetuženog.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1152/97 od 7. novembra 2001. godine je, u stavu prvom izreke , utvrđeno da je tužba povučena u odnosu na prvotuženu i drugotuženog i da se postupak u odnosu na njih obustavlja , a stavom drugim izreke je obavezan tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka. Dostava navedenog rešenja je pokušana punomoćniku tužioca, ali je isti odbio prijem, jer mu je otkazano punomoćje, te je navedeno rešenje dostavljeno neposredno tužiocu 27. novembra 2001. godine.

Na ročištu od 10. decembra 2001. godine je određeno mirovanje postupka počev od 10. decembra 2001. godine.

Podneskom od 12. marta 2002. godine punomoćnik tužioca je predložio nastavak postupka u ovoj parnici, a ročište zakazano za 13. novembar 2002. godine nije održano zbog neuredne dostave za tuženog.

Nakon ročišta održanog 18. decembra 2002. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 1152/97 od 31. januara 2003. godine odre dio prekid postupka, s tim da će se isti nastaviti po predlogu stranaka.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 366/04 je 18. novembra 2004. godine je nastavljen postupak i utvrđeno je da će se isti dalje voditi pod jedinstvenim poslovnim brojem P. 9003/04, a rešenjem od istog datuma je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka finansijske struke. Nalaz i mišljenje sudskog veštaka dostavljen je sudu 29. novembra 2004. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9003/04 od 26. januara 2005. godine je ispravljeno rešenje ovog suda P. 1152/97 od 7. novembra 2001. godine, tako što se umesto „od I-II reda“ u izreci stavlja „od II-III reda“, a u obrazloženju istog, umesto „Kosane Markov“ stavlja „Dobrivoj Milošev“.

Ročište zakazano za 2. februar 2005. godine nije održano.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 411/06 od 13. juna 2007. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9003/04 od 26. januara 2005. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9003/04 od 29. juna 2007. godine je konstatovano da je tužba tužioca od 27. avgusta 1996. godine povučena u odnosu na tuženog Dobrivoja Miloševa iz Novog Sada.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 18. jula 2007. godine istakao zahtev za poništaj klauzule pravnosnažnosti rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1152/97 od 7. novembra 2001. godine i zahtev za dostavljanje navedenog rešenja.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 4972/07 od 18. novembra 2009. godine vratio spise P. 9003/04 Opštinskom sudu u Novom Sadu, radi sprovođenja izviđaja i otklanjanja procesnog nedostatka, jer se ne može sa sigurnošću utvrditi da li su punomoćja, koja su data advokatima za zastupanje tužioca u ovoj pravnoj stvari, data od strane ovlašćenog lica, o čemu je sud bio dužan da vodi računa po službenoj dužnosti u skladu sa odredbom člana 98. stav 4. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku (koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe i u toku postupka), odnosno člana 92. stav 2. sada važećeg Zakona o parničnom postupku, jer se iz sadržine spisa ne vidi da li je davalac punomoćja lice ovlašćeno za zastupanje tužioca.

Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2459/10 od 7. oktobra 2010. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9003/04 od 29. juna 2007. godine. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da je prvostepeni sud pravilnom primenom odredbe člana 196. Zakona o parničnom po stupku konstatovao povlačenje tužbe u odnosu na trećetuženog, s obzirom da je tužilac povukao tužbu podneskom od 9. novembra 1998. godine, na šta je trećetuženi pristao. Prvostepeni sud je pravilno u pobijanom rešenju obrazložio da na konstatovano povlačenje nema uticaja činjenica da je prvostepeni sud rešenjem od 7. novembra 2001. godine obustavio postupak u odnosu na prvotuženu i drugotuženog, obzirom na to da je navedeno rešenje pravnosnažno, jer tužilac nije iskoristio svoje pravo na žalbu na navedeno rešenje, a po izjavi kojom je tužba povučena u odnosu na trećetuženog nije odlučeno. Drugostepeni sud je utvrdio da su neosnovani navodi tužioca da prvostepeni sud nije mogao doneti pobijano rešenje, jer je po podnesku kojim je tužba povučena već jednom odlučeno, kao i da navodi tužioca da je prvostepeni sud pogrešno konstatovao prvnosnažnost rešenja P. 1152/97 od 7. novembra 2001. godine nisu od uticaja na zakonitost pobijanog rešenja, jer tužilac nije podneo dokaz da je eventualno tražio ukidanje potvrde pravnosnažnosti tog rešenja, a pravnosnažnost rešenja je utvrđena prema stanju u spisima predmeta.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 13100/10 od 2. decembra 2010. godine je utvrđen prekid postupka u ovoj pravnoj stvari zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem, s tim da će se postupak nastaviti kada se steknu uslovi iz člana 217. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Spis predmeta P. 13100/10 je arhiviran 22. avgusta 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je zajemčeno svakom pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama Zakona o parničnom postupku "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je su d dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da tužilac može povući tužbu bez pristanka tuženog pre nego što se tuženi upusti u raspravljanje o glavnoj stvari, da se tužba može povući i docnije, sve do zaključenja glavne rasprave, ako tuženi na to pristane, da ako se tuženi u roku od 15 dana od dana obaveštenja o povlačenju tužbe ne izjasni o tome, smatraće se da je pristao na povlačenje i da se povučena tužba smatra kao da nije ni bila podnesena i može se ponovo podneti (član 193.); da se pogreške u imenima i brojevima, kao i druge očigledne pogreške u pisanju i računanju, nedostatke u obliku i nesaglasnost prepisa presude sa izvornikom ispraviće predsednik veća u svako doba, da će se ispravljanje izvršiti posebnim rešenjem i uneće se na kraju izvornika, a strankama će se dostaviti prepis rešenja, da ako između izvornika i prepisa presude postoji nesaglasnost u pogledu neke odluke sadržane u izreci presude, strankama će se dostaviti ispravljeni prepis presude sa naznačenjem da se ovim prepisom presude zamenjuje raniji prepis presude. U takvom slučaju rok za izjavljivanje pravnog leka u pogledu ispravljenog dela presude teče od dana dostavljanja ispravljenog prepisa presude, da o ispravljanju presude sud može odlučiti bez saslušanja stranaka (član 342.); da će se odredbe čl. 328, 334. stav 2, člana 335. stav 2, člana 336. stav 2. i čl. 337. do 342. ovog zakona shodno primenjivati i na rešenja (član 347.) .

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11) je propisano da s tranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da tužilac može povući tužbu bez pristanka tuženog pre nego što se tuženi upusti u raspravljanje o glavnoj stvari, da se tužba može povući i docnije, sve do zaključenja glavne rasprave, ako tuženi na to pristane, ako se tuženi u roku od 15 dana od dana obaveštenja o povlačenju tužbe ne izjasni o tome, smatraće se da je pristao na povlačenje, da se povučena tužba smatra kao da nije ni bila podnesena i može se ponovo podneti (član 196.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 27. avgusta 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da još uvek nije pravnosnažno okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje šesnaest godina i devet meseca, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati šesnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, u određenoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, podnosilac nakon dostavljanja rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1152/97 od 7. novembra 2001. godine, nije u zakonskom roku od 15 dana izjavio žalbu, s obzirom na to da je istim konstatovano da je tužba povučena u odnosu na druge tužene, a ne na tužene koje je tužilac označio u podnesku od 9. novembra 1998. godine. Ustavni sud nalazi da je ovakva pogreška prvostepenog suda sa uspehom mogla biti isticana samo u žalbi protiv rešenja čija je ispravka izvršena rešenjem P. 9003/04 od 26. januara 2005. godine, a koja je usled propusta tužioca izostala. Podnosilac je tek podneskom od 18. jula 2007. godine, nakon šest godina i osam meseci podneo zahtev za ukidanje potvrde pravnosnažnosti rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1152/97 od 7. novembra 2001. godine. Osim toga, od donošenja rešenja prvostepenog suda o prekidu postupka P. 13100/10 od 2. decembra 2010. godine do odlučivanja Ustavnog suda o ustavnoj žalbi, podnosilac nije podneo predlog za nastavak postupka u ovoj parnici, niti je zahtevao da prvostepeni sud odluči o njegovom zahtevu za ukidanje potvrde pravnosnažnosti koji je istakao u podnesku od 18. jula 2007. godine.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je prvostepeni sud u izreci rešenja P. 1152/97 od 7. novembra 2001. godine pogrešno konstatovao da je tužba povučena u odnosu na prvotuženu i drugotuženog i obustavio je postupak protiv istih, dok je u obrazloženju navedenog rešenja umesto trećetuženog označio prvotuženu, pri čemu je načinio suštinsku pogrešku, koja se nije mogla ispraviti primenom odredbe člana 342. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku . Naime, prvostepeni sud je ispravljanjem rešenja izvršio izmenu sadržine donete odluke, te je suštinski izmenio istu, što rešenjem o ispravci nije dozvoljeno, jer je rešenje koje je ispravljeno rešenjem P. 9003/04 od 26. januara 2005. godine postalo pravnosnažno 4. decembra 2001. godine. Nakon toga, prvostepeni sud je rešenjem P. 9003/04 od 29. juna 2007. godine konstatovao da je tužba povučena i u odnosu na trećetuženog, koje rešenje je potvrđeno u postupku po žalbi tužioca rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2459/10 od 7. oktobra 2010. godine. Imajući u vidu doneta rešenja prvostepenog suda, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju tužba tužioca u odnosu na sve tužene povučena. Međutim, prvostepeni sud je na osnovu obaveštenja tužioca o otvaranju stečajnog postupka doneo rešenje P. 13100/10 od 2. decembra 2010. godine kojim je utvrdio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, zbog nastupanja posledica otvaranja stečaja nad tužiocem, označavajući u uvodu rešenja sva tri tužena i 22. avgusta 2011. godine je spis predmeta arhivirao.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US) , ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu utvrđenu povred u prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, jer prvostepeni sud nije odlučio o zahtevu tužioca za ukidanje potvrde pravnosnažnosti rešenja P. 1152/97 od 7. novembra 2001. godine, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede, otklone nalaganjem nadležnom Osnovnom sudu u Novom Sadu da odluči o zahtevu tužioca za ukidanje potvrde pravnosnažnosti rešenja P. 1152/97 od 7. novembra 2001. godine i da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak, okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i ustavnopravne razloge, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe žali na pogrešnu primenu materijalnog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj ranije zauzet stav da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, te da je zadatak Ustavnog suda da u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje, ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta i sadržinu osporenog rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2459/10 od 7. oktobra 2010. godine, utvrdio da je nakon donošenja rešenja P. 1152/97 od 7. novembra 2001. godine, kao jedini tuženi u ovoj parnici ostao trećetuženi, i da i dalje stoji izjava o povlačenju tužbe u odnosu na njega iz podneska tužioca od 9. novembra 1998. godine, te je rešenjem P. 9003/04 od 29. juna 2007. godine konstatovano da je tužba tužioca povučena i u odnosu na trećetuženog. Prvostepeni sud je rešenjem od 7. novembra 2001. godine obustavio postupak u odnosu na prvotuženu i drugotuženog, a tužilac se na navedeno rešenje nije žalio, t e je isto postalo pravnosnažno. Pravnosnažnost rešenja od 7. novembra 2001. godine, u konkretnom slučaju , ne može biti od uticaja na zakonitost rešenja P. 9003/04 od 29. juna 2007. godine povodom koga je u postupku po žalbi tužioca doneto osporeno rešenje .

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda, za koje Sud ne nalazi da su zasnovane na očigledno nepravičnoj, proizvoljnoj ili arbitrernoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke .

9. Ustavni sud je na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti